Filip Jovanović: U tišini boje i pogleda

Postoje umetnici čija dela traže pažnju – i oni čije slike šapuću. Filip Jovanović pripada ovoj drugoj tišini: onoj koja govori bez nametanja, ali ostaje sa nama dugo nakon što skrenemo pogled. Samouk i samosvojan, Filip slika bez recepta, bez pravila, bez želje da bude deo kanona. Njegovi portreti često gledaju negde drugde – ka unutrašnjim pejzažima, daljinama koje samo oni vide. A svaki potez četkice, kao otkucaj srca, beleži osećanja koja ne staju u reči.

U razgovoru za BOLD, Filip otkriva zašto ne objašnjava svoje slike, kako sumnja može biti saveznik, i zašto umetnost – ako je iskrena – ne mora da viče da bi bila moćna.

Filipe, tvoja dela deluju kao zabeleške iz unutrašnjih pejzaža. Da li slika nastaje iz osećanja koje želiš da sačuvaš – ili iz onog koje ne možeš da izdržiš?

Najveći broj slika sam naslikao intuitivno, bez mnogo razmišljanja, sa puno emocija. Razlog za takav pristup je najverovatnije to što ja drugačije i ne znam da slikam. Tako sam i počeo da slikam, bez ikakvog znanja. Pretpostavljam da bih danas, posle toliko godina, mogao da “nabudžim” svoju tehniku slikanja do nekog nivoa, ali se plašim da bih moj maksimum bio osrednji lokalni slikar, loša kopija nekog boljeg slikara. Samim tim, što slikam intuitivno, moje slike su neke zabeleške mojih osećanja, a trudim se da ih ne skrivam i ne štedim dok slikam.

U biografiji kažeš: “self-promotion of self-taught artist (selfcalled)”. Da li je ta samostalnost teret, sloboda ili forma umetničke autentičnosti koju svesno neguješ?

Verovao ili ne, to sam napisao iz revolta, nakon rasprave sa starijom gospođom koja na kraju nije htela da kupi od mene sliku koja joj se mnogo sviđa jer nisam akademski slikar. Sve je išlo lepo dok me nije pitala iz koje sam klase, ili iz čije klase, tako nekako. Apsurd. Nisam čak ni siguran da se na engleskom samozvani kaže selfcalled. Samostalnost je teret, ali verujem da bez nekakvog tereta nema ni kvaliteta.

Likovi na tvojim slikama često gledaju u daljinu ili su okrenuti od posmatrača. Da li beže od sveta – ili ga posmatraju iznutra?

Kombinacija dobro zvuči. Bežanje od ovog, a gledanje u svoj unutrašnji svet.

Zašto baš ulje na platnu? Šta ti taj medij daje, a što ti drugi ne nude?

Definitivno više volim uljanim bojama da slikam, davno sam se opredelio. Ne bih znao da objasnim zašto. Nekako mi slika urađena uljanim bojama ima neku težinu, nekako mi ozbiljnije deluje. Možda tripujem.

Tvoje slike su tihe, ali govore mnogo. Da li ti je važnija atmosfera koju stvaraju – ili poruka koju možda ne žele da jasno izgovore?

Smatram da je najbitnije to nešto nedefinisano što oseti ili bar nasluti onaj koji gleda sliku. A bitno je i ostalo (atmosfera, poruka ako je ima…). Mnogo zavisi od samog posmatrača. I najbolja, najlepša slika je nekome dosadna. Kao pronalaženje partnera, taj neki odnos između posmatrača i slikara.

Da li slika za tebe ima kraj? Ili se u nekom trenutku samo zaustaviš i odlučiš da je pustiš da diše bez tebe?

Ko to zna taj je pobednik. Ne znam, nema pravila, ali negde se mora stati i odlučiti da je to to. I to radim intuitivno najčešće. Okružen sam svojim slikama i one definitivno dišu, menjaju se, stare, prolepšavaju se… Ja ih posmatram kao i ljude na primer, ne upoređujem ih i ne razmišljam da li bi bili bolji ovako ili lošiji onako.

Kada neko stane pred tvoje platno i ne kaže ništa – da li je to tvoj najdraži kompliment?

Da, neopisivo je kada se nekome svidi to što si naslikao. Ja ne volim da pričam mnogo o samim slikama ili da ih objašnjavam. Smatram da to samo odvlači pažnju sa samih slika.

U tvojim slikama nema buke savremenog sveta. Da li umetnost treba da bude ogledalo stvarnosti – ili kontrapunkt, sigurno mesto tišine?

Mislim da umetnost treba biti ogledalo umetnika. Moje slike su takve jer sam takav ja, najverovatnije. Mislim da je to jedini pravi put. Svako treba da radi ono što je on. Sve ostalo je pogrešno, lažno, nema vrednost.

Kada si prvi put znao da će slikanje biti tvoj jezik? Ne hobi, ne prolazna faza, već način na koji ćeš komunicirati sa svetom?

Čim sam počeo da slikam. Počeo sam da slikam u vrlo teškoj fazi svog života i igranje bojama mi je mnogo pomoglo. Dužan sam slikanju i biću do kraja svog života. Nikada neću prestati da slikam bez obzira na okolnosti.

Da li postoje trenuci kada sumnjaš u sve – boje, poteze, smisao – i šta tada uradiš: slikaš uprkos tome ili čekaš da prođe?

Sumnjam svaki dan, ali kao što rekoh bez tog tereta nema ni kvaliteta. Prihvatam izazov. Mnogo mi pomaže to što se ne upoređujem ni sa kim, sve slike su lepe na svoj način, ne treba ih upoređivati. U suštini, mi svi i slikamo iz nekih najlepših pobuda.

Postoji li slika koju još nisi naslikao, ali je stalno nosiš u sebi?

Pa da, ja i dalje ne uspevam da naslikam to što hoću, ali sam sve bliže.

Za kraj – da možeš ostaviti jednu poruku mladom umetniku koji tek uzima četkicu po prvi put, šta bi mu rekao (ili nacrtao)?

Ljubav je najbitnija.

Autor teksta: Filip Jovanović

Photo credit: Filipova privatna arhiva Instagram