Armand Mesaroš: Muzika kao vreme koje sami stvaramo

U ovom razgovoru vreme nije sat nego instrument. Sa sagovornikom koji muziku razume kao oblikovanje vremena prolazimo put od kompozicije i improvizacije do „muzičkog velnesa“ — prakse koja vraća dah i fokus. Govorimo o Junior Music Studiju i pokretanju džez odseka u Subotici, prelasku iz ekonomije u umetnost (i zašto je umetnik danas i preduzetnik), timskom slušanju kao protivteži egu, saradnjama od Etno džez orkestra do dua Dharma, „Kovid seš“ eksperimentu koji je spajao sobe i ljude, te o tome kako se lokalni patriotizam živi izvan mejnstrima.

Na kraju, jedna pica iz pandemije podsetiće nas da se kompozicija može praviti i od ukusa — sve dok je ideja da se stvara vreme koje vredi.

Vremena su česta metafora u vašim razmišljanjima – govorili ste da „vremena nikada nisu ni za šta, osim ako ih ti ne napraviš“. Kako vi lično kreirate vreme kroz muziku i šta to znači za vas?

Za mene je muzika oblikovanje vremena – ona mu daje smisao i strukturu. Kroz ritam i melodiju čovek ne samo da meri prolaznost trenutka već ga i obogaćuje, pretvara u iskustvo koje se pamti. Kada komponujem ili improvizujem, stvaram sopstveni prostor i vreme, gde zvuk postaje most između unutrašnjeg i spoljnog sveta. To je aktivan čin kreiranja života, a ne pasivno prolazno stanje.

Govoreći o muzici kao terapeutskoj praksi, opisali ste autorsko stvaranje instrumentalne muzike kao proces koji vas drži budnim. Koji aspekt tog procesa vas najviše inspiriše?

Najviše me inspiriše sposobnost muzike da transformiše emocije – od napetosti do smirenja, od tuge do radosti. U komponovanju postoji trenutak kada tonovi počnu da “dišu” sopstvenim životom, a upravo taj prelazak iz tišine u smisleni zvuk je za mene najveća inspiracija i terapija.

Niste samo muzičar, već i lokalni pokretač: vodite Junior Music Studio i doprineli ste osnivanju džez odseka u subotičkoj Muzičkoj školi. Koja je najvažnija vrednost koju želite da prenesete mladima?

Najvažnija vrednost je sloboda izraza kroz disciplinu. Mladi treba da shvate da je muzika jezik kojim mogu reći sve što osećaju, ali da je za to potrebna posvećenost, znanje i timski rad. Balans između slobode i odgovornosti je ključ njihovog umetničkog i ličnog razvoja.

Prešli ste iz ekonomije u muziku – kako je taj prelaz iz jednog sveta u drugi uticao na vaš profesionalni i kreativni put?

Ekonomija me naučila strukturi i strateškom razmišljanju, a muzika mi je dala slobodu i kreativnost. Kombinacija ta dva sveta omogućila mi je da gradim projekte koji su održivi, ali i umetnički autentični. Naučio sam da umetnik mora biti i preduzetnik svog stvaralaštva.

Pomenuli ste da ste timski igrač i da sebe vidite kao jednu boju na zajedničkoj slici. Kako balansirate individualnu ekspresiju sa timskom sinergijom?

Timski rad u muzici znači slušati druge jednako pažljivo kao što sviraš. Balans se postiže svesnošću da tvoja individualna ideja dobija pravu vrednost tek kada se uklopi u širu harmoniju. Naučio sam da ego u muzici ima smisla samo ako doprinosi zajedničkoj energiji.

Sa Etno džez orkestrom i kroz projekte kao što je duet Dharma, vaša muzika prolazi različitim žanrovima i saradnjama. Kako birate one koji vam dopuštaju da rastete?

Biranje saradnji zasnivam na vrednostima i otvorenosti za istraživanje. Ako osećam da osoba deli sličnu strast prema muzici i da se kroz susret možemo obogatiti, tada projekat ima smisla. Rast dolazi iz spremnosti da izađem iz zone komfora.

U vreme pandemije ste osmislili Kovid seš – eksperiment spoja instrumentalne muzike iz različitih soba. Da li je tehnologija promenila način na koji doživljavate stvaranje muzike?

Tehnologija je omogućila da se fizička udaljenost prevaziđe, ali je i pokazala koliko je živa interakcija nezamenljiva. Naučio sam da digitalni alati mogu biti moćna podrška, ali da muzika i dalje traži ljudsku blizinu i zajednički dah.

Vaša ideja o „muzičkom velnesu“ kao masaži mozga zvuči magnetično. Koja je najdirljivija priča ili reakcija koju ste doživeli tokom radionice?

Jedna učesnik je nakon radionice rekao da je „prvi put posle dugo vremena uspeo da se istinski opusti i da diše punim plućima“. Takve reakcije su potvrda da muzika nije samo estetsko iskustvo već i terapijski proces.

Tokom radionica i nastupa često dolazi do neočekivanih emotivnih trenutaka. Možete li podeliti priču o reakciji publike ili učesnika koja vas je posebno dotakla?

Na jednom koncertu u Subotici, nakon improvizovane kompozicije, jedan mladić je prišao i rekao da mu je muzika probudila sećanje na detinjstvo i dedu koji je svirao tamburicu. 🙂 To je bio dokaz da zvuk ima moć da povezuje generacije i da se dotiče najintimnijih slojeva ličnosti.

Vi ste lokalni patriota, iako kažete da niste deo klasičnog subotičkog mejnstrima. Šta subotička scena znači za vas i kako je ona uticala na vaš identitet?

Subotica je multikulturni prostor gde se mešaju različiti muzički uticaji. Upravo ta raznolikost oblikovala je moj identitet – naučila me je toleranciji, otvorenosti i stalnom istraživanju. Nisam deo mejnstrima, ali sam deo zajednice koja neguje razlike kao bogatstvo.

Svoj lični stil i muzički senzibilitet preneli ste i u druge projekte – poput otvaranja picerije tokom pandemije. Kako je to iskustvo izgledalo i šta ste naučili iz te „zabavne perspektive“?

Otvaranje picerije bio je kreativan izazov drugačije vrste – naučio sam da stvaranje ambijenta i ukusa ima sličnosti sa komponovanjem muzike. Oboje traže balans, strast i pažnju prema ljudima kojima je namenjeno. To iskustvo me podsetilo da umetnost postoji i u svakodnevnim gestovima.

Kada biste mogli ostaviti samo jednu melodiju kao poruku budućim generacijama – kako bi ona zvučala i šta bi govorila?

To bi bila jednostavna, ali topla melodija u kojoj se smenjuju svetli i tamni tonovi – kao podsetnik da je život pun kontrasta. Poruka bi bila: slušajte jedni druge, gradite mostove kroz muziku i verujte da vreme koje sami stvorite može biti najlepši dar svetu.

Photo credit: Armad Mesaroš