„Live bez filtera“: Lika Kolorado

Dolaze prvi put u Beograd i donose Boogaloo sa sobom

Postoje bendovi koji „uživo zvuče bolje“, i postoje bendovi koji se usude da to dokažu — bez šminke, bez naknadnog peglanja, bez alibija. Zagrebački Lika Kolorado su baš tu priču zaključali na traci: Live at Boogaloo (10.10.2025), snimak najvećeg koncerta do sada, nastao gotovo iz inata prema prolaznosti — „zašto ostaviti dokument u vremenu“, kako je bendu predložio producent Leonard Klaić. Ispalo je da je taj dokument više od uspomene: dve i kusur sata „zidanja u stvarnom vremenu“, gde se spontanost vraća na mesto koje joj studio često ukrade, a muzika postaje ono što jeste — komunikacija, skidanje gaća u javnosti, čist nerv.

Sad taj isti „Boogaloo momenat“ stiže u Beograd, u intimniji okvir Zappa Barke, na njihov premijerni nastup u Srbiji, sa tremom koja nije poza nego realna: strah od prazne sale, od loše večeri, od prvog utiska. A iza tog straha stoji tvrdoglav, gotovo staromodan motiv: borba za uši u vremenu „AI slopa“ i muzike bez potrebe, insistiranje da pesma mora da pomogne — ili da makar nešto kaže. U razgovoru koji sledi, Lika Kolorado pričaju o guštu da slušaju sopstveni rad, o tome zašto live ne može umreti, kako se kopa rečenica bez patetike i zašto bi moto beogradske večeri mogao da bude brutalno iskren: „Nadam se da ovo ne sjebemo.“

Objavili ste „Live at Boogaloo (10.10.2025)“ kao dokument „bez studijskih filtera“. Šta ste hteli da ostane na snimku: greške, znoj, pauze, rizik — ili baš onaj momenat kad pesma „pređe“ na publiku?

Iskreno,  Live album je predložio Leonard Klaić koji nam je producirao i miksao zadnji album, meni uopće nije palo na pamet. Mislio sam nekako da smo premladi bend za takvo što, kao da su lajvovi za ekipu koja barem djeluje deset plus godina. Valjda kada smo objavili da sviramo u Boogaloo-u se njemu činilo svrsishodnim, jer kao, najveći koncert do sada, zašto ostaviti dokument u vremenu. Bio sam skeptičan, zapravo, ali deal sa njim je bio – ja snimim, vi poslušate, pa ako vam se ne sviđa, nikom ništa. Poslušali smo, svidjelo nam se, i sad je vani. Drago mi je da jest, preslušao sam ga par puta i baš mi je gušt, dobro je. Nije mi bed slušat svoj rad, jebemese, ko će ako ja neću.

Mnogi bendovi kažu da su „bolji uživo“, ali vi ste to bukvalno zapečatili izdanjem. Koji je to element koji se u studiju uvek izgubi, a na bini se pojavljuje sam od sebe?

U startu već, ima nas više na bini. U studijskom nismo imali tri bekvokalistice, koje su nam u Boogaluu-u bile Coda trio, Marta, Eva i Emma, popratile više manje svaku stvar, pa Sebastian Jurić na kljavama, pa Jura Borić na trubi, sve smo aranžmane malo prilagodili tom kaosu. U studiju se izgbubi spontanost u korist speglanosti, live se izgubi definicija u korist zidanja u stvarnom vremenu. Negdje sam gledao intervju sa Jonsijem iz Sigur Rosa, kaže – “volim stvari koje se ne mogu vidjeti, miris, vibra, muzika” ( parafraziram ), a neki drugi citat nekog drugog mudrog tipa veli da “ako je slikarstvo dekoracija prostrora, muzika je dekoracija vremena”. I tak svaki put kad je uživo, doslovno ciglu po ciglu dižeš po tlocrtu muziku iznova, samo da je veličanstveno srušiš na kraju pjesme, ostanu samo obrisi i jeka, i to mi je super, to nam je super svima, publici, bendu, zato live ne može umrijeti, sa nama je tisućama godina.

U jednoj najavi se kaže da Lika Kolorado „najbolje funkcioniše uživo“. Šta je za vas definicija dobrog koncerta: tačnost ili intenzitet?

Kad se već razbacujem citatima, Sacher mi je jednom rekao “baviti se muzikom je skidanje gaća u javnosti”. Nema skrivanja, nema fejkanja, to si što jesi, daješ se svijetu, i to mi se čini točnim odgovorom na pitanje. Gle, zato što u principu to ne radimo inače, rijetko se dajemo tako, mislim, bed nam je, neugodno, da će nam se smijat, mislit da se preseravamo, i taj zanat “storitellinga” ne postoji više na čajankama, samo čekamo da ovaj drugi završi pa kažemo što nam prvo padne na pamet, razgovori danas su asocijacija, trač, potražnja za “forom”. Kada staneš pred ljude, daju ti vremena i prostora da pričaš, da se izraziš, to je neka sorta komunikacije koju so zaboraviti – pustiti, slušati, razumjeti. Sjećaš se True Detective serije i kako smo svi pali na McConaheja kad vertla one svoje monologe? E to, to je live koncert – pustiti čovjeka da govori, i slušati.

Boogaloo je veliki, Zappa Barka je intimnija, bliža, „iz neposredne blizine“. Da li vam je lakše da „razvalite“ veliki prostor ili da u malom prostoru ne možete nigde da se sakrijete?

Skroz svejedno, ako ima publike, to je dovoljno. Ako smijem još malo filozofirati, ali to je cijela poanta – publika. Ovo je borba za generacije, za uši, u moru smeća i AI slopa i bespredmetne, površne muzike bez supstance i potrebe, osvojiti još koji par ušiju, pokazati da ima neka alternativa beznađu… ne kažem ja da sam ja ili da smo mi bolji muzičari, ni blizu, ali stojim iza toga da je “umjetnost” koja ništa ne govori nego seže samo za najnižim strastima najširim mrežama – opasna za dušu. Znam kako to zvuči i baš me briga, stojim iza toga – sve što ne pomaže nema što raditi, kak kaže Jeff Tweedy, is any song hearing if it doesn’t help?

Jedino je bed ako je baš flah i pred tobom nema nikoga, nitko na gig ne dođe, ne mogu ti sad tu mlatimudit da mi to ništa ne znači, to je noćna mora svakog od nas, da nitko ne želi čut kaj sviraš. To je bed. Nemre te ne zdeprimirat.

Ovo vam je prvi nastup u Srbiji, i to u Beogradu. Šta očekujete od publike koja vas možda prvi put vidi uživo: da dođe po pesme, po energiju, ili po ono treće — prepoznavanje? 

Pokušavam ne razmišljati o tome. Strah me ovog gore, da će biti prazno, da ćemo bit loši, da ćemo na prvi gig u Srbiji ispast bezvezni. Nadam se da će jedan dio publike doći jer nas sluša i prati, jedan dio koji su onako čulu za nas, i jedan dio koji će padobranski zalutati u Barku, ali da će barem pola izaći veseli. Ako to uspijemo, super.

Vaš zvuk često opisuju kao indie pop/rock koji ume da bude i nežan i oštar. Kako donosite odluku: kad pesma traži refren koji leči, a kad traži refren koji seče?

Ne razmišljamo o tome, nekako po filingu, kaj nam dođe tako radimo. Zaista malo razgovaramo o muzici dok radimo pjesme, nekako samo ponudimo, predložimo, jako smo brzi zapravo kad nađemo refren, pjesma je gotova u par probi, i onda mene pere paranoja znači li to da je nedorađena. Rečeno mi je da smo rijetkost među bendovima jer radimo pjesme ne jammom pa improvizacijom nego na donesenu melodiju i tekst. Vanja je tu genijalan jer odmah nađe nešto za gitarom i tu je pjesma već predodređena, čin zapjevam i on odsvira rif, onda sam pratimo po filingu dalje.

Ako bi „Live at Boogaloo“ bio film — koji je žanr: romansa sa nervozom, drama sa humorom, ili akcija sa sentimentalnim kadrovima?

Kolko sam bio nervozan do samog kraja, meni je film više o frontmenu koji preplašeno žmiri dok koncert ne završi pa žaluje za propuštenim, nedoživljenim iskustvom.

Koliko se pesme promene od studijske verzije do live verzije: da li ih „skraćujete da bole“, „širite da dišu“, ili ih pustite da se svako veče same redizajniraju?

Nekako vjerujemo da svi gosti na bini doprinose svoje, i puštamo njima vremena i prostora da se razmašu, a mi si dopustimo zaigrati se sa duljinom djelova, intenzitetom, malim improvizacijama.

Koji je najteži deo kada odlučite da objavite live album: izabrati setlistu, izabrati snimak, ili prihvatiti da publika čuje i ono što se obično „pegla“?

Dva i sitno je trajao koncert, bilo je lako izbaciti one stvari koje nismo tak dobro odsvirali, pa možda ostaviti one koje bi htjeli da malo više zažive a prolaze ljudima ispod radara, pa one koje smo sa bekovima i kljavama koje inaće na koncertima nemamo najviše razradili. Nismo puno peglali, zapravo nismo uopće, nije bilo nadosnimavanja i neke greške se čuju, ali to je live album, fućkaš koncert koji ne diše.

U intervjuima se provlači ideja spajanja nespojivog — intimno, ali bez patetike. Kako se to postiže: pisanjem teksta, aranžmanom, ili načinom na koji pevate/igrate tu emociju?

Ma to je stalna potražnja za frazom ili riječju ili rečenicom koja ne zvuči patetnično, doslovno samo to radim. Znam što želim reći, znam o čemu se pjesma radi, i niš, hodam sa psom po nasipu Save i bacam ideje na papir pa kaj ispadne najbolje ostavim, pa možda to povuče drugi stih, pa inspirira na nešto drugo, pa se možda vratim kasnije i maknem dio koji više nije toliko dobar kao prošli, ono, rudnik, tražiš i tražiš rečenicu koja ti zazvuči dobro. Kad pišem neku kratku formu nemam taj problem, samo ostavim što izađe, ovak sa pjesmama nemaš toliko prostora, sve je jako “namjerno”, sve je kao reklama na telki – svaka sekunda košta, i ostaje zauvijek. 

Šta je za vas patetika, a šta iskrenost? Gde povlačite granicu da pesma ostane topla, a da ne postane slatka?

Iskrenost –  ogoljenost. Mislim znam da sam maloprije rekao kontradiktorno sve osim iskrenost u procesu rada nego cherrypickanje prave riječi ili pojma, ali zapravo je isto – ono što izrezonira u tebi kao najtočnije najćešće je najiskrenije. Ne pokušavam ispast kul gore sa mikrofonom, želim reći svijetu što imam, što me jebe, što me grli, i kad vidiš još nekoga u publici koji te kuži, jasno ti je da si pogodio – to je to, razumiju me, razumijemo se. Neki “trik” ako ćemo ga tako nazvati je krenuti od preptostavke da sam ja kao protagonist pjesme pogrešan, netrajan, podložan vlastitim manama u percepciji i odlukama, i ne skrivati se iza toga nego dati taj dio naprijed – jesam usamljen, i kao takav navlačim neku nesretnu djevojku jer mi paše njena pažnja ali ništa više od toga ( kao u Sigurno ) ili bijesan što ne spadam u kalup očekivanja što bi me “trebalo” veseliti a ja ne znam na čemu da gradim osobnost ako ne u alkoholu seksu i jeftinoj zabavi jer se osjećam kao da nisam pravi muškarac i da nisam nimalo hrabar ( kao u Jelda, jelda ), osobno guram sebe kvarnog u prvi plan.

Koja pesma vam je danas najbliža uživo (ona koju jedva čekate), a koja vam je „problematična“ (ona koja svako veče traži novu borbu)?

Na Jelda, jelda dosta urlam pa me frka ne oštetit glasnice, uvijek tražim neku granicu urlanja i postavljenog glasa. Muslim, želim urlat, volim urlat. Treba znat urlat. Oni koji dobro urlaju će ti isto reć.

Beogradski koncert ima dodatnu simboliku jer njime Balkanrock otvara obeležavanje 20 godina postojanja. Da li vas takav okvir „podiže“ ili „opterećuje“ — i kako se nosite s tim?

Meni je to kao vrhunski kompliment, veliki portal baš nas bira za takvu obljetnicu. Zahvalni smo ful.

Na bini: više volite kontrolu ili haos? Postoji li trenutak u setu kad namerno pustite da se desi neplanirano?

Nope, sve je dosta dogovoreno. Ne osjećamo se ugodno ako je baš sve u zraku.

Šta je najveća zabluda o vašem bendu — nešto što ljudi pretpostave kad čuju „indie“ — a vi biste voleli da odmah srušite na koncertu?

Često me podjebavaju da smo Pipsi za siromašne, a zabluda je da me boli kurac; volim Pipse, nemam problem da zvučimo kao Pipsi.

Kako izgleda vaš „pre-koncertni dogovor“: da li imate pravilo tipa „ne pričamo pre prve pesme“, „ne gledamo u setlistu“, „ne pravimo se pametni“?

Ako padne dogovor, padne tijekom koncerta, pri kraju, “ajmo ne odsvirat ovu pjesmu, publika ne izgleda kao da bi ju dobro primila”, ili “atmosfera je za kurac ajmo odmah ovu”. Prije koncerta sam prenervozan da pravim planove. Ponekad si kažem e na ovom koncertu ću probati češće i hrabrije gledati publiku dok sviram a ne žmirit, al to se nikad nije dogodilo, uvijek se userem.

Ako bi beogradski nastup u Zappa Barki trebalo da ima jednu rečenicu kao moto, koja bi to bila — i zašto?

Nadam se da ovo ne sjebemo.

Šta publika može da očekuje od vašeg nastupa: više „singalong“ momenata ili više onih trenutaka kad se ljudi pogledaju i kažu: „čekaj… ovo je stvarno dobro“?

Da ćemo dat sve od sebe da bude oboje. Sad, dal će nam upalit, bumo vidli.

Pošto je ovo premijera u Srbiji: koju pesmu biste voleli da publika ponese kući kao „prvu uspomenu“ na Liku Kolorado?

Uf, možda ono kad zajedno pjevamo refren na Kralju, ja sam kralj jer ona, a publika urla “ona se skida”. Taj dio mi je najdraži na gigu.

Praktično pitanje (da zatvorimo krug): kad ste najviše „svoji“ — na početku koncerta kad sve još drži forma, ili na kraju kad se forma raspadne i ostane samo istina i buka?

Ja sam najviše svoj nakon koncerta kad je gotovo i nema više pritiska, kak smo svirali smo svirali. Onda konačno odahmem i razgovaram sa ljudima opušteno, prije me previše frka svega. A bend, prvih par pjesama se još zagrijavamo, negdje nakon tri četiri se dobijemo i konačno sve krene.

Slušajte i pratite Liku Kolorado:

• Instagram: lika_kolorado
• Facebook: likakolorado
• Bandcamp: likakolorado.bandcamp.com

Photo credit: Promo