Na rubu svesnosti: svetlost Vanje Subotić
Postoji trenutak pre nego što misao postane rečenica, pre nego što slika postane „motiv“ — onaj kratki zastoj u kome osećaj još nije prešao granicu svesnog, ali već pritiska iznutra. Upravo taj prostor Vanja Subotić naziva rubom: napetost pre prelaska, liminalna zona u kojoj se „još nije“, a moglo bi da bude. U razgovoru koji sledi, ulazimo u njenu „direktnu svetlost“ i način na koji crtež kod nje često pobedi sliku — ne kao hijerarhija, već kao metod: medij dolazi prvi, a značenje se tek kasnije „saznaje“ kroz proces.
Govorimo o dinamici informacije i praznine, o tome kako boja ostane samo prvi utisak dok se suština gradi linijom, i o telu kao instrumentu rada: od daha i pulsa do ritma trčanja kroz Dudovu šumu, gde nastaju serije koje pamte kretanje kao meditaciju. Vanja pritom ne idealizuje sopstvenu kontrolu nad prostorom izlaganja — priznaje da je u postavci često „slepa“, ali da arhitektura ponekad brutalno promeni čitanje rada.
U njenom svetu naslovi su ključevi, Instagram profili paralelni identiteti, a tržište tek još jedna nepredvidiva recepcija koja ume da iznenadi — kao kada apstraktni format ode preko okeana i odjednom postane nečiji lični izbor.
“Na rubu svesnosti”: kada govoriš o tom liminalnom prostoru u svojim radovima, šta je konkretno rub — linija, svetlost, sećanje ili tišina između dva poteza?
Rub je sve ono što još nije prešlo granicu svesnog, a osećam da bi moglo. Taj trenutak zadržavanja, napetosti pre prelaska, najzanimljiviji mi je prostor za rad.
“Direktna svetlost”: kako si gradila svetlosnu dramaturgiju te izložbe — tehnički (papir/platno, podloge, medij) i konceptualno (odabir motiva, redosled radova u prostoru)?
Taj deo sam u potpunosti prepustila Maji Rakočević Cvijanov. Ona je izabrala radove i osmislila njihov raspored u prostoru. „Direktna svetlost“ je naziv jednog crteža koji smo iskoristile kao polazni, bazični motiv, dok smo svesno zanemarile doslednost u materijalima.
Crtež vs. slika: gde se odlučuje medij — u skici, u materijalu pod prstima ili tek u trenutku kada “tema” postane otporna na premeštanje?
U mom slučaju, medij dolazi pre svega drugog. Tek kroz proces se postepeno „saznaje“ kuda rad vodi i o čemu zapravo govori.
Kolor i praznina: koje boje najčešće “progutaju” motiv i zašto? Kada svesno ostavljaš prazne zone i šta očekuješ da gledalac u njih upiše?
Čak i kada radim apstraktne slike, više se bavim crttežom nego slikom. Bavim se konstruisanjem osećaja, a o bojama razmišljam vrlo malo. One jesu prvi utisak i na neki način objedinjuju rad, ali na njih brzo zaboravim kada problem svedem na dinamiku informacija i praznine.
Referencijalnost bez citata: često si “između jasnih referenci”. Koje autore/discipline te presecaju, ali izbegavaš direktan citat? Kako održavaš tu finu distancu?
„Između jasnih referenci“ odnosi se pre svega na poznate pojmove između kojih uvek postoje nedefinisane pojave i mogućnosti da se sagledaju iz drugačijeg ugla. Taj pristup me je prirodno odveo ka jeziku i autorima koji su se njime bavili na neki način.
Telo i trag: koliko su tvoje linije “somatske” — da li crta nastaje iz daha, pulsa, ritma hoda? Imaš li ritual pre rada (muzika, tišina, vežbe)?
Uvek, u manjoj ili većoj meri, početni impuls dolazi iz tela, iz osećaja. Imam jednu meni posebno značajnu seriju pod nazivom Ritmovi i staništa.
To su crteži rađeni vodenim bojama, koji direktno prenose ritam trčanja u Dudovoj šumi. Nastajali su meditativno i repetitivno, omogućujući uranjanje u misli kakve se javljaju kada na njih deluje fizička aktivnost.
Telo je svakako bažan instrument za sve moje radove.
Serije i ciklusi: po čemu znaš da je ciklus završen? Da li naslov dolazi prvi (kao ključaonica) ili poslednji (kao rezime)?
Naslov dolazi kao ključ. Nekada je prisutan od samog početka, a nekada znam da je ciklus završen tek kada se pojavi odgovarajući naslov — kada steknem osećaj da sam iz procesa dobila ono što sam tražila i kada mi to deluje živo i zabavlja me.
Prostor kao koautor: kako postavljaš radove u galeriji (SULUV, DOTS, CK PLaC) da bi se prelamali međusobno? Jedan primer kada je arhitektura promenila čitanje rada.
Mislim da nisam naročito vešta u postavljanju radova. Često zanemarim sam izgled prostora. Navikla sam da su radovi potpuno nezavisni, kao prostor za sebe pošto ih ja tako tretiram kada radim. Primećujem da drugi, poput mog brata, imaju logičnija i racionalnija rešenja. Jedan primer gde je prostor značajno uticao na čitanje radova bila je izložba u Savremenoj galeriji.
Digitalni trag: vodiš više IG profila (svanjavart / tres_nja / svan_java / svanjava). Kako deliš sadržaj među njima i menja li online recepcija način na koji gradiš ciklus?
Više Instagram profila mi otvara zanimljiv prostor za paralelne umetničke identitete. Iako se često preklapaju, prvobitno sam sadržaje podelila prema tehnici. Sve što se dešava, pa i u online prostoru, neminovno utiče na način na koji se ciklusi formiraju.
Tržište i autonomija: iskustvo sa Saatchi Art — šta tamošnji kolekcionari prepoznaju u tvom radu i kako balansiraš između potražnje i sopstvene istraživačke linije?
Moje iskustvo sa Saatchi Art-om je jednostavno i pozitivno. Stranicu sam formirala prilično neusiljeno i svaki put me iznenadi kada se određeni rad proda. Iznenadi me kako je neko baš to izabrao. Mogu, ipak, da primetim da velike formate i apstraktne slike najčešće naručuju kolekcionari iz Amerike.
Sledeći korak: šta trenutno istražuješ (format, materijal, kolaboracije)? Ako bi Suboticu pretvorila u site-specific instalaciju, koji motiv/gest bi bio tvoja “direktna svetlost” grada?
Trenutno pokušavam da zaokružim nekoliko započetih priča, iako mi se sa svakim završenim radom otvara novo polje ideja.
Kada bih mogla potpuno slobodno da maštam o Subotici, to bi bio kontinuirani festival umetnosti i sporta. To su misli koje su mi se često javljale dok sam trčala kroz Dudovu šumu. Grad je izuzetno širok i ima ogroman, potencijal.
Pratite Vanjin rad:
- Instagram: svanjava
- Instagram: svanjavart
- Instagram: svan_java
- Instagram: tres_nja
- Saatchi Art: svanjava
Photo credit: Vanja Subotić privatna arhiva
