Mišael Bob Vidaković: Zvuk koji pamti dušu

Mišael Bob Vidaković ne govori mnogo, ali svaka njegova nota ume da ispriča čitav svet. Njegova muzika nije kreirana da se svidi — već da se oseti. Negde između svetlosti i tišine, jazz-a i molitve, njegov glas ne traži pažnju, već dubinu.

Ovaj intervju nije ni pokušaj da se objasni umetnost koja beži od definicija, već poziv da joj se približimo — iskreno, pažljivo, i bez žurbe. Jer Bob ne svira pesme — on ih otkopava, kao uspomene koje je neko zaboravio da pamti.

Bob, tvoja muzika često zvuči kao most između svetova – svetovnog i duhovnog, drevnog i savremenog. Kada si prvi put osetio da muzika može biti i molitva, i otpor i oslobođenje?

Prvi put sam osetio upravo ovo što ste naveli još kada sam bio maloletan, kada sam napisao prva dva stiha pesme “Za neki dan”, u kojoj sam opisao svoje nesnalaženje sa preovlađujućim krutim mišljenjima ljudi oko sebe.

U tvojoj biografiji piše da si jedan od retkih umetnika koji kombinuju pevanje na aramejskom, grčkom i hebrejskom jeziku. Šta znači pevati jezikom koji duša pamti, a um ne razume?

Mislim da ste ovde pogrešili, pevam samo na maternjem jeziku. U jednom trenutku u prošlosti sam svirao gitaru u bendu koji je pevao na izmišljenom jeziku, ali nisam ja ni bio autor tih pesama, niti sam ih pevao, pa je moguće da je zbog toga došlo do ovakve zabune.

Baviš se i duhovnom muzikom i jazzom, komponuješ za film, pišeš poeziju… Da li svaka od tih formi u tebi ima svoj zaseban glas – ili su to različite frekvencije iste tišine?

Ne, stvaram samo muziku koju sam izvodim kao kantautor.

Tvoje kompozicije često imaju i narativni sloj – kao da svaka pesma nosi poruku nekog starog sveta. Osećaš li sebe više kao tvorca ili kao prenosnika tih poruka?

Bilo bi pretenciozno da sebe nazovem tvorcem, jer smo svi mi prenosnici tih poruka.

Kako izgleda trenutak kada ti dođe melodija? Da li je to bljesak, molitva, tišina posle nemira – ili nešto sasvim drugo?

Neuhvatljiv je to trenutak, pojavljuje se odjednom.

Radio si sa vrhunskim muzičarima i nastupao na velikim scenama, ali i u hramovima, manastirima, pod vedrim nebom. Gde se tvoja muzika najbolje “čuje”?

Najbolje se čuje gde god postoji prilika.

Muzika koju stvaraš često ide protiv tokova današnjeg ubrzanog sveta. Da li si ikada osetio da si “previše spor” za vreme u kojem živimo – i da li je to možda tvoj najveći dar?

Muzika koju stvaram traži da izađe od mene, a koliko se ona uklapa u ovaj trenutak ili ne, ljudi mogu lično proceniti.

Tvoje kompozicije povezuju Istok i Zapad, drevne jezike i savremenu emociju. Da li veruješ da umetnost može da pomiri svetove koje politika i istorija razdvaja?

Možda je to naivno, ali je divno verovati u muziku kao univerzalni jezik.

Da li postoji pesma, tvoja ili tuđa, koja ti uvek pronađe srce – bez obzira na godine, raspoloženje ili prostor u kojem je slušaš?

Led Zeppelin, “Ramble on”.

U tvojoj biografiji često se pominje pojam svetlosti. Da li muzika, po tvom iskustvu, osvetljava ono što je ispred nas – ili ono što je duboko u nama?

Ono što je zakopano duboko u nama.

Kako izgleda tvoj radni proces – od prve note do gotove kompozicije? Da li postoji ritual, tišina, mesto bez kog ne možeš da stvaraš?

Upravo suprotno, inspiracija može naići u nekom sasvim običnom trenutku dok obavljam neki rutinski posao, poput pranja zuba ili kuvanja kafe.

Za kraj – ako bi mogao da ostaviš jednu jedinu pesmu kao svedočanstvo o svom umetničkom putu, kako bi ona zvučala i šta bi u sebi nosila?

Bila bi to kombinacija pesama “Whole Lotta Love” grupe Led Zeppelin i “Imagine”, John Lennon.

Autor teksta: Mišael Bob Vidaković

Photo credit: Milovan Ilić Instagram