Rečima protiv tame: Mihajlo Vasiljević i stih koji menja tok

U svetu u kom je ranjivost često skrivena iza lažnog osmeha, Mihajlo Vasiljević bira da piše – bez štita, bez maske, bez straha. Njegova poezija i proza ne uljuljkuju, već bude. U njegovim rečenicama odzvanjaju ožiljci, tišine, pogledi u ogledalo i pokušaji da se život preživi – iskreno i ogoljeno. Ekonomista po diplomi, ali pesnik po pozivu duše, Mihajlo piše ne da bi impresionirao, već da bi preživeo sebe i možda nekome, negde, bio tišina u kojoj se pronalazi smisao.

U ovom razgovoru za BOLD, otkriva kako nastaju njegove knjige, koliko je teško pisati kad te život pritisne i zašto veruje da pisanje nije umetnost – već terapija.

Kada se osvrneš na sve svoje naslove – romane U prolazu i Sečivo, te zbirke poezije Zb(i)rka, Dijagnoza, Ogoljen i Moje zablude – da li ih doživljavaš kao tematski kontinuitet ili kao tragove različitih verzija sebe koje si prolazio, napuštao ili tek razotkrivao?

Pa kada izuzmem roman U prolazu, u kom nema autobiografskih momenata, ostala dela na neki način i mogu da doživim kao neki tematski kontinuitet. U romanu Sečivo sam obradio teme kao što su: samopovređivanje, alkoholizam, ljubavni i prijateljski odnosi i kakav uticaj oni mogu imati na mlade. Sve zbirke koje su usledile su obradile iste teme, samo su se još i neke nove teme nizale, kao što je i život meni dao nove poglede na svet i nove lomove. Nisam nikad razmišljao o tome na ovaj način, sad mi je otvorilo jedan potpuno novi pogled na sopstvena dela. Hvala na ovom pitanju. 

Ekonomista koji piše ogoljenu poeziju – kako se ta dva sveta sudaraju u tebi i na papiru?

Da budem potpuno iskreno, ni sam nisam siguran. Ja jesam završio Ekonomski fakultet u Subotici, ali smer poslovnu informatiku. S obzirom da sam sada otvorio svoju izdavačku kuću – ekonomska i informatička znanja koja sam stekao na fakultetu mi i te kako pomažu u tom, da kažem administrativnom delu koji nije vezan za pisanje, ali jeste za izdavanje. Dok, što se tiče samog pisanja, veoma često me ograničava, jer to zvanje, tačnije zaposlenje mi omogućava redovne prihode, ali “standardni posao” od 8-4 zna da ubije kreativni deo i da te prosto istroši psihički, da posle toga nemaš vremena, ni mentalnog kapaciteta za pisanje.

Naslovi tvojih knjiga zvuče kao dijagnoze jednog savremenog uma – da li se tvoje pisanje češće leči ili boli?

Kako koga. Mene leči. Meni je pisanje terapija. Pišem da bih preživeo sebe. Na osnovu poruka i komentara po mrežama, mnoge boli, ali nakon toga započne proces lečenja. Bar se nadam da je tako.

Da li pišeš da bi razumeo sebe ili da bi drugi mogli da se prepoznaju u tebi?

Pišem da bih bolje razumeo sebe i da bih nekome ko se možda oseća isto kao ja pokazao da nije sam. To se najbolje vidi kroz roman Sečivo. Želeo sam da u društvu pokrenem tu tabu temu – samopovređivanje. 

Koliko su Sombor i Subotica prisutni u tvojim rečenicama? Da li grad može biti glavni lik u nečijoj poetici?

Sombor i Subotica i nisu baš nešto prisutni u mojim delima. Nemam neki razlog zašto je to tako. Što se tiče grada kao glavnog lika, mislim da može, ali samo ako se dobro predstavi duša tog grada. 

Tvoje pisanje odiše hrabrošću da se ogoliš pred sobom i pred čitaocem – da li ti je teže da napišeš nešto iskreno ili da znaš da će to neko pročitati?

Kada pišem, ne razmišljam uopšte da li će to neko uopšte i pročitati. Pišem da sebe izbacim iz sebe. Možda sam zbog toga toliko ogoljen. Jedino gde biram koliko ću se ogoliti jeste kad “sklapam” zbirku, pa ipak odlučim da neke redove zadržim za sebe.

Koji je momenat u životu presudio: „Sad ću da pišem knjigu.” Šta te je nateralo da reči staviš pod korice?

Ja volim da kažem da sam oduvek piskarao, ali nisam znao zašto, a ni kako, ni šta mogu sa tim. U osnovnoj i srednjoj školi sam imao velikih problema sa samopouzdanjem i kanalisanjem sopstvenih emocija, a jedan od lošeg načina suočavanja sa njima je bilo samopovređivanje. Meni je pisanje došlo kao terapija, kao spas. Kao nova šansa. Beg od realnosti, zapravo, da, beg od realnosti. A u stvari, taj beg me je samo upoznao sa samim sobom. 

Tvoja publika na Instagramu reaguje emotivno i direktno – kakav je osećaj znati da tvoje reči nekome dođu baš kad treba?

Ponekad bude nerealno kada pročitam poruku od nekoga ko mi pošalje svoje impresije. Budem srećan kada neko doživi neku pesmu baš na način na koji sam i želeo da je čitalac doživi. A posebno sam emotivan za roman Sečivo. Drago mi je da ta priča dolazi do ljudi i nema većeg komplimenta nego poruka: “Ova knjiga mi je baš bila potrebna.” Kada mi se neko zahvali što sam je napisao. Taj osećaj je neprocenjiv i ne mogu ga opisati, toliko me obuzme, da čak delujem kao da me ne dotiče, a u stvari ne mogu adekvatno da odreagujem.

Kako izgleda proces nastanka jednog tvog teksta – da li se rađa u noći, na ulici, uz kafu ili iz tišine?

Nema pravila. Tokom pisanja romana U prolazu i Sečivo, davne 2016. i 2017. godine, najveći delovi romana su nastajali noću. Takoðe, i tokom perioda studiranja, kada sam pisao neke priče koje nikad na kraju nisam ni objavio – pisao sam noći. Sada, nemam uvek baš taj luksuz, jer umor me savlada, a alarm u 6 zvoni i moram biti odmoran za posao.

Sa poezijom nema pravila, nekad pesme se prosto dogode u gradskom prevozu, dok čekam red na kasi u supermarketu, dešavalo se i da iskačem iz tuša i brzinski vlažnim rukava otvaram beleške i kucam. Inspiracija samo sine i nije je briga za vreme i mesto.

Zb(i)rka – igra rečima u naslovu. Koliko je jezik tvoj saveznik, a koliko zamka dok pokušavaš da uhvatiš emociju?

Definitivno saveznik. Naš jezik je toliko bogat i kompleksan, a istovremeno jasan i jednostavan. Trudim se da uz što manje reči, kažem više. A igra rečima, uz naš jezik je božanstvena. Volim kada koristim homonime i kad se sve lepo uklopi.

Da li pišeš svakodnevno ili samo kad te nešto “pojede iznutra”? Kako izgleda tvoja pisana disciplina – ako je uopšte imaš?

Pre 2021. godine, pisanje je bila svakodnevnica. Radio sam na nekoliko romana, ali, na kraju su to ostali samo nezavršeni draftovi koji su negde na gugl drajvu. Sada, zbog neke teške svakodnevnice i sve gore situacije u društvu, pisanje ide teže. Ne mogu da otrgnem sa sebe emocije koje trenutno osećam i da se ubacim u priče koje želim da ispričam. Zbog toga sam od 2020. do sad objavljivao samo poeziju, jer ona je tu da prigrli sve ono što me jede iznutra i subjektivna je – mogu da pišem o svojim osećanjima. Dok za pričanje priče junaka koje si stvorio je potrebno da se distanciraš od sebe, a to mi trenutno malo teže polazi za rukom.

Za kraj – kada bi morao da ostane samo jedan stih iz svega što si do sada napisao, koji bi to bio i zašto baš on?

negde začarani krug mora da pukne
da se prelomi
da ne bude krug
da postane linija
koja ide napred
koja se menja

Ne mogu da izdvojim stih, ali ovaj deo pesme Krug iz zbirke Ogoljen bih izdvojio. On se negde odnosi na sva moja dela – jer je poenta da se menjamo, prevazilazimo sebe, borimo se protiv loših gena, šablona ponašanja, postajemo bolja verzija sebe i sitnim gestovima činim budućnost boljim mestom za sve one koji dolaze na ovaj čudan svet.

Autor teksta: Mihajlo Vasiljević

Photo credit: Mihajlova privatna arhiva