VIS Fjordovi

U gradiću na obali Tise, gde vetar nosi sećanja niz reku, nastali su Fjordovi — bend koji ime duguje slučajnosti, a muziku potpunoj iskrenosti. Nisu se ni trudili da zvuče urbano, niti da budu “nešto više” od onoga što jesu — petorica muzičara koji stvaraju zvuk što pomera srca, a ne algoritme. Njihova muzika ima dušu, ali i distorziju; nežnost deteta i tamu postapokalipse.

U intervjuu za BOLD magazin, Marko Balaban, frontmen benda, priča o nastanku Fjordova, snazi prvog pokušaja, životu između introspekcije i haosa, kao i o tome zašto je baš A-dur akord koji bi svirali do kraja sveta.

Zašto “Fjordovi”? Da li ste tražili nešto hladno, duboko, udaljeno — ili je u pitanju nešto što se u vašem kraju “napuklo”?

Zanimljiva priča je u vezi sa tim kako smo odlučili da se benda zove baš Fjordovi. Niko od članova benda nema veze sa tim krajevima, niti smo imali ideju da povežemo ime sa bilo kojom karakteristikom fjordova kao prirodnom pojavom. Naime, kada smo uradili demo snimak naše prve pesme ‘’Naša priča’’ nismo još imali ceo sastav na okupu. Pesma je nastala nešto pre cele situacije sa korona virusom, a demo smo snimili u vreme tih zatvaranja jer smo imali dosta vremena da se družimo sa gitarama, pa smo odlučili da pokušamo da nešto napravimo.

Početni sastav smo činili Nikola Bogdanov sa akustičnom gitarom, Luka Bošnjak bass gitara i ja (Marko Balaban) kao ritam gitara i vokal. Luka je nakucao bubanj, a u pomoć smo pozvali mog brata Srdjana Vrešćaka kao iskusnijeg u svetu muzike da nam pomogne oko aranžmana i snimanja jer tada nismo puno znali oko tih tehničkih detalja. Tako da je taj demo snimak nastao u improvizovanom kućnom studiju i čini mi se da baš zbog toga ima neki poseban šmek.

Nakon nekoliko dana snimak je čuo Vaske (Goran Vasović) iz benda Eva Braun i na naše zaista veliko iznenađenje nas pozvao da budemo gosti na njihovom koncertu u Domu omladine Beograda 14 februara 2022. Tada smo imali 5 pesama od čega samo taj jedan snimljen demo, bez kompletnog sastava i naziva benda. Imali smo par dana da smislimo ime i da okupimo bend, tako da smo pozvali Nemanju Kiseličkog Kisu za bubnjevima i Vladimira Bokuna lead gitaristu.

Vaske mi je dao predlog za ime benda ako ne smislimo ništa bolje, da je možda zanimljivo ime Fjordovi. Nama se to odmah svidelo. Neobična je reč, melodična i verujemo da ostaje u ušima. Nikad ga nisam pitao zašto mu je baš to palo na pamet, ali hvala mu na tome.

Tako da je Vaske zapravo kum benda Fjordovi i jedan od glavnih krivaca da bend uopšte nastane i nastavi da radi.

Trenutni sastav benda čine Aleksandar Momirov za bubnjevima, Dušan Gajinov bass gitara,
Nikola Bogdanov akustična gitara, Ognjen Spajić lead gitara i Marko Balaban vokal i ritam
gitara.Šesti član benda Vladimir Bokun na gitari, koji je uradio skoro sve gitarske aranžmane
nam je trenutno u odsustvu zbog završetka studija u Londonu.

Ako bi vaša muzika mogla da izgovori samo jednu rečenicu pre nego što utihne — koja bi to
rečenica bila?

Ako bismo trebali da izaberemo deo teksta iz neke naše pesme kao poruku benda onda bi to sigurno bilo iz pesme Misli koja kaže: ’’U životu stvari klize kad si nasmejan, zato uvek sebe samog prvo poslušaj, sreća je na tvojoj strani ma hajde pogledaj, treba ti još samo jedan dobar pokušaj’’.

Vaša estetika vuče na post-apokaliptično, ali sa dušom deteta koje crta zmaja na zidu. Da li
bežite od stvarnosti ili je samo učinite podnošljivijom kroz zvuk?

Mislim da je ovo najbolji opis naše muzike koji sam do sada čuo, složio bih se sa tim. A sigurno da je muzika u globalu i jedno i drugo, i bežanje od stvarnosti ali i pokušaj da bude podnošljivija za onoga ko tu muziku bude slušao, zapravo umetnost uopšte. Mislim da svaki umetnik u zanosu stvaranja doseže posebnu visinu koju je nemoguće dotaći u svakodnevnom životu, a da ljudi koji posle konzumiraju to delo uspevaju da se izmeste iz stvarnosti i osete deo te magije. Kada smo u procesu stvaranja to je jedna posebna dimenzija u kojoj ima svega. Jedan bajkoviti svet koji je satkan od sekvenci realnog života samo u nekim momentima propušten kroz šarene naočare, po nekad i sa momentima fantazije, ali svakako mesto na kojem možemo da radimo šta hoćemo i bojimo ga po svojoj volji.

Koja vas emocija tera da stisnete distorziju? A koja vas ućutka?

Sigurno da se na ovo pitanje ne može odgovoriti konkretno. Svaka emocija može da izazove obe krajnosti. Možda bi najlogičniji odgovor bio da je bes emocija koja bi se mogla najpre povezati sa stiskanjem papučice distorzije, ali čak i bes ume da nas ostavi bez reči i reakcije. Rekao bih da zapravo intenzitet emocije, bilo da je to sreća, tuga ili bes, određuje da li će reakcija biti dist ili ipak neki mekši zvuk, ali za pesme sa nežnijim ljubavnim temama uvek biramo mekši zvuk.

Da li postoji mesto u Novom Bečeju koje bi moglo biti na vašem album coveru — bez da iko zna
da je to iz Srbije?

Zanimljiva tema za razmišljanje, ali sigurno da postoji. Za sada još nismo odlučili kako će izgledati omot našeg prvog albuma, ali nam ideja jeste da za prvi omot imamo fotku sa neke Novobečejske lokacije. Novi Bečej je jedan lep mali gradić na obali Tise i verujemo da će jednog dana biti prepoznatljiv po nekim momcima koji su ostavili trag na muzičkoj sceni i da će moći da naplaćuje fotkanje na mestu gde je nastao omot za prvi album Fjordova. 🙂

Ipak smo po nekad skloni preterivanju. 😀

Jedan član benda je introspektivan, drugi je haos, treći balansira… Kako to funkcioniše kada
treba da se napravi pesma?

Za sada vrlo lepo sve funkcioniše kad je u pitanju stvaranje novih pesama. Imamo tu sreću da su svi članovi benda prilično naslušani razne muzike tako da svako može da doprinese nekom novom idejom ili aranžmanskom dosetkom i da učini pesmu boljom. Uglavnom sve te različitosti među članovima benda gledamo da kanališemo, da približimo jednu drugoj i da sve stavimo u službu pesme.

Mislite li da su ljudi prestali da slušaju pažljivo? Ako da — kome uopšte svirate?

Mislim da u globalu ljudi slušaju muziku sa sve manje pažnje, ali da ipak ima dosta publike u našem regionu kojoj bi bilo zanimljivo da čuje muziku koju stvaramo. Živimo u vremenu hiperprodukcije i nije lako izboriti se za mesto na muzičkoj sceni, ali mislimo ako postoji kvalitet da će pre ili kasnije isplivati na površinu. Nismo bend koji je iskočio sa jednim velikim hitom i da je prepoznatljiv samo to tome, već želimo da konstantno izbacujemo kvalitetne stvari koje će polako ‘’ući u uši’’ publici.

Raduje nas činjenica da na različitim radio stanicama emituju više naših pesama, što nam i jeste cilj, da sve pesme budu zanimljive za slušanje i to nam daje dobar znak da idemo u dobrom pravcu.

Kako izgleda vaš proces stvaranja? Da li je haotičan, ritualan, pijan, tih…?

Same osnove pesama ili one prve verzije koje nastaju uglavnom uz akustičnu gitaru, nastaju u prilično različitim situacijama i u trenucima inspiracije u raznim stanjima. Nakon shvatanja te suštinske niti, pesme dalje nadograđujemo instrumentalno i aranžmanski smisleno prateći tu osnovu emociju oko koje je pesma začeta i koja je zapravo esencija cele pesme. Najrazličitije situacije ili događaji mogu da dovedu do inspiracije iz koje će nastati možda čak i potpuno drugačija pesma od same okolnosti koja je dovela do toga da se razmišlja na određenu temu.

U suštini, inspiracije ima svuda oko nas samo je potrebno pogledati pravim očima.

Ako biste morali da svirate samo jedan jedini akord do kraja života — koji bi to bio i zašto?

Uh, ako baš mora da se izabere jedan akord to bi verovatno bio neki durski akord, koji će obojiti svet nekim srećnijim, veselim bojama. Pesme koje pravimo su uglavnom u durskim akordima, tako da bismo možda mogli da izdvojimo A dur kao jedan od najprisutnijih u našem muzičkom opusu.

Šta mislite, da li bend mora da “izađe iz sela” da bi ga selo zaista čulo?

Pa sigurno izreka da niko nije bio prorok u svom selu dobro opisuje taj fenomen. To je od uvek bilo tako, a mislimo da će uvek i biti. Ali sa druge strane ne mora se više biti u velikom gradu da bi se uspelo u muzici. Sigurno da je lakše za funkcionisanje po pitanju obaveza što se tiče većih bendova ako se nalaze u velikom gradu, ali za početak da bi se probio na sceni mislim da nije neophodno, mnogi bendovi su nastali u malim sredinama, tako da mislimo da to nije hendikep.

Imali smo zaista dosta lepih reakcija na muziku koju sviramo. Uglavnom su to bile pozitivne kritike što se nama na samom početku činilo kao neobične reakcije, jer nam je zaista bilo neobično da na nešto što smo mi sami napravili neko reaguje kao da sluša neki veliki poznati bend, zna tekstove, peva sa nama, želi da se slika. Mi smo mali, običan bend tako da nekih ekstremnih neobičnih rekacija za sada nismo imali. 🙂

Za kraj, zamislite da pišete pismo mlađem sebi, onom koji prvi put drži gitaru/klavijaturu/bubanj.
Šta mu pišete? (Bez lažne nade, samo istina.)

Da svira/peva ono šta i kako oseća i da to radi maksimalno angažovano. Da ne razmišlja o tome da li se nekome dopada ili ne jer na to ne može uticati, a uspeće samo ako bude iskren, uporan i svoj.

Mislim da svi mi ponekad zaboravimo na te stvari i nije loše podsetiti se s vremena na
vreme.

Autor teksta: Marko Balaban – frontmen benda

Photo credit: Srđan Pabllo Doroski Srdjan Doroski – photographer – Theater and concert photography |
VIS Fjordovi privatna arhiva