Nema depresije u depresiji Danakil – Drugi deo

Strah

Sunce je zašlo na zapadnom horizontu, pakujemo vodu i krećemo na uspon ka vrhu vulkana. Blaga uzbrdica nas vodi preko osušene lave stazom utabanom od prethodnih posetilaca. U grupi je tridesetak ljudi sa vodičima koji predvode put, a sa nama su i mladići koji nose puške. Jedan od momaka mi objašnjava kako su oni tu zarad naše zaštite od neplaniranih posetilaca. Blagi strah me obuzima na pomisao da postoje pustinjski gusari koji hoće da opljačkaju i kidnapuju zalutale posetioce. I dalje na momente zaboravim da se nalazim u divljini Afrike. Gazeći korak po korak, prelazimo oko kilometar uzbrdice koja vodi do vrha vulkana gde se nalazi krater. Noć je sad već skroz pala i jedinu vidljivost puta nam daju baterijske lampe, koju je dobio svaki putnik na početku ekspedicije. U koloni se krećemo dosta sporo zbog nezgodnog terena i slabe vidljivosti. Bez obzira na poteškoće svaki korak me vodi ka čistoj sreći, obožavam treking kroz prirodu. Nakon polučasovnog uspona stigli smo do ulaza u veliki krater, gde nam se staza naglo spušta niz liticu kako bismo ušli unutar samog kratera. Oprezno se spuštam korak po korak, hvat po hvat, niz oštre stene.

Sišavši dole, ne mogu da procenim koliko je veliki krater. Primećujem samo da je ovde lava sveže osušena, osećam kako topli vazduh naglo izbija iz pukotina, a dok šetamo, čuje se škripanj i pucanje tla pod nogama. Sumporni dim postaje intenzivniji i disanje je sve teže. Vodiči nas usmeravaju da se držimo staze, navodeći nas do ogromne rupe unutar kratera. Ta rupa je centar, tu se nalazilo čuveno jezero lave koje je pre par godina izbilo na površinu i izlilo se. Čudan zvuk je izlazio iz rupe, kao kada morski talasi udaraju o obalne stene.

Nesanica

Došavši do ivice rupe u tmini noći, ugledao sam crvene pečate svetlosti, gde je u potocima izlazila sveža usijala lava. Buka od udaranje lave o zidine rupe sa izbijanjem sumpornog dima stvarno je veličanstven prizor. Zastao sam da upijem lepotu ovog mesta i da se divim prirodi. Svi smo utihnuli od poštovanja prema veličanstvenosti ovog mesta, u kojem bi verovatno antički Heleni smestili nekog od svojih starih bogova poput Hefesta, boga vatre i kovačkog zanata. Nakon dvadesetak minuta zadržavanja napustili smo rupu i izašli iz kratera, te uputili do postavljenih dušeka na kojima ćemo prenoćiti. Lokalni vodiči su postavili dušeke u grupama od četiri u nizu, svakom putniku se daje po ćebe i objašnjavaju nam da se odmorimo večeras jer ustajemo rano kako bismo dočekali izlazak sunca. Na nebu se ocrtava Mlečni put, od veličanstvenog prizora ne mogu da zaspim.

Praskozorje

Zvono alarma me je trglo u 05.30h, čitava grupa se budi, pakujemo stvari i napuštamo kamp mesto. Vraćamo se na stazu i ponovo dolazimo na rub kratera. Praskozorje nam je dalo dovoljno svetlosti da ne moramo da koristimo baterijske lampe. Na samoj ivici kratera, pre spusta u njega, napokon vidim svu veličinu ovog ogromnog prostora. Kakav prizor! Krater je otvoren prema istoku i po skamenjenim obrisima uočavam u kom pravcu se izlivaju reke lave. Ponovo se spuštam u krater i sada je iskustvo još bolje jer vidim velike pukotine na ovom nestabilnom tlu. Vazduh je i dalje težak i zagušljiv. Penjem se na brežuljak nadomak rupe, u kojoj i dalje tutnja aktivna lava i udara o njene zidine. Na brežuljku pronalazim izdvojenu stenu, gde sam odlučio da sednem i sačekam izlazak sunca. Nakon desetak minuta sunce se pojavilo na istočnom horizontu dajući nijanse tople zlatne boje, koje se prelamaju na ogromnom crnom krateru prekrivenim svetlim dimom. Pogled vredan svakog daha.

Sirova snaga vulkana Erta Ale zauvek će ostati urezana u mom srcu. Napuštam krater i vraćam se nizbrdo do kamp mesta gde se uveliko priprema doručak. Nakon jake kafe čitava grupa se pakuje u džipove i napuštamo podnožje vulkana.

Bela pustinja

Putni pravac nas vodi iz crne pustinje ka drugom delu depresije, prema pustinji soli i mrtvim jezerima. Vozimo se oko četiri sata kako bismo iz crnog pejzaža ušli u kompletno novi predeo prekriven solju, u belu pustinju. Kakva promena! Ogromna bela polja ispucala na površini pokazuju slano tlo na kojem nema života. Vozač Roha nam objašnjava da je tu nekada bilo Crveno more, ali se zbog tektonskih aktivnosti osušilo i sada predstavlja mesto na kojem se nalazi jedna od najvećih zaliha soli na planeti. Dok smo prolazili kroz retka sela u ovoj pustinji, deca su pritrčavala džipovima tražeći poklone, vodu i novac. Kako nas je put navodi dublje u pustinju soli, u nekom momentu ugledah da nam u susret nailazi karavan kamila. Približivši se, shvatam da kamile na leđima nose blokove izlomljene sirove soli.

Uskoro stižemo do poljana, to jest do rudnika soli, gde Afari narod vadi ovu sirovinu lomeći je sekirom, a zatim je noževima oblikuje u blokove i veže u snopove. Snopovi se tovare na kamile i odnose u grad kilometrima daleko. Roha mi napominje da je ovo jedan od najtežih poslova na svetu. Zamislite da radite u nepreglednoj pustinji soli na temperaturi od 40 stepeni i zaradite samo 1 dolar dnevno. Surovo.

Jezero Asal

Jedan od radnika je posekao obraz sekirom, donosim alkoholne maramice, stavljam mu nešto novca u dlan i dobijam zahvalnost. Nastavljamo put do očaravajućeg jezera Asal. Ova mrtva voda je toliko slana da ćete plutati po površini kao plovak  kad uđete u nju, ne može se potonuti. Refleksija na vodi pravi efekat ogledala i čitav pejzaž je kao iz sna, oblaci su i gore i dole. Nalazim se u nebesima i zanemeo sam od lepote ovog mesta. Miris soli udišem punim plućima. I dok ljudi pomahnitalo slikaju, džipovi se parkiraju u polukrug, domaćini nas nude lokalnim vinom, a stolice okrećemo ka zalasku. Od sreće krećem da pevam, pesmi se pridružuju i ostali. Dok pada mrak, polako se vraćamo do kampa, tu su nam postavljeni pleteni kreveti pod otvorenim nebom. Dok večeramo deca iz sela mi prilaze da prodaju nešto od rukotvorina i dozvoljavam im da se zagledaju u moje plave oči i da mi dodirnu kosu. Dok sedam na pleteni krevet umor me polako sustiže. Neverovatan pogled na zvezde i ove noći.

Dolina Dalol

Spavanje pod zvezdama na toplom pustinjskom vazduhu je veoma opuštajuće, imao sam sreće jer me je vetar poštedeo, izabrao sam dobru poziciju kreveta. Budim se u mraku sa ostatkom grupe, čuju se zveckanja šerpi iz kuhinje, priprema se doručak, jedem pod baterijskom lampom. Oglašava se vodič, pakujem stvari, napuštamo kamp i krećemo na put od sat vremena kroz pustinju. Beli put je ispred nas. Sa prvim zracima sunca stižemo u čuvenu Dalol dolinu. Već na prvi pogled pokazuje se neverovatan teren drečavih boja, totalno vanzemaljski, ispucao i isušen. Što sunce više izlazi, tako se sve više pokazuju sve neonske boje ovog nadrealnog pejzaža. Čini mi se da smo stigli na drugu planetu. Dolina Dalol je jedinstven zemljano-hidrotermalni sistem u Africi.

Šarenolikost je čarobna

Mesto je poznato po mineralnim paternima i veoma jakim kiselinama koje izleću u vidu vodoskoka zajedno sa sumpornim isparenjima. Nije trebalo da obujem sandale, uvek pogrešim u proceni kako se obući za divlju prirodu. Skačem sa stene na stenu, kao dete koje skače sa fotelje na kauč zaigran maštom. Mada, posmatrajući ovaj pejzaž, shvatam da moja mašta ne bi mogla da izsmisli ovako nešto. Šarenolikost je čarobna.

Pakao

Šira regija Dalol doline važi za jedno od najtoplijih mesta na planeti s temperaturom koja prelazi i preko 45 stepeni u toku dana, zbog čega je nazivaju Pakao. Takođe, ova dolina je i jedna od najnižih tačaka na planeti, nalazeći se na 125 metara ispod nivoa mora. Jaka isparenja me navode da mislim na pokvarena jaja, ali to ne ometa moj upijajući pogled na ove neverovatne predele. Fotoaparat ne može da prenese jačinu drečavih boja i da uhvati draž ovog prostora. Nakon pola sata obilaska sunce pojačava temperaturu i postaje nepodnošljivo za boravak. Lokalni vodič poziva da krenemo dalje. Bukvalno sam poslednji u grupi jer ne želim da napustim ovo fascinantno mesto.

Jezero vrelog ulja

Napuštajući dolinu Dalol odlazim do džinovskih brda soli podignute pomeranjem tla. Zamišljam kako sam na Marsu, jer ovako nešto nikad nigde nisam video. Mrtva brda podsećaju na nepristupačne planete iz sci-fi filmova. Nastavljajući put ubrzo nailazim na malo jezero braon boje, gde je voda po površini masna i čudnog mirisa. Po čitavom jezeru sa dna izbijaju mehurići toplog vazduha dajući izgled ključale vode. Sumporna isparenja i ovde izbijaju na površinu. Lokalci su ovo mesto nazvali „Proključalo ulje” ili „Jezero vrelog ulja” i tako stvarno i izgleda na prvi pogled.

Radost i konflikt

Uzimam još par momenata za sebe u ovom nesvakidašnjem prostoru Danakil depresije. Srce mi je radosno. Krećemo nazad za grad Mekele, radujem se povratku, sledi mi nastavak avanture po Etiopiji. Narednih tri nedelje provešću istraživajući čitavu zemlju, početak putovanja je nadmašilo moja očekivanja. Trenutno nisam svestan da će kroz samo par meseci ovu regiju zadesiti nova revolucija i da Tigrej kreće u konflikt sa centralnom moći Adis Abebe, glavnog grada Etiopije. Narodnooslobodilački front Tigreja (TPLF) je 20. novembra 2020. godine krenuo u rat sa Nacionalnom odbranom Etiopije (ENDF) i traži potpunu autonomiju po ceni ljudskih života. Ratne migracije i etnička čišćenja su samo delić priče. Tokom vremena i velike borbe Tigrej vojska će osvojiti grad Lalibelu i njeno svetilište, etiopijski Novi Jerusalim. Konflikt još traje.

Autor teksta: Nemanja Mutić

Photo credit: Ivana Mihajlović