Kroz objektiv Stefana Pavića: Priče o ljubavi, moći i zajedništvu

U radu Stefana Pavića fotografija nije zanat nego način postojanja — tiha praksa gledanja koja iz svakodnevice izvlači ono najređe: ljubav, moć i zajedništvo bez velikih reči. Rođen na Kosovu, oblikovan u Dimitrovgradu, Pavić gleda iz dve tačke i između njih gradi most: dokument i poeziju. Od prvih samostalnih šetnji sa foto-aparatom do saradnji sa BIRN-om i FAO, od učionica VII Academy i Sarajevo Seminara do nagrade Belgrade Photo Month, njegov put je strpljiv, odgovoran i radikalno iskren.

Pavića zanima ono što je „preblizu da bismo videli“: komšijska vrata, lica bez navike da budu posmatrana, tihe geste koje prkose gotovim narativima. U ovom razgovoru otvara arhivu svojih dugoročnih projekata, dilemu između odgovornosti i slobode, i kadar koji još nije snimio — ali ga već nosi u sebi.

Tvoj fotografski put počinje u FAR-u 2018. godine. Da li se sećaš trenutka kada si prvi put pomislio — “Ovo je više od posla, ovo je moj način postojanja”?

Fotografijom se bavim još od srednje škole. Nekoliko godina sam fotografisao samo za sebe, isprobavajući različite tehnike: portrete, pejzaže, noćnu fotografiju… Od samog početka znao sam da me fotografija privlači, iako nisam umeo da objasnim zašto. Vremenom se hobi i strast pretvorio u posao od kojeg živim, ali ga i dalje ne doživljavam kao posao. Uživam u svakom novom zadatku i svakom susretu kroz kameru.

Rođen u Kosovu, odrastao u Dimitrovgradu — na koji način su te dve tačke oblikovale tvoj pogled kroz objektiv?

Veći deo mog rada nastao je u Dimitrovgradu i okolini. Kao neko ko nije poreklom iz ovog kraja, osećam i prednosti i mane. Sa jedne strane imam distancu i mogu objektivnije da sagledam ljude i sredinu, a sa druge strane osećam i nostalgiju za mestom porekla. Ta kombinacija oblikuje moj pogled kroz objektiv.

Tvoj rad svedoči o zajednicama koje istorija često zaboravlja. Kako prilaziš ljudima koji nisu navikli da ih neko pažljivo i sa poštovanjem posmatra?

Prilazim iskreno i otvorenog srca. Volim da ljudima objasnim šta radim i zašto, do najsitnijih detalja. Većina ljudi ovde je pričljiva, ali istovremeno i zatvorena i stidljiva. Njima je neobično kada ih fotografišem više puta, jer su do tada uglavnom stajali pred objektivom samo za pasoš ili ličnu kartu.

U projektu o Kosovu kažeš da si naišao na tiho, svakodnevno zajedništvo, uprkos narativima o podelama. Kako si odlučio koje trenutke da sačuvaš — a koje da pustiš da odu?

Projekat o Kosovu još traje i za mene je duboko ličan, emotivno veoma težak. Nije bilo mnogo racionalnog promišljanja, više je srce odlučivalo koje trenutke da sačuvam, a koje da pustim.

Dokumentarna fotografija zahteva strpljenje. Šta ti se sve dogodi dok “čekaš” kadar koji ima dušu?

Zavisi od mnogo faktora. Nekad snimim jednu fotografiju i odmah znam da je to to. Nekad beležim scenu iz više uglova. Dešava se i da moram u trenutku da preispitam sebe zašto baš to fotografišem, kako da priđem, naročito ako su u pitanju osetljivi ljudi. Najvažnije mi je da se niko ne oseti ugroženim.

Radio si za BIRN, FAO, BBC školu video novinarstva… Šta ostaje kad se svetla institucija ugase, kada ostaneš sam sa sobom i kamerom?

Raditi za ozbiljne institucije znači imati profesionalnost i odgovornost u svakom trenutku. Ali kada ostanem sam sa sobom i kamerom, tada razmišljam o sledećim pričama i projektima. Kada radite za nekoga, ispunjavate zadatke; kada radite za sebe, vi ste odgovorni i za priču i za smisao.

U tvojim radovima oseća se tanka nit između dokumenta i poezije. Da li ti fotografiju doživljavaš više kao dokaz, ili kao pesmu bez reči?

Kako sazrevam i više čitam klasičnu  književnost i poeziju, primećujem da se to nesvesno preliva u moj rad. Fotografiju doživljavam i kao dokaz i kao pesmu bez reči. 

Dugoročni projekti zahtevaju predanost — kako znaš da je neka priča “tvoja” i da joj se trebaš vraćati, iznova i iznova?

Za dugoročne projekte potrebni su posvećenost i žrtva, a ne kalkulacija da li ću dobiti novac, priznanje, slavu. Dokumentarni projekti se rade iz viših razloga. Pratim intuiciju i neku višu silu koja me vodi i daje snagu da nastavim.

Kada slika postane svedočanstvo, postoji li granica između tvoje odgovornosti i umetničke slobode?

Granica uvek postoji i stalno je iznova tražim. Kao dokumentarni fotograf imam odgovornost prema ljudima koje fotografišem i prema njihovim pričama. Ali istovremeno imam i umetničku slobodu da pronađem svoj način izražavanja. Ta ravnoteža je teška, ali verujem da je iskrenost ključ  ako sam iskren prema onome što radim, onda odgovornost i sloboda mogu da postoje zajedno.

Bio si deo VII Academy i Sarajevo Seminar škole narativne prakse. Šta su te kolektivna znanja i razmene naučile o sopstvenoj priči?

Ljudi iz VII Academy i Sarajevo Seminara pomogli su mi da pre svega naučim nešto o sebi, a zatim i o fotografiji. Mentori iz VII agencije su divni i zahvalan sam im na prilici. Oni pomažu fotografima iz manje razvijenih sredina da uče i postanu dobri fotoreporteri i dokumentarni fotografi. Takvi ljudi su ogledala  ako znamo gde da pogledamo i ako smo spremni da prihvatimo odgovore, naučićemo mnogo. Shvatio sam i da ne moramo ići na udaljene i vizuelno „egzotične“ lokacije da bismo napravili dobru fotografiju. Ako ne znamo da vidimo priču u sopstvenom okruženju, nećemo znati ni bilo gde drugde.

Dobio si nagradu za najbolji lokalni projekat na Belgrade Photo Month festivalu. Da li veruješ da se najdublje priče još uvek nalaze iza komšijskih vrata?

Verujem. Kao što sam rekao, ako ne znamo da pronađemo priče u sopstvenom okruženju, nećemo ih pronaći ni na drugom mestu. Obično ne vidimo ono što nam je svakodnevno pred očima jer nam postane  normalno. Kao što detektiv nekad ne vidi rešenje jer mu je preblizu, tako i fotograf ne može da vidi priču koja je tu, odmah pored njega.

Kada zamisliš kadar koji još nisi snimio, ali ga nosiš u sebi — kako izgleda? Gde je? Ko je u njemu? I čemu se nada?

Teško pitanje. Možda je to kadar iz mog detinjstva.

Odgovore priredio: Stefan Pavić

Photo credit: Stefan Pavić