Weird Fishes: „Šta ako“ melanholija pleše

Weird Fishes su bend koji je krenuo iz “sigurne zone” — akustičnih kaverâ — ali je vrlo brzo shvatio da tuđi glas može da bude samo odskočna daska, nikad dom. Na debiju „Šta ako“ melanholija kod njih ne stoji u mestu: ona se kreće, diše, ponekad i pleše, između mračnijeg Radiohead stava, pulsirajućih ritmova koji prizivaju trip-hop asocijacije i one snažne, nežne alt-pop energije koja pesmama daje toplinu i ljudskost. U razgovoru za BOLD pričali su nam o momentu kad su zauvek zatvorili vrata kaverima, o tome zašto je „šta ako“ njihova omiljena forma nade, kako su kroz produkciju naučili da od sopstvenih glasova prave instrumente, i zašto je “živa” svirka elektronike za njih obrnuti poredak — prvo znoj, bubanj, gitara i bas, pa tek onda digitalni ukras.

Od akustičnog dua koji svira kavere do melanholičnog elektro pop benda: šta je bio onaj jedan trenutak kada ste shvatili da “tuđi glas” više nije dovoljan?

Sviranje kavera se često posmatra kao puko “tezgarenje”, ali nama je glavni motiv bio da sviramo pesme koje oboje volimo i unesemo u njih svoju autentičnu emociju. Lep je osećaj i tu emociju podeliti sa publikom. Ipak, kada smo se složili oko prvih originalnih melodija i tekstova, što je bilo nekoliko meseci kasnije, nikad nismo ni pomišljali da se vratimo kaverima, jer ništa ne može da se uporedi sa ličnim kreativnim izrazom. 

Naslov debi albuma „Šta ako“ zvuči kao otvoreno pitanje. Šta je njegovo glavno „ako“ – tematski, zvučno i emotivno?

“Šta ako” su za nas dve reči koje u sebi nose potencijal, mogućnost za promenom, promenu perspektive i pre svega nadu da stvari uvek mogu da budu bolje ako pokušamo nešto što do sada nismo. Možda se ta vrsta radoznalosti može čuti i u našem dosadašnjem stvaralaštvu, jer stalno eksperimentišemo sa uticajima, žanrovima, tekstovima i zvukom.

Radiohead, Massive Attack, Roisin Murphy – tri različita DNK-a. Koji konkretan „gen“ ste od kog uzeli (ritam, harmonija, produkcija, stav)?

Oboje slušamo najrazličitije žanrove i otkrivamo nova imena, ali to su samo neki od kultnih bendova i artista koji su nam oboma formirali muzički identitet. Radiohead je verovatno bio polazna osnova za stav, dominantnu emociju i mračniji zvuk, Roisin Murphy je dobar primer snažne ženske energije u alt-pop muzici, a na osnovu tekstova, ritmova i opšteg utiska, publika nas je poredila sa Massive Attack, Depeche Mode, Air, Sade, što je samo moglo da nam laska.

Umirujući ženski vokal, nežni gitarski rifovi, „mračni“ aranžmani: kako balansirate svetlo i senku da pesma ostane intimna, ali ne padne u statiku?

Iskreno, ne razmišljamo preterano o balansu kao nečemu što bi “trebalo” uspostaviti. Moguće da smo u nekim pesmama ili delovima pesama otišli previše u jednu ili drugu stranu, ali svaka pesma dobije svoju ličnost isključivo spontano, najčešće kao smesa tri energije – Katarinine, Peđine i Markove (Marko Benini – producent). Dešavalo se i da ih je nemoguće sjediniti, pa te ideje verovatno čekaju neki drugi trenutak ili druge ljude.

Kako je saradnja sa Srđanom i Pavlom Popovim, kao i Markom Beninijem, promenila vaš zvuk – jedan aranžmanski ili produkcijski detalj bez koga danas ne zvučite „vi“?

Zauvek smo zahvalni dragoj braći Popov jer smo sa njima prvi put zakoračili u produkcijske vode i mnogo toga naučili od obojice. Splet okolnosti nas je doveo do Marka i prosto je bio trenutak za promenu. Ako bismo izdvojili jedan detalj, to je činjenica da Marko veoma voli da se igra sa vokalima umesto generičkih kompjuterskih semplova, tako da su mnogi zvukovi koje možete čuti u našim pesmama zapravo naši modifikovani glasovi, npr. u pesmama “Nema te”, “Hoda i sagoreva” i u novom singlu “Da mi je”.

Šta je prva iskra pesme kod vas: puls (beat), harmonija (akord koji otključa emociju) ili slika/rečenica u beleškama?

Najčešće je to neka osnovna melodija koja nam se vrti u glavi danima, koja zatim nametne prve akorde i ritam, a tekst zatim prirodno proistekne iz melodijske emocije. Naravno, dešavalo se i da neki davno napisani stihovi “legnu” na novu melodiju. Slike uglavnom dolaze na kraju, a posebno nam je drago kada autor spota ima svoj vizuelni doživljaj pesme, koji zatim prenese kroz svoj umetnički izraz.

Melanholija kao estetika ili kao metoda rada: da li je to raspoloženje iz koga krećete ili filter kroz koji provlačite i vedrije motive?

Dobro pitanje. Verovatno je melanholija podloga na kojoj slikamo detalje, a ako se vedriji motivi provuku, to je zato što su prirodno evoluirali tokom procesa stvaranja. Demo za pesmu “Verujem” zvuči dosta setnije, ali ekipa iz benda Retrospektiva sa kojima smo radili tu pesmu joj je dala optimističniji karakter, što je za nas bio prijatan izlet.

Jezik: kako birate kada pevate na srpskom, a kada (ako) na engleskom – i šta se u melodiji promeni kada menjate jezik?

Engleski je u početku bio logičan izbor jer smo oboje godinama bili pod uticajem gotovo isključivo strane muzike. Čak i kad je reč o domaćoj muzici, oboje smo voleli Eyesburn, čiji su tekstovi oduvek na engleskom jeziku. Prve naše melodije dovele su do prvih rečenica koje su izašle iz nas kao već gotov proizvod. Iz toga su nastale prve pesme “Over and Out” i “Shades of You”. I dalje smo ponosni na te tekstove. Međutim, kada smo shvatili da smo zapravo počeli ozbiljno da se bavimo autorskom muzikom sa kojom će se pre svega povezati ovdašnja publika, to je bio trenutak da se trajno prebacimo na maternji jezik.

„Živa“ svirka elektronike: koliko dopuštate slučajnosti na bini (greška kao šarm) i šta je fiksno da biste zadržali atmosferu ploče?

Trudimo se da što je više moguće prenesemo identitet pesme živim instrumentima. Ipak, neki produkcijski detalji su nam previše bili dragi da ih uklonimo iz živog nastupa, pa smo odlučili da ih zadržimo u matrici koju puštamo paralelno sa našom svirkom. Umesto da matrica bude podloga, a instrumenti dodati detalji (što je slučaj sa mnogim današnjim muzičarima, pa čak i onim najvećim), trudimo se da bude obrnuto. Glavni ritam je uvek živi bubanj, vokal, gitara i bas dominiraju, a matrica je samo povremeni ukras. Kada osećamo da smo uvežbani i sigurni u svaki ton, tek tada dolazi do improvizacije i šarmantnih grešaka.

„Verujem“ je kao naslov tvrđenje. U šta verujete kao bend u 2025: u album kao formu, u singl kao ritam, u koncert kao terapiju?

U sve navedeno. Teško bismo bolje sročili i kad bismo hteli. U poslednje vreme smo održavali ritam singlovima, pa se nadamo stalnijoj formi, odnosno albumu u narednom periodu. A izabrali ste savršenu reč da opišete koncerte – terapija.

Beogradska alt scena: šta vam trenutno daje vetar u leđa, a šta vas najviše usporava (prostori, produkcija, publika, mediji)?

Vetar u leđa nam pre svega daje ljubav prema muzici kao umetničkoj formi. Ta ljubav je kroz različite periode menjala samo oblik, ali ne i intenzitet. Zatim su tu i drugi ljudi kojima to što radimo nešto znači – naša publika, prijatelji, naša izdavačka kuća Glitch Records, svi u izvesnoj meri doprinose da nastavimo da stvaramo. Kad je reč o preprekama, vreme (odnosno nedostatak istog) je verovatno glavna kočnica, ali i to je deo začaranog kruga – nema dovoljno medijskog i fizičkog prostora za alt scenu, samim tim ni dovoljno novca koji može da stvara nove mogućnosti, pa samim tim i slobodno vreme potrebno za stvaranje.

Sledeći korak: da li vam je bliži konceptualni EP sa jednim motivom ili drugi LP koji širi svet „Šta ako“ – i koja bi bila prva rečenica press-saopštenja?

U idealnim okolnosima, drugi LP bi bio pravo ostvarenje dugoročnih ambicija. Međutim, ne možemo da obećamo da ćemo biti dovoljno strpljivi da ne objavimo pesme koje u hodu završimo, pa ostavljamo otvorenu mogućnost i za konceptualni EP pre drugog albuma.

Slušajte i pratite Weird Fishes:

• Instagram: weird.fishes
• Facebook: weirdfishez
• Streaming platforme

Photo credit: Srđan Pabllo Doroski, Jasna Prolić, Ivana Vukmirović, Pavle Eftimovski