Vanja Veronika: Ton između daha i gudala

Violinistkinja, vokalistkinja i tutorka – Vanja Veronika pleše po tankoj liniji između daha i gudala, intime i scene. Na svojoj violini „koja diše“ istražuje kako leva ruka piše rečenice, a desna ih boji tonom; peva i svira isti motiv kao dva glasa istog tela. Od Parobroda do festivalskih dvorana, od projekata 1-na-1 do studijskog rada na muzici za Pupina (u saradnji s Markom Konom), Veronika menja dramaturgiju prostora, ali ne i nameru: da publika izađe bolja nego što je ušla.

Sa Camerata Laibach, Notnom mrežom i svojom školicom između Beograda i Budimpešte, gradi mostove – i brani ideju da je klasična muzika i dalje najličniji razgovor.

Kada kažeš da te podjednako zanimaju „ruka koja svira“ i „ruka koja oblikuje ton“, koliko ti je važna leva ruka u tvojoj estetici zvuka — ona koja zapravo piše rečenice na žicama?

Mnogo mi je drago da si to spomenuo. Uopšte to nije tako naivna priča kako bi se možda  činilo. 

Moj najveći zadatak – a mislim da je to i najveći zadatak svakog profesionalnog umetnika –  jeste da upozna sebe. Da upozna sebe na način na koji ti niko ne može savetovati ili biti uzor  – barem ne u smislu da ga jednostavno kopiraš. Leva i desna ruka su u sviranju vrlo povezane  – zapravo, moraju da budu toliko sinhronizovane da deluju kao jedno. Pošto biti violinista  znači da violina postane deo tvog tela, moramo svoj instrument upoznati i razumeti tehničke  aspekte koje nam on pruža. Dobar instrument je pola posla. I sa dobrim instrumentom si  svirac jako olakša posao. 

Ja ne mogu da sviram na bilo kojoj violini – držim se svoje i ne menjam je već skoro 10  godina. Isto važi i za gudalo. 

Svaki svirač je malo drugačiji i svako mora da pronađe način koji mu najviše odgovara –  kako da drži instrument. Neke violine imaju duže vratove, neke kraće, podbradnik može biti  levo ili desno… i tako dalje. 

Zato je važno da svaki svirač ima svog majstora, koji će prilagoditi instrument njegovim  potrebama. 

Violinu praviš od drveta – a drvo je živo. Ono diše. Menja se kada je toplo, kada je hladno… Stvar je vrlo suptilna i lična. Pitajte mog majstora Milan Oreškija! Na svake par meseci  putujem kod njega za Sloveniju i tad mi satima i satima priča o izmenama koje je uradio na  instrumentu i pokazuje kakvu promenu uradi milimetar pomerena kobilica na zvuku, itd…  To je jako bitna tema, jer se u obrazovnim muzičkim institucijama uopšte ne pominje. A  najgore je to što neusklađenost tela i instrumenta dovodi do ozbiljnih muzičkih povreda.  Muzičari znamo satima da sedimo ili stojimo u istom položaju i ponavljamo deset sekundi  neke muzike kao manijaci – dok je ne dovedemo do savršenstva. Zamislite kako je to kad  pritom u ruci držite instrument koji vam ne odgovara. 

Stvara se grč – tako nastaje povreda. Ne znam ni jednog muzičara koji barem jednom nije  doživeo upalu mišića, ili još gore – povredu tetive. 

To su ozbiljne, akutne i hronične povrede – kao kod sportista.

U tvom profilu stoje tri uloge: violinistkinja, vokalistkinja i tutorka. Šta svaka od te tri uloge uči ostale dve — a šta se među njima nikada ne meša?

To je moj ton između umetnosti. 🙂 

Još kao mala nisam mogla da se odlučim za samo jednu stvar. Moj prvi instrument bio je  klavir, jer je moja majka, posle mog rođenja, krenula na časove klavira. Ali ja sam od malena  bila mali buntovnik – nisam htela da budem kao mama. Čula sam komšinicu kako lepo svira  violinu i – poželela sam da sviram i ja. Plesala sam balet celu osnovnu školu. Uzela sam i  privatne časove pevanja, bila sam članica dramske sekcije… svašta. A ipak sam se odlučila da  mi profesija bude violina i kasnije pevanje. Profesori su mi tokom celog školovanja stalno  govorili: “Pevaj više!” I onda mi je jednom bilo dosta – i počela sam profesionalno da se  bavim pevanjem. I šta se onda desilo? Počeli su da mi govore: “Glumi više!” Tako sam se  postepeno okrenula i glumi – operi, mjuziklu, scenskoj umetnosti… I shvatila sam da jedno  bez drugog ne može.

I da bi svakom sviraču bilo mnogo lakše da na akademiji ima malo časova glume. 

E sad da se nadovežem na pitanje o tutorstvu i zašto me rad sa decom inspiriše. Kad sam bila  u srednjoj školi u Ljubljani, sa drugarima smo napravili pozorišnu predstavu – dečju komediju. Pobedili smo na nekom lokalnom takmičenju i dobili priliku da igramo predstavu  po školama. Moja uloga bila je uloga bake koja ozari kad počne da svira violinu. Predstava je  bila jako simpatična i deca su je obožavala.  Tu sam prepoznala nešto meni potpuno strano – muzičari se nekako sakrijemo iza instrumenta, ne gledamo publiku. Ali tada sam, prvi put, videla lica dece i njihove reakcije. Shvatila sam koliko su zahtevni – i koliko su ustvari najiskrenija publika. Reci će sve šta si  misle. Tada se rodila moja želja da radim s decom. Jer me podsećaju na ono što čovek nikad  ne sme da zaboravi: iskrenost, razigranost, jednostavnost.

Na tvojim najavama smenjuju se intimni i veliki prostori (od Parobroda do festivalskih dvorana). Kako menjaš dramaturgiju programa kada sviraš „na dohvat ruke“ naspram ceremonijalnih bina?

Jeste sviram na vrlo različitim mestima. Program menjam od projekta do  projekta, Zavisi kakva mi je ekipa i zavisi u kom tipu sale nastupamo. Primer dva koncerata. U Parobrodu u Beogradu koncert je bio vrlo opušten. Nismo  imali ozvučenje, publika je sedela blizu mene, sa kojom sam imala direktnu  vezu. Na kraju je publika pevala, tapšala są nama i vrlo su prisno reagovali na  izbor pesama. U Sloveniji na Festivalu priča je bila potpuno drugačija. Sala je  bila mnogo veća i nisam mogla toliko osobno da se povežem sa svakim od slušalaca. Imali smo ozvučenje, i za kraj nisam svirala toliko autorskih  pesama koliko u Beogradu nego sam iznenadila publiku sa Đurđevdanom na  slovenačkom. Trubač je došao iz publike i njih potpuno iznenadio. Znači  program se menja od grada do grada. Menjaju se i priče i iskustva koja delim sa publikom između tačaka. 

Kako izgleda tvoj „prvi sat“ sa novim komadom: kojim redom napadaš ritam, intonaciju, fraziranje, vibrato, boju?

Prvi sat sa novim komadom ha, đuskam uz njega. I nikako ne mogu da sviram  ili pevam stvari koje mi se ne dopadaju.

Kao izvođač koji peva i svira, da li si ikada poželela da isti motiv ispričaš dvema „glasovima“ — gudalom i sopstvenim glasom? Kako raspodeliš emociju između njih?

Jesam – jako su mi zanimljive Bahove kompozicije za solo violinu. One su komponovane sa  više glasova – uvek imaš bar dva glasa koja se prepliću.Na primer, u srednjoj školi ono što  me sprečavalo da brže naučim neku Bahovu kompoziciju bilo je to što bih jedan glas svirala,  a drugi pevala – i toliko bih uživala u tome da mi se nije ni vežbalo!

Šta ti je donelo pojavljivanje u formatima posvećenim mladim virtouzima — osim vidljivosti: da li je došlo do promene u načinu na koji gradiš program ili kontakte sa kompozitorima/dirigentima?

„Mladi virtuozi“ su mi doneli jedno divno iskustvo. Prvo – to je bio moj prvi koncert u  Sloveniji posle 7 godina! Naime, pre 7 godina sam napustila Sloveniju i nisam tamo uopšte  svirala. Ni jedan projekat nije bio u Sloveniji. Svirala sam po Bosni, Crnoj Gori, Grčkoj,  Hrvatskoj… ali u Sloveniji – ništa. Zato mi je taj koncert bio veliki zalogaj. Jer sam znala da  će mi doći svi koje poznajem. 

I stvarno – pazi, ovo moram da ispričam: Inače, ja sam užasan tremaroš. Imam ogromnu tremu pred izlazak na scenu. Dolazim ja na scenu festivala u Ljubljani. Pre izlaska kažem sebi: “Veronika, nemoj da gledaš previše okolo.” I uspem – nekako. Kreće  svirka. Sve lepo. Kreće pevanje. Ojoj – moram da gledam u publiku!!! I tako ja vidim moju  najbolju drugaricu iz osnovne škole i njenog dečka… i počne stomak da mi se okreće od  treme. Ne želim da ih gledam, pa okrenem glavu na drugu stranu – tamo vidim njene roditelje  i njenu baku. Okrenem se opet – moju baku i moju mamu. 

Pogledam pravo, na kraj sale – neko sedi. Pomislim: “Bože, pa to je moj prvi dečko!” U tom  trenutku, stomak mi se vrti kao centrifuga, a ja treba da nastavim da sviram i pevam… Na  kraju sam pogled zalepila za jednu ženu koju uopšte nisam prepoznala i gledala samo u nju –  jer me je smirivala. Na kraju koncerta ta žena mi priđe… I ja shvatim – to je bila moja razredna! Samo je  promenila frizuru.

Znači… nezaboravno iskustvo. Hahahah. Nije došlo do nikakve  drastične promene u tome kako gradim programe, ali jeste došlo do promene u mom srcu. Bilo mi je toliko drago da vidim sve te ljude u publici. 

Kada predaješ, koji je tvoj „signature“ metod: obrazac koji student odmah prepozna kao Vanjin (npr. rad na luku rečenice, ekonomija pokreta, slušanje borđjoznosti tona…)?

Jako mi je važno da čovek stalno napreduje. I stvarno – kod mene nema spavanja. Da  napreduje sa zabavom! Moj čas bi opisala sa “ozbiljna žurka” haha. Takođe bavljenje  muzikom je lekovito. Pevanje uopšte! U našem glasu sakriveni su svi mali detalji našeg  života. A violina i pevanje su si vrlo povezani. Violina najbolje od svih instrumenata imitira  ljudski glas. 

U digitalnom dobu Instagram i sajt postaju tvoje male koncertne sale između nastupa. Kako kuriraš prisustvo online a da ne proguta fokus i tišinu potrebnu za rad?

Ah, još uvek malo izbegavam taj online svet… Ali neću moći još dugo. Sad je sve okrenuto  ka tome.

Da možeš da naručiš novu kompoziciju za violinu i glas, koji bi bio tvoj kratak „brief“ kompozitoru: tema, registri, tehnike (sul ponticello, harmonici, scordatura), trajanje?

Kompozicija koju bih naručila? Hmm… jako zanimljivo pitanje! U poslednje vreme mi je  Irska nekako bliska. Naručila bih irsku baladu – za ženski glas i violinu. Balada sa irskim  šarmom i razigranošću, ali i sa malo balkanske sete, uz minimalne, ali virtuozne harmonije,  plus sa energijo Srpskog Epa. Slovenci smo prvi ep dobili tek u 21. stoleću!

Najzahtevniji trenutak tvoje dosadašnje karijere: šta je bilo rizično — i šta te je naučilo o sopstvenoj izdržljivosti na sceni?

Najzahtevniji trenutak moje karijere? Uh, volela bi da kažem da je to bila samo neka  situacija ali ustvari to je moj svaki dan. Kako preživeti kao umetnik? Kako pronalaziti  prilike? Kako se boriti ličnim strahovima i ne prenositi ih na spoljni svet… ne odustati i  ako nema podrške tamo gde bi je najviše trebala imati. To je moj svaki dan. Zvuci teško ali na kraju to me pravi umetnikom. Izdržljivost na sceni se takođe vežba. Fizičke vežbe su  neminovne. Sad ćete misliti da se zezam ali “pevanje u plank poziciji” je jedna vrlo korisnih  vežbi za spremanje scenske izdržljivosti. 

Brzi set (odgovori u jednoj reči): Strad ili Guarneri? Barokni gudalac ili moderni? Solo kadenca ili kamerni dijalog? Studio ili bina? Tišina pre koncerta ili aplauz posle?

Guarneri, barok, solo kadenca, studio, aplauz.

Šta su ti tri ključne odluke koje određuju identitet Camerata Laibach — repertoar, način rada i publiku?

Camerata Laibach – gudački ansambl iz Ljubljane. 

Od kada sam napustila Sloveniju, više nisam aktivna u ansamblu kao nekada. Tu priču smo  započeli još kao osnovci u muzičkoj školi – imali smo baš jaku gudačku sekciju. Bilo nas je  oko 10 – violinista, violista i čelista – koji smo svi odabrali profesionalni put u muzici.  Zajedno smo išli na takmičenja, zajedno nastupali, zajedno upisivali srednju školu. Bilo je to  jedno divno, radno prijateljstvo. U srednjoj školi smo, sa našom mentorkom prof., odlučili da  formiramo ansambl. Zamislite – ekipa drugara koja napravi nešto ozbiljno, posvećeno, lepo.  To je bilo jedno predivno iskustvo! Camerata Laibach i dalje postoji i aktivna je – i redovno  osvaja nagrade na takmičenjima. Njihova posebnost, i tada i sada, je u tome što su izgrađeni  na prijateljstvu. 

I upravo je to njihova najveća snaga.

U programu često kombinujete barok/klasiku sa savremenim delima i mladim slovenačkim kompozitorima. Kako gradiš dramaturgiju jednog koncertnog programa — od otvaranja do finala?

Sviram ono što mi se dopada. 

I ono u čemu mogu da uživam. Jer ako uživam ja – uživaće i onaj ko me sluša. Hehe.  Volim da kombinujem klasiku sa savremenim delima, jer smatram da je poznavanje klasične  muzike neophodno. Zato što je klasična muzika osnova za sve druge muzičke žanrove – kao  što je balet osnova u plesu. A ljudi je danas ne poznaju i ne slušaju. Klasična muzika je čista i  iskonska umetnost. Instrumenti su od prirodnih materijala, pa je i zvuk koji proizvode  prirodan – i povoljno utiče na naše telo. Kod elektronske muzike to, nažalost, nije slučaj. 

Savremena dela uključujem jer su mi bliska, ali i zato što želim da slušaocu pokažem povezanost između epoha i žanrova. Moje autorske  kompozicije su najčešće inspirisane stvarnim situacijama koje su mi se desile na muzičkom  putu. Volim da delim ta iskustva jer verujem da uvek neko može da se pronađe u njima.  Dakle, ima mnogo različitosti u programu, ali sve je to servirano i upakovano tako da slušalac može da prepozna lepotu – čak i tamo gde mu je do sad bila strana. 

I to mi je cilj. Moji koncerti imaju edukativni i zabavni karakter, uvek sa mojom ličnom  notom. 

Internacionalne nagrade su tu; šta je sledeći prag — rezidencija, diskografski projekat, turneja, narudžbina novog dela?

Putovanje. I ne stajanje. Istraživanje. 

Duh tragača u meni postaje sve jači i veći. 

Sa Markom Konom trenutno radim na jednom jako zanimljivom projektu, o kojem za sada ne  bih otkrivala detalje osim da ce se zvati Slovenka u Beogradu heheeh 

Krećem u pravcu snimanja autorskih pesama. Inače, u slobodno vreme se bavim i nečim što  mi je jako blisko – modom i modelingom. 

Posebno volim domaće modne brendove i rado ih podržavam. U subotu sam nastupila na  Serbian Fashion Weeku, uz pesmu Metallice, kao model i violinistkinja, u okviru angažmana  od Dragane i Petra Soro – Soro Family. 

Biće to jedno drugačije umetničko iskustvo, ali na kraju sam shvatila da je scena – scena. 

Šta si naučila o liderstvu u orkestru: kada otvaraš prostor demokratičnosti, a kada je potreban „jak dirigentski“ potez?

Liderstvo i orkestar – vrlo zanimljivo pitanje. Profesionalno sviram u orkestrima još od  desete godine. Imala sam priliku da budem deo ozbiljnih ansambala i orkestarskih  angažmana, i u tome sam oduvek uživala. Sviranje u orkestru te nauči disciplini, slušanju i  kolektivnom disanju – a to su vrednosti koje posle prenosiš i van muzičkog sveta.

Koja je najdirljivija reakcija koju si doživela u formatu 1 na 1 — i šta ti je taj susret rekao o smislu klasične muzike danas?

Uh! Ovaj projekat je bio nešto najzabavnije što sam ikada iskusila i radila! bila sam jedna  od muzičarki koje su nastupale 1 na 1 . Pre nastupa, imala sam pet minuta da upoznam osobu  koja je došla da me sluša. Na osnovu njene / njegove energije, morala sam da odlučim šta ću  svirati ili pevati – potpuno spontano! 

Nekima sam svirala Baha, nekima improvizaciju, nekima pevala pop pesme… Nastupi su trajali od 15 do čak 30 minuta – sve je zavisilo od osobe. 

Reakcije su bile sjajne, komentari još bolji, a svi učesnici su se oduševili konceptom.

Sigurno ćemo to ponoviti!

Ako bismo želeli da „Koncerte 1 na 1“ izvedemo u školama/bolnicama/gerontološkim centrima, šta je minimum uslova da to bude dostojanstveno i umetnički kvalitetno?

Dobar i kreativan izvođač.  

Notna mreža pomaže klasičarima na prostoru bivše Jugoslavije. Gde su najveći „bolni čvorovi“ — finansije, vidljivost, agenti, izdavaštvo, autorska prava?

Najtužnije je što se na Balkanu ne ulaže dovoljno u muzičku kulturu. 

Srbija ima toliko sjajnih muzičara, ali nema institucionalne podrške. 

Šta će čovek koji se sam bori i fizički ne može da gura svoj san? 

Ili ode – ili prestane. 

I to je tužno. 

Upoznala sam mnogo mladih – i čak starijih – koji su mi rekli da su prestali da se bave  muzikom jer nisu imali podršku. 

Ta odluka ostavi bolnu tišinu u njima – nešto o čemu se ne priča, ali se oseti. 

Zato postoji udruženje Notna mreža. 

Da podrži koliko god može mlade muzičare koji žele da nastupaju, ali ne znaju gde i kako. 

Bavimo se i organizacijom seminara, obezbeđivanjem prostora za vežbanje – jer mladim  muzičarima je vežbaonica sve. 

Pitao si me za agente. – nemamo muzičke agente. 

Muzička umetnost nije posmatrana kao profesija, već kao hobi. Muzičari nisu edukovani o  stvarima koje su važne za njihov profesionalni život. 

Samo vežbamo satima i ne učimo šta sve znači biti muzičar.A često se očekuje da sviramo  besplatno.To je začarani krug iz kojeg se teško izlazi.Potrebne su radikalne promene.

Šta je DNK tvoje školice — koji princip/pedagoški metod želiš da deca i odrasli „pokupe“ posle prvog ciklusa?

Želim da svi zavole muziku i nađu svoj put ka napretku. Muzika ima moć da intimno deluje  na čoveka, jer je direktno povezana sa našim unutrašnjim bićem. Ako se baviš umetnošću,  imaš obavezu da se baviš sobom. To je proces koji vodi ka autentičnosti, a autentičnost je  ono što današnjem društvu treba. 

Kako će izgledati most između Beograda i Budimpešte: zajednički časovi online, razmena nastavnika, zajednički koncerti, mini-kampovi?

Beograd i Budimpešta su dva veoma različita grada – a tako su blizu. Trenutno širim svoj  krug učenika u Budimpešti, gde već imam nekoliko divne inspirativne dece.

Na čemu ćeš insistirati u ranoj nastavi violine: držanje tela i gudala, sluh i intonacija, ritam, ili hrabrost da se svira pred drugima? Daj nam konkretan primer časa.

Na času sa potpunim početnikom, prvo radimo na držanju tela i instrumenta. Važno je da učenik oseti violinu, da se stvori prvi kontakt. Intonacija, sluh i ritam dolaze  kasnije. Violina je veoma kompleksan instrument i mora se učiti postepeno – korak po korak.  Najvažnije je ne žuriti, već graditi temelje sa ljubavlju i strpljenjem.

Kako prevodiš život i izume Mihajla Pupina u zvuk: koji instrumenti, motivi ili harmonije su ti postali „Pupinov potpis“?

Mihajlo Pupin, ha! 

Za taj projekat angažovao me je Marko Kon, koji je i kompozitor i producent muzike za  seriju. Kad me je pozvao da snimam muziku za novu srpsku seriju, nisam imala pojma da  Pupin ima veze sa Irskom! Zapravo, muzika je napisana u Irish stilu, pa sam počela da  istražujem na internetu – i nisam našla ništa. Kasnije mi je kompozitor ispričao priču:  Mihajlo Pupin je bio srcem vezan za Irsku. Njegovi prijatelji i podrška tokom teških trenutaka bili su Irci – ljudi koji su mu pevali pesme  koje su ga dirnule do dna duše. Zato je taj irski zvuk i emocija prisutna u seriji – i to sam  pokušala da prenesem i kroz svoje sviranje.

Gde povlačiš liniju između istorijske autentičnosti i savremene dramaturgije: kada dozvoliš da muzika bude anahrona — a kada mora da ostane „u epohi“?

Uvek postoji neka univerzalna tema koja povezuje rad. Plan i pristup se menjaju u zavisnosti  od zadatka – odnosno šta želimo da postignemo kao krajnji rezultat.

Koliko sarađuješ sa režijom i montažom: da li pišeš teme pre slike, ili gradiš muziku „uz kadar“? Ispričaj nam jedan konkretan cue — od prve skice do finalne verzije.

Snimanja su mi jako zabavna! 

Meni je studio jedno super kreativno mesto – stvarno uživam u tom procesu. Kako to izgleda? 

Zajedno sa kompozitorom tražimo prave boje i harmonije, ima mnogo improvizacije. Note mi nisu unapred date – dobijem demo, i onda na sluh skidam melodije. Zajedno tragamo  za novim zvucima i atmosferama. To je baš posao za mene, jer mnogo sviram po sluhu. 

Znam da je to pomalo neobično za klasične muzičare današnjice. Nekada se u klasičnoj  muzici mnogo improvizovalo, i note se nisu posmatrale kao “sveto pismo” – haha! Danas  je to potpuno drugačije, i iskreno – ne uklapam se baš u tu rigidnu školu.

Šta želiš da publika ponese kući posle tvog koncerta — misao, osećaj, boju tona? Kad zatvore oči te večeri, čega želiš da se sete?

Posle mog koncerta, želim da publika ide kući inspirisana. Kao kad pročitaju dobru knjigu. Ili kad probaju jela koja je spremio najbolji kuvar. Moj cilj je da upalim lampice kreacije u  srcima koja su možda zaspala. 

Iz koncerta želim da izađeš bolji nego što si bio kada si ušao.  

To je moja najveća želja.

Pratite Veronikin rad:

Facebook: /vanja.veronika.3
Instagram: @vanja.veronika
Website: www.veronikavanja.com

Photo credit: Oleg Sabanchiev, Vanja Veronika, Jelena Ćaćić, Dragan Nikolić Gagi, Leon Bijelić