Tiha anksioznost
Najteža borba je ona koju niko ne vidi
Šetate ulicama nasmejani, delujete smireno, a srce vam kuca brže nego ikada. Koliko vam je poznat taj osećaj? Kada ste poslednji put razmišljali o tome kakvo je vaše mentalno stanje? To je ono stanje u kojem se iznutra borimo sa mislima, strahovima i napetostima, a spolja izgledamo stabilno, pozitivno i srećno. Anksioznost je često nevidljiva, jer je mnogi vešto skrivaju ili nisu ni svesni da se sa njom bore, pa je okolini teško da je prepozna.
Ubrzan rad srca, osećaj tereta na grudima, nesanica, konstantna briga i preterano analiziranje – to su česti simptomi tihe anksioznosti. Zašto “tiha”? Zato što mnogi od nas kriju svoje pravo stanje iz straha od nerazumevanja, osude ili jednostavno zato što žele da pred drugima izgledaju jaki. S jedne strane to je razumljivo – zašto bi svi znali kako se osećamo? Ali, s druge strane, zatvaramo vrata mogućnosti da nam se pomogne. A anksioznost je nešto što se može prevazići. Retko ko uspe sam, i zato je važno da barem najbližima govorimo o tome kako se osećamo.
Danas je slobodno izražavanje unutrašnjih borbi otežano više nego ikada. Društvo forsira uspeh i pozitivu u tolikoj meri da ne ostavlja prostor za slabosti koje svi imamo. Na primer, mnoge osobe su na poslu ili u društvu uvek nasmejane, šarmantne, šaljive – a kada dođu kući, obuzimaju ih nemir, panika i osećaj težine u grudima. Tada im se raspoloženje naglo menja, i tek tada dolazi do izražaja njihovo stvarno stanje, ono koje su tokom dana skrivali.
Posledice takvog skrivanja mogu biti iscrpljenost, povlačenje u sebe, pa čak i gubitak osećaja za realnost. To je normalan ishod kada se stalno pretvaramo da je sve u redu iako nije – takva gluma nas vremenom “pojede”. U jednom trenutku shvatimo da smo se izgubili u svemu tome, a da i ne znamo kako i kada se to desilo. Umara nas konstantno pretvaranje i uklapanje u društvene šablone, jer ne smemo da pokažemo pravo stanje iznutra da ne bismo naišli na osudu. Nažalost, empatija je u ljudima sve ređa.
Anksioznost ne treba da doživljavate samo kao slabost, već kao poziv da se probudite i povedete više računa o sebi. Otvorite se najbližima i recite im iskreno kako se osećate. Ako mislite da “ne vredi” govoriti njima, potražite stručnu pomoć. To nije sramota, niti vas čini bolesnim. Potrebno je normalizovati razgovor sa stručnim licima – jer to može biti od velike pomoći, naročito kada nemamo kome drugom da se obratimo.
Prvi korak ka olakšanju može biti jednostavno priznanje sebi da postoji problem. Tek tada mu možemo prići iz drugačijeg ugla i pronaći adekvatno rešenje. Ne smemo zaboraviti da su najtiše unutrašnje borbe često one koje najviše “vrište” – i zaslužuju da ih neko čuje. Za početak, čujte ih vi sami.
Autorka teksta: Dijana Adamović – kolumnistkinja BOLD magazina
Photo credit: Photo by Christopher Ott on Unsplash / Photo by Massimiliano Sarno on Unsplash
