Slavimir Stojanović – Futro

Slavimir Stojanović Futro nije samo ime koje odzvanja na regionalnoj dizajnerskoj sceni – on je pojava, filozofija i emotivni pejzaž u isto vreme. Njegov rad je alhemija forme, duha i ozbiljne ideje, uvek na granici detinje zaigranosti i mudre zrelosti. Čovek koji je kroz karijeru osvojio svet, ali nije prestao da se vraća Ljiljani i Moči, školskom drugu Slavketu i ulicama Karaburme, danas pažljivo osluškuje svet oko sebe – sa tugom, humorom i verom u transformaciju. U razgovoru za BOLD magazin, Futro ne dizajnira samo rečenice već gradi mostove između detinjstva i budućnosti, intime i javnog prostora, slobode i odgovornosti. Ovo je intervju o suzama u tegli, melanholiji koja tone u tamnosivo, i verovanju da sloboda nije potpuna dok se ne podeli s drugima.

Kada danas zatvoriš oči, da li se češće vraćaš u detinjstvo ili maštaš o budućnosti? Zašto?

Sad sam u godinama kada se iz detinjstva crpe autentične ideje i događaji koji su formirali moju ličnost, a u toku je i period prilagođavanja na činjenicu da mojih roditelja više nema, tako da je povratak u prošlost neminovan na dnevnoj bazi. Sve to je protkano vizijama budućnosti koje variraju u zavisnosti od spoljnih uticaja od kojih mnogi nisu ružičasti na globalnom planu, pa se čovek prirodno povlači u neke svoje proverene istine i sve ređe eksperimentiše.

Često spominješ Ljiljanu i Moču kao stubove tvog unutrašnjeg pejzaža. Da li veruješ da je temelj svakog identiteta iskopan još u detinjstvu – i može li čovek ikada istinski pobeći iz te prve arhitekture?

Moji roditelji su nezamenljivi na toj poziciji i da nisu bili takvi kakvi su bili, ne bih ni ja bio ovakav, sa svim svojim kvalitetima i manama. Mislim da je u životu svakog od nas presudno prihvatanje različitosti, a svaki pokušaj promene drugoga, pa makar i u svojim mislima, predstavlja najveći promašaj koji vodi samo u gubitak suštinske životne radosti. Dakle, prva arhitektura je tu da se prihvati, ali to ne znači da je zabranjeno da sami ojačavamo temelje, stubove i pregradne zidove, ili da rušimo fasadu da bi stavili što veće prozore.

Tvoj rad balansira između dizajna, umetnosti i duhovitosti. Gde ti sam sebe više prepoznaješ – u ozbiljnosti ideje ili u lakoći forme?

Pa… ja se decenijama ubih da povežem sve te svoje krajnosti u neku koherentnu komunikacijsku celinu. Najbolji rezultati se postižu kada se sve to poveže, često alhemijski, kroz čisti eksperiment i slučajnost, ali ponekada i cerebralno, kroz glavu do srca. Za mene je moj posao veoma ozbiljna stvar koju sam dobio na poklon od univerzuma i sa kojom se ne kockam, već se trudim da svaki dan opravdam to poverenje koje mi je dato.

Kada si u životu prvi put prepoznao Futra u sebi, a ne samo Slavimira?

Futro je filozofski, zreli i iskusni deo ličnosti, koji u sebe svakodnevno uvlači i asimilira duh Slavketa, zaigranog klinca iz mog odeljenja u osnovnoj školi Stjepan Stevo Filipović na Karaburmi, vizuelno spadalo koje bi samog sebe i sve svoje ortake da iznenadi, oduševi i zabavi.

Postoji li neki znak, predmet ili miris koji te pouzdano vraća sebi, čak i kad izgubiš kompas?

Svaki profesionalni kreativac mora da ima sigurnosnu mrežu koja će ga mekano dočekati posle velikih kreativnih i medijskih uspona. Dugo sam u tom poslu i prirodno je da sam u početku živeo bez te mreže, osećajući svaki pad kao molekularni raspad. Sada, kada imam svoju porodicu, moju Olju i našu Nađu, kao i kristalno čistu sliku svoje prošlosti, detinjstva i mladosti, moja sigurnosna mreža je gušća i elastičnija nego ikad. Naravno, to ne znači da mi svako malo nije potrebna, naprotiv, što sam stariji sve sam skloniji kreativnim eksperimentima za koje nisam imao hrabrosti ni znanja u mladosti.

Da li si ikada osetio da te tvoj talenat vodi u pogrešnom pravcu – i kako si mu rekao „ne“?

Jedina stranputica na koju kreativnost može da nas dovede nema veze sa talentom nego sa zrelošću. Sposobnost sagledavanja široke slike i svih njenih komponenata nije nam bliska u mladosti, pa pravimo greške na ličnom, ljudskom planu, tako da moramo da razvijamo osećaj za fino podešavanje sopstvenog ogledala, jer jedino kad nam ono daje oštru sliku možemo biti u stanju da sebe i svoj talenat sagledavamo u kontekstu društva. Najveća stranputica se odvija na autoputu pogrešnog uverenja da smo se ovako posebni rodili zbog nas samih, a ne da bi drugima bilo bolje.

Na koji način se tvoje poimanje slobode promenilo od prve ilustracije do danas?

Moja sloboda se odvija u mom radu. To je prostor koji svakodnevno osvajam i širim sa željom da taj rad ostavi kvalitativan trag u životima drugih ljudi. Sloboda nije sloboda ako se ne deli.

U vremenu kada svi sve dokumentuju, da li postoji nešto što si svesno odlučio da nikada ne fotografišeš – i zašto?

Svaki dan je novi izazov u tom pogledu i ja, kao i svi kojima su društvene mreže neodvojivi deo poslovne kulture, rastežem svoje poimanje ličnog i javnog do krajnjih granica. Trudim se da sve svoje objave radim tako da ne iskočim iz zone dobrog ukusa, pristojnosti i vaspitanja. Sve što je van tog domena jednostavno ne fotografišem, niti zapisujem, što je ozbiljan izazov, jer sam vrlo maštovit, pogotovo na graničnim područjima etike, morala i estetike.

Kada bi mogao da osmisliš vizuelni identitet za jedan emotivni osećaj – recimo, melanholiju – kako bi izgledao?

Crna pozadina, tamno siva, jedva vidljiva slova, odsečna po horizontali na pola, kao da lagano tonu, na sigurno.

Koji savet si u životu poslušao, a da si znao da ti ne koristi – i opet si to uradio?

Nemam zabeležen takav slučaj. Sve što uradimo u životu donosi neku korist, pa makar to bilo loše iskustvo. Vrlo često baš posle takvih situacija sledi neviđen uzlet.

Ako bi morao da napraviš izložbu bez ijednog dizajna, samo od stvari koje si godinama nosio u sebi – šta bi se na njoj našlo?

Tegla sa suzama.

Zamisli da praviš izlog za sutra – šta bi u njemu stajalo? Na čemu trenutno radiš? Koji ti se projekti još ne daju, ali znaš da dolaze?

Verovatno bi to bio moj rep album Futro – Dobro jutro, na kome radim već neko vreme, ali zbog jezive situacije u društvu i gubitka oca, još uvek nemam osećaj da treba da ga objavim u celosti.

Autor teksta: Slavimir Stojanović – Futro

Photo credit: Slavimir Stojanović Futro – Facebook profil Facebook