Aleksandra Nikodijević: Kako tekst vodi publiku u salu

U eri „klikova“, Aleksandra Nikodijević uporno brani jednu staru istinu: do pozorišta se dolazi – tekstom. Kao urednica i autorka portala Hoću u pozorište, ona svakog dana pretvara premijere u pozivnice, kritike u mape, izveštaje u hronike atmosfere, a intervjue u žive dijaloge koji publici otvaraju vrata scene. Ume da odmeri naslov koji privlači bez jeftinih trikova (da, i kad je „103 predstave u godini“), da piše toplo i tačno čak i kada poznaje autore, i da mladima rasprši mit o „elitističkoj“ sali – jer prvi ulazak presuđuje, a dobar susret vraća. Iskustvo glume iz Dramskog studija AKUD „Sonja Marinković“ naučilo ju je disciplini, ritmu i slušanju scene, dok projekat „Čitanje poezije“ glasom dopunjava njen novinarski puls.

U ovom razgovoru Aleksandra otkriva svoj urednički kompas: kako birati formu, gde je granica „klikabilnog“, koje greške institucije ponavljaju – i kako jednim tekstom pretvoriti radoznalost u kupljenu kartu.

Kako izgleda tvoj urednički dan na portalu Hoću u pozorište: od odabira tema do poslednjeg „publish“? Šta je prvi filter kojim određuješ šta je vredno pažnje tog dana?

S obzirom na to da smo da smo portal koji je vezan za kulturu, usko profilisan za pozorište, vesti iz ove oblasti nema mnogo kao što bi to bilo na nekom informativnom portalu. Sve što je u vezi sa pozorištem nama je važno i vredno pažnje, ali naravno da postoji neka selekcija. Trudimo se da budemo u toku sa svim aktuelnostima – da ispratimo konferencije, premijere i festivale u skladu sa našim mogućnostima. Ponekad se desi, kao i svima, da nešto nenamerno propustimo, ali bitno nam je da sve najavimo.

Na portalu si i urednica i autorka. Kada tekst „pobedi“ urednika: u kom trenutku svesno kršiš sopstvena pravila forme jer tema zahteva drugačiji tempo i ton?

Neretko mi se desi da odem malo dalje prilikom pisanja recenzije predstave u smislu da unosim neke svoje lične impresije, promišljanja i zaključke. Takođe, vrlo često mi je žao da „štrihujem“ duže odgovore sagovornika u intervjuima jer mi se čine važnim i interesantnim. Nastojim da ostalim članovima redakcije, novinarima, uputim tehničke predloge koje bi mogli da se koriguju, kao i svrsishodne i konstruktivne savete kako bi njihov tekst bio još bolji, a da istovremeno ostane u njihovom stilu i duhu.

Kritika, preporuka, izveštaj, intervju — četiri različita registra. Koja tri pitanja postavljaš sebi pre nego što odlučiš u kom registru pišeš o jednoj premijeri?

Ukoliko se odlučim da radim intervju, uglavnom premijera bude povod za razgovor. Izveštaje pišem kada nisam dovoljno inspirisana predstavom da bih mogla kompleksnije da je analiziram, tu se trudim da objektivno sagledam sve komponente predstave; i pišem izveštaje sa festivala sa fokusom na samu atmosferu i doživljaj koji me je obuzeo. Recenzije su složenija i slobodnija forma i za njih mi ponekad treba malo više vremena jer želim da im se posvetim, pa nekad pustim da mi se predstava slegne, a nekada pišem u naboju utiska kako ne bih nešto izostavila. Naposletku, gledam da svaka recenzija bude preporuka da neko pogleda ili ne pogleda neku predstavu.

Publika 18–30: šta im stvarno treba da bi ušli u salu prvi put — i šta je posle presudno da se vrate? Daj primer komunikacione greške koju kulturne institucije i dalje ponavljaju.

Nedavno sam se i u razgovoru sa Mariom Knezovićem iz Zostera za pozorišni leksikon na našem sajtu dotakla te teme. Jasno je da ljudi u početku očekuju neko lakše štivo, ali kasnije će tražiti nešto više kada izgrade senzibilitet. Treba gajiti ljubav prema pozorištu i steći samosvest da bi to trebalo da bude važan segment nečijeg života. Sa druge strane, pozorišta su i dalje hermetična i i dalje postoji mišljenje da to pripada elitističkom soju ljudi. Pojedinim mladim ljudima pozorište deluje dosadno i arhaično. Ali ima tu mnogo drugih problema koji su posebna tema za sebe – počevši od finansijske nesigurnosti i nestabilnosti, pa sve do repertoarskih programa. Kada neko prvi put pogleda predstavu i ne bude dobra neće poželeti više da ide u pozorište; a ako pogleda dobru možda će hteti da joj se vrati ili pogleda još nešto drugo.

Digitalno novinarstvo o pozorištu: gde je granica između „klikabilnog“ naslova i poštovanja prema ansamblu i autorima? Navedi primer naslova na koji si ponosna jer je pametan, a ne jeftin.

Kada sam početkom ove godine pisala tekst o 103 predstave koje sam pogledala u prethodnoj godini imala sam viziju da bude klikabilan naslov „Pogledala sam 103 predstave u prethodnoj godini, evo šta mi se desilo!“ Naslov teksta jeste osmišljen tako da privuče pažnju, ali sam sadržaj nije posedovao ništa senzacionalističko. Bilo mi je interesantno i simpatično to što smo na neki način testirali da li će ljudi da se upecaju. Naslov generalno jeste bitan i treba da zainteresuje ljude da ga pročitaju, ali za sve postoji neka mera i poštovanje granica.

Učešće u Dramskom studiju AKUD „Sonja Marinković“: kako igra na sceni menja tvoje pisanje o pozorištu? Da li ti glumaške vežbe pomažu da „čuješ“ scenu u tekstu?

„Sonja“ spada u red jednih od najlepših uspomena i najdragocenijih iskustava. Nisam dugo učestvovala i često mi nedostaje jer volim scenu i iz te pozicije. Naš profesor režije sa Akademije umetnosti u Novom Sadu, Milan Pletel, koji je u penziji učio nas je ne samo o pozorištu, već i o životu. Zahvaljujući njemu postala sam svesnija šta znači disciplina, rad, odgovornost i poštovanje vremena. On je čovek riznica bogatog životnog iskustva i znanja. Učešće u dramskom studiju mi je omogućilo da uvidim i prepoznam dosta stvari i detalja prilikom gledanja predstave i da mogu da procenim kvalitet istog. Rad tamo je, bez obzira na to što je amatersko pozorište u pitanju, na profesionalnom nivou čega neretko izostaje u institucionalnim okvirima.

Na profilu „Čitanje poezije“ gradiš zajednicu glasom, ne samo tekstom. Šta si naučila o ritmu, pauzi i disanju što prenosiš i u novinarski stil?

Jedna drugarica i ja koje gajimo ljubav prema poeziji, ali i generalno prema umetnosti, često smo slale jedna drugoj kako čitamo neke pesme koje volimo. Onda smo došle na ideju da zajedno pokrenemo profil gde ćemo da čitamo pesme i promovišemo poeziju na drugačiji način. Neplanirano smo počele, neplanirano pauzirale, ali neplanirano ćemo i da se vratimo. O disanju nisam naučila ništa, smatram da još uvek ne umem da dišem kako treba, ali sam sigurna da sve pesme čitam i govorim iz srca.

Regionalni teatar: koju predstavu iz regiona bi sutra „uvozom“ dovela u Novi Sad/Beograd i zašto? Šta bi naši gradovi naučili iz tog gostovanja?

Definitivno bi to bila predstava „Jezik kopačke“ zagrebačkog ZKM-a. Ta predstava je ove godine gostovala na Sterijinom pozorju. To je praizvedba teksta Filipa Grujića i Ivana Ergića u režiji Boruta Šeparovića koja kroz priču o mladom fudbaleru ide izvan sportskih granica i otvara pitanja depresije, kapitalizma i maskuliniteta. ZKM ima izvanredan rad i posvećenost. Takođe i predstave Kamernog teatra 55 iz Sarajeva za koje se vidi da su rađene s mnogo ljubavi i predanosti.

Etička dilema: ako znaš autore lično, kako održavaš kritičku distancu? Opiši sopstveni protokol kada tekst mora da bude i topao i tačan.

Da, često se dešava da poznajem autore i da sam ponekad upoznata kako su tekli procesi nekih predstava ili šta se dešava iza kulisa. To ne isključuje činjenicu da imam pravo da neke stvari koje nisu bile korektne prokomentarišem i argumentujem. Isto kao što bih postupila i sa prijateljima kada nisu u pravu, naravno, bez da ikoga uvredim. Mislim da je pogrešno dodvoravati se i bezrazložno veličati neke stvari ukoliko nisu opravdane. Sa druge strane, umetnici kritiku ne bi trebalo da doživljavaju kao lični atak, već kao konstruktivan komentar.

Intervju kao žanr: navedi pitanje koje ti je otvorilo neočekivana vrata u razgovoru sa glumcem/rediteljem — i zašto je „radilo“.

Intervju je moja omiljena forma jer volim da lično upoznam ljude i uživo razgovor može da nas odvede u neke druge pravce. Na početku svakog razgovora volim da pitam sagovornike kako se osećaju jer mi je to važno pre svakog konkretnog pitanja; i na kraju da ostavim prostora da oni dodaju još nešto što žele da kažu a možda sam zaboravila da ih pitam. Trudim se da izbegnem pitanja opštih mesta koja su im u ranijim intervjuima postavljana, već gledam da idem izvan ustajalih okvira. Bude mi drago kada se nad nekim pitanjima zamisle ili im budu interesanta. Zadovoljna sam kada su i oni zadovoljni, tada imam osećaj da smo nešto razmenili i da je zaista bio dijalog a ne sled pitanja i odgovora.

Šta želiš da publika ponese posle čitanja tvog teksta o jednoj predstavi: tačno formulisanu misao, želju da kupe kartu, ili osećaj da su već „zavirili“ iza kulisa? Opiši taj idealni trag u jednoj rečenici.

Najdraže mi bude kada sam inspirisala nekog da pogleda neku predstavu. Tada sam ponosna i to mi je potvrda da to što radim ima smisla. Jer i tekstovi imaju smisla ako ima ko da ih čita, baš kao i predstave ako ima ko da ih gleda.

Pratite Aleksandrin rad

• Hoću u pozorište

Photo credit: Nikola Marić, Srđan Doroški, Nada