Kako sam crtao bunt

Negde krajem osamdesetih svet je mogao da stane između dva lista papira. Miris mastila, šuštanje tek kupljenog hamera, naslovna strana Stripoteke koja je u mojoj sobi svetlela kao neonski natpis iz nekog drugog univerzuma. Tu su se mešali vesterni, svemirske sapunice i filozofija u tri kadra. Jugoslavija je bila zemlja koja je verovala u papir.

Sećam se Strip-a 84, Eks Almanaha, YU Stripa. Malih svetova koji su se gurali kroz osamdesete, kroz škripu pera, miris flomastera i hrapav papir. Trajali su kratko, ali su otvorili pukotinu. Dokaz da i ovde postoji potreba za autorskim glasom, za linijom koja ne prodaje praznu priču, nego istinu. Neki od nas su tada prvi put shvatili da strip nije “za decu”. Bio je to underground oblik umetnosti koji je u tišini učio generaciju da misli vizuelno, da razume ironiju, kadar, pauzu, tišinu između oblačića.

A onda su devedesete progutale boje. Papir je postao luksuz, a strip kiosci ruševine.
Ali duh nije nestao. Samo je promenio formu. Danas se taj duh vidi kod nezavisnih crtača koji ne čekaju izdavače ni državne konkurse. Ljudi poput Žuli Duse, Kris Veara, Bluča, ili naših umetnika koji crtaju iz dnevne sobe i objavljuju direktno na mreži. Ne traže dozvolu. Ne traže „odobrenje“. Samo crtaju.

Radim za dve nezavisne američke izdavačke kuće. Stripove crtaju tamo gde ih ljudi i čitaju.
Ovde još uvek nema mesta za mene, a crtanje zvuči kao hobi, kao nešto što odrasli rade dok ne pronađu „pravi posao“. Ponekad pomislim kako bih lakše mogao da objasnim to što sam pesnik, nego strip crtač. U zemlji gde svi pišu, a malo ko čita, strip se smatra nečim između karikature i gubljenja vremena. A zapravo, to je najiskreniji oblik vizuelne poezije.

Nezavisna scena o kojoj se u svetu pišu knjige i snimaju dokumentarci kod nas se nikada nije dogodila. Makar ne za vreme Jugoslavije. Neki će reći, postojala je. Ali nije.

Nije to bilo ono što je imao svet. Amerika je imala svoje pobunjenike s mastilom, Evropa svoje fanzine, crtače koji su prodavali ukradene kasetofone iz kola poput džankija, samo da bi ištampali sledeći broj. Mi smo imali ratove, tranzicije i večitu ozbiljnost.Strip je bio suviše slobodan i previše nebitan u isto vreme, da bi preživeo u sistemu koji ne podnosi slobodu.

Na Zapadu, nezavisna izdavačka scena već decenijama pokazuje šta znači raditi bez komande. Kuće poput Silver Sprocket iz San Franciska nose taj duh koji kaže: crtaj šta želiš, za ono što želiš. Još ranije, početkom osamdesetih, Love and Rockets braće Hejma i Gilberta Hernandeza pokazala je da strip može biti autobiografski, surov, intiman i nezavisan. To je promenilo sve.

Kod nas je strip i dalje u senci Zagora, Bleka, Teks Vilera i Kapetana Mikija. Ne kažem da ih nisam gutao kao klinac. Nosio sam dabra na glavi, prsluk na golo telo i prebijao Crvene mundire. Bio je to moj ring, moj haos, moj prvi bunt. I naravno, mange koje klinci kidaju zubima i koje bez sumnje, imaju snagu, ali često progutaju sve drugo. A negde ispod te površine postoji mala, tvrdoglava scena: crtači, scenaristi, izdavači, ljudi koji rade iz čistog inata i ljubavi. Oni koji crtaju noću, po kafićima, po tramvajima, u mračnim stanovima, za kuhinjskim stolom. Prave fanzine, digitalne edicije, crowdfunding izdanja; sami štampaju, lepe i nose po festivalima.

To su autori koji danas probijaju put tamo gde ga više niko ne vidi, spajajući ulice, snove i punk nerv u crtežu. Oni crtaju kao da pokušavaju da se izbore za mesto pod svetlom koje se stalno gasi. Ne čekaju institucije, jer ih više i nema. Umesto njih, postoji samo taj osećaj da nešto moraš da nacrtaš, makar to gledao samo ti. Izdavačke kuće poput System Comicsa, Komika, Besne kobile, Veselog četvrtka, Darkwooda, Strip-BD-a, i onih novijih.. Runbooks, Tunguska…itd. Svi oni održavaju vatru. Ja, tu i tamo, dodam u rasplamsalu buktinju po koje drvo. Moj mali doprinos sa strane. I zato mi ide na živce kad čujem izraz „grafička novela“. To je samo fensi način da se ne kaže „strip“. Kao da se neko stidi te reči. Kao kad bi za film rekli „pokretna literatura“. Strip je strip. Ništa manje, ništa više. Nije mrtav, samo su ga oni koji ga ne razumeju sahranili pre vremena.

Na korak sam da završim svoj prvi strip, ili, kako to vole da kažu, „grafičku novelu“. Kraj zime, sredina proleća, to je plan. Hoće li se prodavati? Nije bitno. Biće iskren, totalno underground.  Svaki kadar je pokušaj da se vratim onom klincu koji je verovao da se sve može nacrtati. Čak i ono što boli.

Taj DIY princip je ono što me najviše vezuje za strip, ono što mi nedostaje u izmedju ostalog.
U zemlji u kojoj moraš imati “odobrenje” da bi disao, strip mi je uvek delovao kao jedini istinski slobodan medij. Papir kao teritorija bez granica.  U njemu su svi. I poraženi heroji i izgubljeni kiborzi, i filozofi u šinjelima, i ljubavnici koji puše nakon smaka sveta.

Ponekad mislim da bi nova generacija mogla da nauči nešto iz toga. Ne da kopira, nego da stvori sopstveni underground. Da prestane da moli za prostor. Jer strip nikada nije bio pozivnica. To je bio i ostao otpor.

Danas se taj otpor vidi kod novih nezavisnih kuća kao što su Image Comics, Fantagraphics, Drawn & Quarterly, ili kod pojedinaca koji sami finansiraju svoja izdanja. To su moderni pirati, oni koji veruju da kultura mora biti rizična da bi bila živa. To radim i sam.

Nema više cenzora, ali ima nevidljivih zidova, algoritama, trendova, tržišta. I zato, više nego ikad, treba crtati po tim „zidovima“.

Ja sam odrastao uz junake koji su znali da će izgubiti, ali su se ipak borili. Možda zato i dalje verujem u male formate, u nezavisne glasove, u linije ispisane rukama koje se tresu od strasti.

Kad danas otvorim neki novi strip, tražim tu istu grešku, onu ljudsku, nesavršenu, živu.
Jer samo iz greške može nastati stil.

Možda je zato svaki moj tekst, na neki način, strip bez slika.
Još uvek čekam sledeći broj.

Autor teksta: Darko Mitrović – kolumnista BOLD magazina

Darko Mitrović, rođen 1973. u Beogradu, strip crtač, radio voditelj, pisac, pesnik i kolumnista od 2012. godine. Autor zbirke poezije Neizbežna smrt jednog avokada (izdavačka kuća RENDE) i kreator emisije Mentalno razgibavanje. Član Internacionalne federacije novinara (IFJ).

Sarađuje sa američkim izdavačkim kućama Gold Arrow Comics (Detroit) i Boink Comix (Filadelfija), a dizajn i ilustracije radi za izdavačku kuću Neos. Učestvovao je na više međunarodnih izložbi, uključujući Ritam II, Iluzija: Buđenje IV, Kontakt, Linija – Paralelni svet V i Svet u boji – 8. međunarodna izložba, koje su organizovali Kreativna Fabrika i Udruženje za razvoj likovnih umetnosti, uz podršku ULUPUDS-a.

Pratite Darkov rad:

• Instagram: @darkomitrv
• Facebook: /mitrovicdarko
• Behance: /mrpunksey

Ilustracije: Darko Mitrović