Ja sam adresa za reč

Slavoljub Stanković je jedan od onih ljudi koji ne govore — već pakuju reči. I to ne u celofan. Više u metaforu, u dijalog, u rečenicu koja se smeši na ivici ozbiljnosti i magije. Piše reklame koje ne izgledaju kao reklame, scenarije u kojima ćutanje govori najglasnije, romane u kojima život staje i pušta pesmu. Njegova filozofija staje u jednu kutiju — doslovno, jer The Box nije samo naziv knjige, već mapa njegovog sveta. A u tom svetu, knjiga je hleb, pisanje je način disanja, a istina — samo dobro upakovana nežnost.

Upoznajte čoveka koji zna tačno gde priča treba da stane, ali se nikad ne žuri da tamo stigne. Jer — sve što valja, piše se tri puta.

Kada biste morali da napišete kratku biografiju sebe u tri rečenice, bez ikakve skromnosti i bez lažne drame — kako bi ona glasila?

Rastao sam pored Dunava, napisao The Box i Split, kreirao hiljadu reklama, još tu fali par romana i onda smo svete, kvit!

Vaš odnos prema književnosti deluje kao odnos prema živom biću — često ranjivom, ponekad neizdrživom, ali neophodnom. Šta vam ona danas još uvek može dati, a šta vam je uzela?

Svaki čovek je adresa za nešto. Znate šta od koga možete da očekujete i idete po to. Neko ima dušu, nego novac, neko kolač, neko gedore. Ja sam adresa za reč. Knjiga je moja ljubav, moja vera, moja nada, moj hleb, ko zna, možda i razlog mog postojanja. 

Pričao sam o tome već, kad sam saznao da u Splitu imam brata deset sati mlađeg od mene, nisam pomislio: ,,Jao, kako je to lepo imati brata”, već ,,Jes! Imam priču za roman!”. Po tome, ja nisam čovek, ja sam pisac. 

Eto šta mi je knjiga dala. Da vidim kakav sam čovek i kakva sam budala. Malo li je?

U eri kada svi pišu, a malo ko čita, da li se pisac mora pomiriti s tim da govori u prazno — ili je upravo to dokaz da govori istinu?

Kad nema publike, čemu predstava? Ipak, ljudi još uvek čitaju, kad je nešto dobro, za to se zna. Istina je da svet ima manje vremena za knjigu jer je prepun drugih zanimljivih sadržaja. Ipak, knjiga je nezamenljiva. Dok je zidova biće i slika, dok je života biće i priča. Ne čitati znači biti slep kod očiju.

Pisanje scenarija je dijalog s neizgovorenim. Šta je najteže ostaviti neizrečeno, a šta je najvažnije ne reći direktno?

Priča može da počne uvek, kao trčanje ili razgovor, prosto ubrzate hod ili kažete dobar dan, kako ste! Za dobru priču je mnogo važnije znati gde stati. Tako je i s dijalogom. Stajete kada ste postigli cilj. Vi kao pisac, ne i vaši likovi. Oni treba da trepere do poslednjeg čina, da nikako nisu do tada rekli sve što su želeli.

Šta reći, a šta izbeći, u toj odluci leži tajna umetnosti.

Kako izgleda kada Slavoljub Stanković “uđe u tekst”? Da li je to svetlost u sobi, tišina u glavi, pesma koja se pušta iznova, ili nešto sasvim drugo?

Svaki tekst pišem tri puta. Čak i romane. Prva ruka bude muka, druga je diverzija, a tek treća prava verzija. Mene pisanje raduje. Ono što možeš da radiš svakog dana, to si.

Kada radite u advertajzingu, koliko prostora ostaje za istinu? I da li se i tamo može podmetnuti poezija, makar između redova?

Možda je čudno, ali prvo pravilo reklame glasi  Nema laganja! Reklame su advokati brendova, iznose se pozitivne strane, ali ne sme da se laže. Kupac lako i brzo otkrije prevaru, a onda sledi kazna – ne kupuje vas više. Brendovi se klone laži kao najgore bolesti. 

Drugo pravilo reklame je Nemoj da pišeš reklame! Reklama koja ne izgleda kao reklama je najbolja reklama. Ona nikada nije samo korisna za brend, već je i dobar kratki film, poster, priča, pesma… Delo koje živi i kada brenda više nema. U prilog toj tezi pozivam svedoke Mikelanđela, Tuluz Lotreka i Ridlija Skota.

Kažu da kreativnost traži slobodu, ali i okvir. Gde vi stavljate granice sebi kad stvarate — i da li su vam ikada dobrodošle?

Granica je stanica, mesto gde treba da se u priči dođe. Pišite šta vas je volja, ali dođite do sledeće stanice. Tom logikom, najvažnija granica je poslednja stanica. Gde ste zaista pošli, šta vam je bio cilj putovanja. Krajnja destinacija piše na karti, a u knjigama stoji na koricama, i to je naslov. Zato je dobro pre početka pisanja imati naslov, makar i radni.   

Pisanje bez stanica, to je putovanje bez granica. I kada biste negde stali, ne biste znali da li ste stigli. Ne kaže se džaba za čoveka bez karte da je slepi putnik.

Esej, roman, reklama, scenario — svaka forma traži svog autora. Koji Slavoljub piše koji tekst?

Reklama je brza stvar, trka na sto metara. Esej je shodno tome šetnja, a scenario i roman su već maratonske discipline. Međutim, svi ti tekstovi, kraći ili duži, sporiji ili brži, treba da imaju ideju. To znači da, ako su uspeli, to su, u stvari, dobre priče. Sve mora da ih napiše Slovoljub.

Da li postoji ideja ili tekst koji vam se godinama vraća — ali ga svesno izbegavate, jer još nije vreme?

Deset godina sam vodio projekat Pisci biraju! Svakog četvrtka smo u kultnoj Šikarici, malom lokalu na vrhu Skadarlije, imali veče kada su domaći pisci puštali muziku. Zamislite priču o Duji i Bori, Marku, Anti, Jergi, Bekimu, Vlajsi, Barniju, Tiagu, Olji, Teofilu, Srkiju, Mileni… Preko sto imena iz regiona prošlo je kroz tu priču koju celu znamo samo šanker Jaša i ja.  

Naravno, tu je i biografija Niko kao ja superjunaka Zelenog Black tooth Crnog zuba. To pišemo zajedno i valjda ćemo uspeti.

U svojim tekstovima često dekonstruišete realnost, ali bez cinizma. Da li vam je nežnost prema svetu urođena ili naučena?

Rekao bih urođena, jer nas ovaj život uči da svet nije baš prijateljsko mesto. Tome je krivo i postojanje smrti, te gospođe koje sve pokvari. Međutim, kad podignem glavu vidim nebo, zvezde, kosmos. Ovaj svet ne može biti slučajan i bez smisla. Ima tu nešto, samo nam izmiče. Verovatno s razlogom.  

Koja vas rečenica, koju ste sami napisali, najviše definiše — ne zato što je najlepša, već zato što je najistinitija?

The Box je moja filozofija. Split je moja teologija. Prvaci sveta su naša drama. Izabraću jednu definiciju iz filozofije.

,,Sve je pakovanje. I sve ima neko pakovanje. To je moja filozofija. Pakujemo kad pričamo, pakujemo kad slušamo. Pakujemo kad volimo, pakujemo kad mrzimo. Pakujemo sebe, pakujemo druge. Pakujemo sve. I pakujemo stalno.

Svako pakovanje je, u principu, neko podvlačenje linije. Treba da odlučite. Šta nosite, a šta ostavljate. Šta vam treba, a šta vam ne treba. Pakovanje je preispitivanje. Šta jeste, a šta nije važno.”

Za kraj: da možete mladom sebi ostaviti jedan uvid iz sadašnje perspektive — ali ne kao savet, nego kao zagonetku — šta biste mu napisali?

Imam problema s kolenima. Tek sam skoro shvatio pun smisao fraze stati na svoje noge. To bih mu rekao, ali avaj, ne bi taj slušao.

Autor teksta: Slavoljub Stanković

Photo credit: Nebojša Babić | Nebojsa Babic | Official web site