Zašto ste bacili na mene ove papuče

Od Vajlderovog “Bulevara sumraka”, preko pozorišnih dasaka u Rumi, do pedesetak uloga širom Srbije – glumac Vladimir Grbić ne igra samo likove, već i sećanja, filmove, stripove i gradove u kojima je odrastao. U ekskluzivnom eseju za BOLD magazin, Grbić nas vodi na lično putovanje kroz sopstveni glumački svet – iskreno, duhovito i nežno.

Ovo nije samo priča o glumi. Ovo je priča o strasti koja ne jenjava, o sumnji koja inspiriše i o rečenici koju još uvek traži.

Kada umetnost postane poziv, a poziv život

Od malih mogu sam znao da ću se baviti nekom vrstom umetnosti. Pored talenta za crtanje i talenta za muziku, u moj život se uvukla i ljubav prema glumi. Nikada nisam znao recimo da nabrojim imena fudbalera tima za koji sam (valjda) navijao, ali sam zato u pola noći mogao da nabrojim sve filmove Džejmsa Bonda od ’62. do ’87, ili recimo članove družine Monti Pajtona bez greške. 

Kada takav film krene, sve ostalo staje

U pokušaju da se setim kako sam postao glumac, počeću od jedne situacije koja se nedavno dogodila. Pre izvesnog vremena sam, vrteći kanale (ružna ali retka navika) “upecao” Vajlderov Bulevar sumraka. To je jedan od onih hipnotišućih filmova. Kada takav film krene, sve ostalo staje. Ukoliko ste u tom trenutku skidali jaknu, jeli sendvič ili usisavali, ostaćete u tom položaju nekoliko minuta dok se ne setite gde ste stali u prethodno započetoj radnji. Malo je takvih filmova (ponešto od Polanskog, ponešto od Kjubrika, ponešto od Linča) ali njihov hipnotišući efekat nema samo veze sa tim što se radi o malim remek delima, već i sa tim što su to filmovi uz koje sam odrastao, i to u ono (predtorentovsko, prednetfliksovsko) vreme kad je film bio događaj. Kad je prazna kaseta stajala u video rekorderu, a daljinski u ruci. Jednim pritiskom na dugme REC si mogao da kažeš, ovaj film je moj. Ja sam imao sreće da sam upravo uz takve filmove odrastao. 

Ruma

Drugi razlog zbog kojeg sam poželeo da se bavim ovim poslom ima veze sa specifičnim položajem u kojem se nalazi grad u kojem sam odrastao. Ruma je grad sa odličnim pozorišnim uslovima, smeštena tačno između Beograda i Novog Sada, što nam je omogućavalo da ubrzo nakon Beogradske premijere odgledamo neke od najpopularnijih predstava. Bure baruta, Radovan treći (u izvođenju Voje Brajovića) Lolita, Alan Ford, samo su neki od naslova koje pamtim. 

Stripovi

Treći razlog je jaka amaterska scena, koju je Ruma oduvek imala, i samim tim postala rasadnik talenata. U Rumu po glumu, kaže stara poslovica. Svi ovi uticaji, plus neizostavni značaj stripa (zvuči čudno, ali ko nije čitao stripove, neće moći ni da shvati ovu vezu), doveli su do toga da probam da upišem Akademiju, i da (iz drugog puta) upadnem na klasu Bore Draškovića. 

Akademija

A onda…sve što sam želeo je da se ispišem. Pored toga što Akademija postoji da vas nečemu nauči, profesori se na svaki način trude da vas stave na svoje mesto, i da smanje “apetite vašeg ega” time što će vas podsećati da zapravo nemate pojma. Koleginica i ja smo recimo radili scenu od 5 minuta iz “Pigmaliona”. Posle 9 meseci rada, profesor je rekao da scena nije dovoljno dobra da bismo je pokazali na ispitu. Moja prva replika je glasila: “zašto ste bacili na mene ove papuče”? Na sve moguće načine sam pokušavao da je izgovorim ali nije išlo…

Subotica

Moje samopouzdanje se vratilo kad su od druge godine počeli da me zovu iz raznih pozorišta, Srpsko narodno, pozorište mladih, i konačno Subotica. U kojoj sam evo već 22 godine, i gde sam odigrao 50ak uloga. Bilo je svega, od stranih klasika (Šekspir, Bihner, Šiler) do domaćih (Trifković, Nušić, Kovačević), zatim modernih stranih (Dejvid Eldridž, Nil Sajmon, Ljudmila Rzumovska), modernih domaćih (Maja Pelević, Marija Karaklajić, Jordan Cvetanović). Imao sam sreće da igram i u drugim pozorištima, od Beograda do Kraljeva, da snimam filmove, serije i reklame. Trudio sam se da mi ne bude dosadno, i da se ne učaurim u ulozi glumca, pa sam vodio dramske radionice, bavio se stand up-om, pisao komade, scenarija, režirao kratke filmove, bio u raznim žirijima…

Kradite od glumaca koje volite

Sećam se kad je u jednom intervjuu Majkl Kejn rekao kako je glavni savet koji može da da mladom glumcu glasi: “kradite od glumaca koje volite. Zašto? Zato što su ti glumci krali od svojih omiljenih glumaca, jer su želeli da budu kao oni”. Mislim da je takva vrsta krađe apsolutno legitimna. Jer ima li većeg komplimenta ako bi ti neko rekao da je krao od tebe? Od koga ćeš krasti ako ne od najbogatijih? 

Prokletstvo i lepota ovog posla

Posle četvrt veka profesionalnog bavljenja glumom (ako računamo da je upis na akademiju bio sam početak) uvek se vraćam na početak. Na ono je to što me je još kao tinejdžera inspirisalo, i tu je pokretački motor za svaki naredni projekat. Ali važno je ne opuštati se. Nesigurnost je sastavni deo ovog posla, ali i podsticaj da se glumac usavršava. Posle velikog iskustva koje sam stekao, i nagrada, ja još uvek ne znam kako se tačno izgovara “zašto ste bacili na mene ove papuče”? A to je prokletstvo i lepota ovog posla.

Autor teksta: Vladimir Grbić

Photo credit: Vladimir privatna arhiva