Hydrogen: Četiri atoma, jedna eksplozija zvuka

U svetu u kome se bendovi često sklapaju oko ambicije, Hydrogen se sklapao oko — prijateljstva. Četiri “atoma” (zabava, avantura, stvaranje) vezana vodoničnim vezama drugarstva proizvode eksploziju zvuka koji istovremeno miriše na veš-mašinu koja peva melodiju i na noćni kadr-kadar iz mange „Mu“. Njihove pesme nastaju bez pravila: čas iz ritmičkog uzdaha i vokalnog „gliča“, čas iz slike praznog grada, pa se na kraju prelivaju u setliste koje dišu kao dobro režirana dramaturgija — sa tišinom koja je jednako važna kao i najglasniji vrh. Vizuelni identitet im nije dekor već produžetak muzike: boje, svetlo i gest su precizno odmereni koliko i rif.

U prelasku s engleskog na srpski nisu izgubili „napon“, samo su refreni postali slobodniji — kao i ideje (da, i live session u pekari tokom radnog vremena zvuči kao njihov sledeći logičan potez). Publiku tretiraju kao koautora, a koncert kao zajednički eksperiment u kome se energija zadržava taman toliko dugo da pređe tačku pucanja. Zagreb ili Ljubljana? Kažu — uskoro.

Ako biste Hydrogen morali da opišete hemijskom formulom (elementi + veze), šta bi bili vaši „atomi“, a šta vodonične veze koje sve drže na okupu?

,,Atomi“ u Hydrogenu bi bili zabava, avantura i stvaranje. Ono što nas drži na okupu su naša prijateljstva. Mi smo prvenstveno najbolji drugari i od toga sve ostalo proističe. 

„Nemoguća misija“ – koliko je to naslov, a koliko program rada benda? Šta je vaša sledeća „nemoguća“ stvar koju namerno birate da pokušate?

,,Nemoguća misija“ definitivno nije program rada benda. Ako nam je neki zadatak previše obiman, rasparčamo ga i podelimo, ili jednostavno odložimo. Od ,,nemogućih stvari“ – voleli bismo da imamo svirku ili live session u pekari,  u toku radnog vremena. To deluje poprilično nemoguće, ali ko zna. Potrudićemo se.

Kada pravite pesmu, šta je prvi impuls: slika u glavi, ritmički obrazac ili rečenica koja ne da mira? Opišite poslednji put kada je jedna jedina reč rešila aranžman.

Jedino pravilo kad dođe do pisanja pesama jeste da nema pravila. Postoje neke generalne sličnosti, ali su nam pesme nastajale na svakave moguće načine. Inspiracija zaista može doći od bilo gde. Na primer, naša pesma ,,U redu” je nastala od audio snimka veš mašine koja je svirala veoma zanimljivu melodiju. Može se desiti i da se neki stih ili melodija jednostavno pojave u mozgu iz vedra neba kad najmanje očekuješ i da ostaneš zabazeknut, razmišljajući ,,Odakle je ovo sad došlo?”. Ideje se nekad se pojave i kristalizuju takvom brzinom da se i sami iznenadimo, a nekad godinama ne možemo neku sitnu ideju da razvijemo u nešto slušljivo. Nije nam se još desilo da je jedna reč rešila neki aranžman, ali se to i tek kako može dogoditi.

U saradnji sa autorkama mange „Mu“ ušli ste u teritoriju muzika–strip. Kako se ritam kadra (kadra u stripu) pretvara u ritam pesme — i obrnuto?

Ono što je na nas ostavilo najveći utisak u stripu ,,Mu“ je osećaj usamljenosti. Kadrovi praznog grada, ulica, noći, prozora solitera, koji su topli i poznati ali daleki i nedostižni. Hteli smo da doživljaj noćne šetnje prenesemo u samu pesmu. Gitara svira repetitivan i hladan riff dok je ostatak aranžmana veoma minimalan. Bilo je zanimljivo praviti pesmu na ovaj način jer je predstavljalo složen zadatak preskakanja sa medijuma u medijum – nešto s čim nismo imali iskustva pre ovog projekta. Veoma smo zahvalni Ani i Sari što su nas kontaktirale i predložile da radimo zajedno i uzbuđeni smo za nastavak!

Vaši vizuali (odeća, scena, gest) često deluju kao nastavak muzike. Koje tri vizuelne odluke publika možda i ne primećuje, ali bez njih koncert ne bi bio „vaš“?

Često se igramo sa bojama i osvetljenjem. Pored toga gestovi tokom koncerta uvek prate emociju i tematiku pesme. Dosta vodimo računa o detaljima (verovatno i previše) tako da je retko šta vezano za našu pojavu slučajnost.

Engleski vs. srpski: kada menjate jezik, šta se prvo menja — melodija, rečnik emocija ili „napon“ između strofe i refrena?

Svaki jezik ima svoju ritmiku, ton i boju. Rečnik se definitvno malo promenio, dok su melodije manje više ostale iste. Srpski deluje da je malo slobodniji tako da su nam sada refreni malčice manje hirurški precizni. Stvaranje muzike je univerzalan jezik tako da se u našem pisanju nije mnogo toga promenilo. 

Potpis benda kroz naslove („I Am The Sun“, „Tell Your Cat I Said Hi“, „Sećanje #1“…): kako nastaju ti mikronarativi — i da li vam naslov ponekad diktira produkciju?

Priče u našoj muzici su gotovo uvek inspirisane ličnim doživljajima i zapažanjima. Nastaju iz želje da ih prepričamo na verodostojan način i da dođemo do suštine emocija iza njih. Retko kad nam naslov diktira narativ, uglavnom je obrnuto.

Setlista kao dramaturgija: kako raspoređujete pesme da kriva energije ostane neočekivana, ali smisleno vođena? Navedite jedno „tiho“ mesto na koncertu koje je podjednako važno kao i najglasniji vrh.

Tajming je sve. Uvek vodimo računa o tome kako nam teče setlista i gde se šta nalazi. Jako je bitno da postoji kontrast. Na taj način sve dođe do izražaja – ponori su dublji i tamniji a visine vrtoglave i nadrealne.  Najtiši momenat koncerta je često podjednako bitan kao i najglasniji. To je trenutak istinske konekcije – kada na svetu postoje samo izvođač i publika. Takođe je dobra ideja da se na vrhuncu, kad je energija najjača, zadrži duže nego očekivano, jer se onda dolazi do tačke pucanja gde više nema granica. Tu se svašta može desiti.

Novi Sad u vašoj muzici: koje konkretno mesto (ulica, klub, zgrada) je upisano u neku pesmu — i kako? (Kadar, zvuk, miris.)

Izgleda da smo zaobišli Novi Sad u našim pesmama. Nismo ga nigde eksplicitno spominjali, iako nam je dosta inspirativan.

Studio vs. bina: koju grešku namerno ostavljate na snimku da sačuvate nerv, a koju na bini pokušavate da „uhvatite“ svake večeri?

Na snimcima ostavljamo uzdahe, sitne nesavršenosti u ritmici, pucanje glasa, vokalne gličeve itd. jer verujemo da oni doprinose osećaju ljudskosti. Na bini se zapravo trudimo da pravimo što manje grešaka. Nekad nam to više ide od ruke, a nekad manje.

Publika kao koautor: opišite trenutak kada je reakcija publike preokrenula tok pesme ili vas naterala da je posle svirate drugačije.

Niška publika nas je potpuno oduševila kad smo ih posetili prošle godine u okviru naše ,,Let Them Cook” turneje. Ljudi su doslovno mislili da svira neki drugi bend pod imenom Hidrogen, ali su plesali kao da znaju svaku pesmu. Jedna takva svirka ume da ulije mnogo snage i energije u naše pesme.

Brzi set:

• Pesma od 2:20 ili 6:00? 
• Previše teško! Hoćemo oba!
• Analogni šum ili digitalna čistoća? 
• Zavisi od toga na šta se cilja, ali analogni šum je ipak draži?
• Strip okvir ili filmski kadar? 
• Filmski kadar.
• Grad u kom želite sledeći „premijerni“ nastup — i zašto baš tamo?
• Zagreb ili Ljubljana. Kultura i scena u njima je toliko raznovrsna i magična. Super bismo se uklopili.

Pratite i slušajte Hydrogen:

• Facebook: /hydrogen.music
• Instagram: @hydrogen.band
• YouTube: @hydrogen.official

Photo credit: Mihajlo Zorić