Pogled koji se ne spušta
Hrabrost u očima onih koji prežive sve
Postoje oči koje ne umeju da se spuste. Gledaju ispred sebe, iako je tu zid. Umorne oči, crni podočnjaci, krvave beonjače, tragovi neprospavanih noći, bore od radosti i tuge, smeha i plača — ali i dalje nose sjaj koji prkosi svemu što su preživele.
Nekada nam tvrdoglavost i inat ne dozvoljavaju da spustimo pogled, ali to čini i hrabrost, vera u sebe i unutrašnja snaga koju nosimo. U teškim momentima jaki ljudi odbijaju da se predaju. Da, osećaju da ne mogu više izdržati, da je kraj, da nemaju ni snage ni volje, ali nekako skupe tu jačinu da pokušaju još samo jednom da se podignu — i uspeva im, svaki put.
Iza svih nas krije se neka priča, dobra ili loša. Mnoge žene danas proživljavaju psihički i fizički maltret, koji na kraju bude koban po njih. Nažalost, ono što je odavno i odmah trebalo biti iskorenjeno, danas se sve češće dešava. Gde smo pogrešili u koracima? Gde smo otišli glavom bez obzira da radimo i normalizujemo nešto što nikako nije normalno? Gde je nestala ljudskost — i zašto je nestala?
Pitanja na koja nemamo odgovore, a koja su potrebna za opstanak čovečanstva i svakog međuljudskog odnosa. Postoje i muškarci koji prožive isto, ne umanjujem njihov bol i patnju, ali su većinski žene te koje prolaze kroz ovu vrstu nepravde. Kažu: Prevarila je — zaslužila je. Slagala je — zaslužila je. Nije slušala šta pričam — zaslužila je. Nije mi skuvala, oprala, opeglala — zaslužila je. Ne. Ne postoji osoba koja zaslužuje da se neko iživljava na njoj, da svoje frustracije leči tako što će fizički nasrnuti ili psihički maltretirati.
Svako od nas birao je partnera — osobu s kojom živimo i stvaramo. Zavoleli smo tu osobu takvu kakva je, prihvatili je. Ako se dogodi trenutak u kojem greška bude tolika da preko nje ne možemo preći, setimo se da smo je voleli. Pustimo je da ide. Neka svako krene svojim putem, u miru, i pamtimo samo one lepe trenutke, jer smo te trenutke voleli. Nema potrebe za nasiljem, jer neko ko je zaista voleo, ne bi bio u stanju da povredi voljenu osobu. To mogu samo oni sa ozbiljnim problemom u glavi.
Oni koji su prošli kroz takvu torturu znaju šta znači preživeti nepravdu, sklanjati pogled, izgubiti sebe, nositi strah i traume. Znaju šta znače krvave beonjače, podočnjaci, bore zbog suza, neprospavane noći provedene u smišljanju plana kako da pobede strah i izvuku se iz situacije u kojoj se nalaze. Ali isto tako znaju kakav je osećaj ustati nakon takvog pada.
Nema više pogleda u pod. Gledaš pravo ispred sebe, širom otvorenih očiju, i hrabro koračaš napred. Pojavi se opet neko ko želi da te ponizi, omalovaži, a ti ga pogledaš pravo u oči — sigurnim i mirnim pogledom. Tada tvoj pogled postaje oružje u borbi protiv nepravde.
Nije važno koliko ćeš puta pasti i ustati — to nije mera hrabrosti. Važno je da zadržiš pogled pravo u ono u šta veruješ. To što nisi spustila pogled ne znači da više nemaš strah. Imaš ga, i dalje je tu, ali ga ovoga puta čvrsto držiš za ruku i koračaš dalje.
Autorka teksta: Dijana Adamović – kolumnistkinja BOLD magazina
Photo credit: Photo by Kamila Maciejewska on Unsplash / Photo by Laura Cukaj on Unsplash
