Željko Crnjaković: Kako sam naučio da volim stvaranje

Željko Crnjaković je čovek koji je u preduzetništvo ušao bez mitologije – prvo radeći, pa tek onda shvatajući da ga stvara. Od prvih podkasta u regionu do video produkcije koju je naučio „u hodu“, od četiri iteracije coworkinga u Subotici do današnjeg InspiraHub-a (deo Inspira Grupe), njegov put je krivudav, ali uporan: ideje se prvo validiraju, prilike se ne čekaju nego prave, a „sreća“ se gradi zahvalnošću i spremnošću da kažeš „da“ stvarima koje te malo plaše.

Za njega zajednica nije prostor, već dogovor ljudi da rastu zajedno—i baš u tim neobaveznim razgovorima nastaju nove saradnje, formati i biznisi. U ovom razgovoru otvaramo sve: kako prepoznati momentum i krenuti, kako balansirati instinkt i strategiju, zašto neuspeh spada u plan, i šta znači ostaviti lični pečat u gradu koji veruje u sopstvenu inicijativu.

Počeo si kao neko ko „nije znao da će voleti preduzetništvo“ – kada si prvi put osetio da te upravo stvaranje, a ne samo rad, definiše kao čoveka?

Smatram da izreka “ljudi se ne menjaju” nije tačna i da ljudi mogu da se promene, štaviše da se svi mi konstantno menjamo i adaptiramo ukoliko imamo volje i mogućnosti za to. Činjenica je da u mladosti nisam imao neka posebna interesovanja, čak ni hobi – drugim rečima, nisam imao pojma šta želim. To je bilo tako i pred sam izbor fakulteta, zbog čega sam i studirao nekoliko stvari, menjajući svoja interesovanja nekoliko puta. Ono što jesam posedovao, jeste odgovornost prema drugima i prihvaćenim obavezama. Tako sam i počeo da radim tokom školovanja i veoma brzo shvatio da me zanimaju stvari koje se tiču organizacije posla, rešavanja problema i komunikacije sa ljudima. Ipak, tražio sam se u nekoliko zanimanja. Često sam radio nekoliko stvari paralelno, pa sam tako krenuo i da kreiram sadržaj, neke od prvih podcasta u našem region. Tada mi se prvi put javio osećaj da me ispunjavam da kreiram nešto. Shvatio sam i da postoji ogroman potencijal u tome da razviješ nešto samostalno i da to zapravo može da bude posao. Tako sam polako zakoračio u preduzetnički svet, učeći na svakom koraku – šta je ono što je vredno, kako raditi za sebe, koje usluge mogu da se naplate i kako i koje veštine su potrebne da bi se nešto razvilo. Digitalna zajednica je u to vreme bila u povoju i predstavljala je ekosistem ljudi koji su uvek delili iskustva i znanja svakome ko je bio spreman da pita i uči. Tako sam i ja učio, ali i delio sve što sam znao sa svakim ko je bio zainteresovan da razvija nešto svoje. Od tada, pa do danas, mislim da ne bih nikada mogao samo da sedim i “radim” bez toga da ne ostavljam neki svoj pečat, da unapredim nešto ili bar da ne razmišljam o tome “šta bih još mogao da kreiram”. 

U coworking svet si zakoračio mnogo pre nego što je to postalo “normalno”. Kako si doživeo trenutak kada je ideja zajednice – koju si prvo sam nosio – počela da raste kroz druge ljude, timove, kompanije? Da li postoji neki momenat koji ti je rekao: „Okej, ovo više nije samo prostor – ovo je stvarna potreba”?

Za coworking sam prvi put čuo kada je postojao kao ideja nekolicine ljudi koji su držali neko predavanje u Beogradu na kojem sam se slučajno zatekao. Odmah sam se zaljubio u ideju i smatrao da coworking nije nešto što je samo potrebno – već da je coworking potreban meni. Kao i sve ideje koje su pre svog vremena, bilo je izazovno na početku. Ideja da se stvori nešto od strane zajednice u startu nije uspela, već je bilo potrebno dosta vremena, sredstava i energije da se napravi prvi prostor, pa onda da on propadne, pa da se tek u drugoj iteraciji počne stvarti neka zajednica ljudi kojima je to značilo. Do danas, coworking u Subotici je imao četiri iteracije, a prve tri su bile moja lična investicija. Interesantno – ni u jednom momentu nisam smatrao da je ovo promašena ideja, čak i kada nije bila finansijski isplativa. Razlog tome su ljudi koji su bili korisnici. Od kako nas je bilo troje, do momenta kada nas je bilo 25, a danas i do 50, ljudi su ti koji su svojom energijom, razmenom ideja, međusobnom interakcijom i razvojem ličnih konekcija dali svrhu postojanju coworking-a. Nikada nisam pravio coworking zato što je bio potreban prostor – uvek je to bilo u cilju ispunjenja potreba ljudi koji su u njemu. Danas coworking je deo Inspira Grupe, bez koje samostalno ne bih uspeo održati ono što coworking treba da bude – InspiraHub danas jeste mesto na koje sam ponosan i koje je tu, ne samo da bude poslovni prostor za iznajmljivanje, već i mesto na kojem okupljamo zajednicu ljudi koji veruju u sopstveni razvoj, preduzetništvo, aktivnost mladih, rad na daljinu i sa kojom možemo da pozitivno utičemo na Suboticu i okolinu. 

Coworking prostor nije samo mesto sa dobrim internetom i kafom. Kako izgleda zajednica po tvojoj meri – i šta se sve dešava kada se okupe ljudi „gladni uspeha“?

Coworking je u svojoj osnovi – rad sa nekretninom. Izdavanje prostora, sala za sastanke, poslovni prostor. Kada se pogleda na svetskom nivou to je suština, a posebno u velikim coworking brendovima i lancima kao što su WeWork, Regus i drugi… Ono što čini male coworking prostore posebnim jeste fokus na zajednicu. Kod nas nije u primarnom fokusu “rad sa nekretninom”. Važniji je odnos sa zajednicom i kultivisanje iste unutar korisnika prostora. Razlog tome je činjenica da kada se na jednom mestu okupe ljudi sličnih interesovanja i razmišljanja, ljudi koji rade za sebe, koji su “gladni uspeha”, razvoja – onda nema granica onome što mogu zajedno da urade. Coworking pruža korisnicima prostor u kome komuniciraju međusobno, nekada sa konkretnim pitanjima a nekada neobavezno. Ti neobavezni razgovori su često kapisla za inovacije i početak nekih novih razmišljanja, aktivnosti i projekata. 

Video produkciju nisi učio u školi, već u hodu. Šta si naučio o pričama – i o ljudima – dok si pomagao drugima da ih ispričaju?

U svet video produkcije sam ušao slučajno. Zapravo sam se bavio produkcijom animiranih marketing videa, a onda smo dobili poziv “da li možete da snimite i proizvedete video”, na šta sam odmah odgovorio pozitivno, a nakon spuštanja slušalice smo se pogledali prijatelj i ja “kako ćemo ovo da uradimo?”. Ponekad u poslu moramo ići sa parolom “fake it ‘till you make it“ i tu nema ništa loše ako poslu pristupate odgovorno, makar i ne zaradili ništa. Kroz vreme se to razvilo u jednu veliku ljubav u kreiranju video sadržaja, konkretno fokusiranog na poslovne i korporativne klijente. Realno, danas je svako kreator sadržaja, pogotovo video sadržaja, sa razvojem društvenih platformi, medija i interneta. Pričanje priča (storytelling) je ono što razdvaja i „izdvaja“ sadržaj. Kroz rad sa raznim klijentima naučio sam kako doći do dobrih priča, kako ih formulisati i kako praviti sadržaj za različite potrebe. Naučio sam koje su potrebe klijenata i kako ih od njihove prve ideje dovesti do nečega što je zapravo njima potrebno. Svaki biznis čine ljudi, a ljudi kupuju od drugih ljudi – često je uspešan sadržaj onaj koji priča priče ljudi koji su iza brendova, koji ih pokazuje kao obične ljude. 

U svetu brzih karijera i titula, ti si birao krivudav put, pun ispitivanja i promene pravaca. Šta si naučio iz svih tih ‘neplaniranih poglavlja’?

Mislim da je izlizana floskula “ne bih promenio ništa u svom životu”, ali stvarno je tako. Svašta sam probao, radio sam i fizičke poslove, radio sam in a šalteru u banci, imao puno uspeha i puno padova, iz svega sam nešto naučio. Možda najveća lekcija koju sam naučio jeste da je za uspeh potrebno biti prilagodljiv, potrebno je adaptirati se na situacije, prilike i okruženje. Ono što sam nedavno čuo, a ukrašću i napomenuću ovde – potrebno je pretvarati se da smo hrabri. Biti hrabar je teško, ali praviti se biti hrabar je malo lakše. Svi se bojimo promena, nepozatnih situacija, nečega sa čime nemamo iskustva. Takođe, treba da “krojimo svoju sreću”. To radite tako što se pojavite. Tako što radite naporno, što ste ljubazni. Tako što kažete “da” stvarima koje vas malo plaše. Tako što dostojanstveno ustanete i nastavite nakon što vas nešto u životu i poslu saplete i “posrnete”. Idite na mesta gde sreća voli da boravi. Sreća voli upornost, voli pripremu. Sreća se pojavi kada ste umorni, nervozni, kada razmišljate “šta ja ovde uopšte radim?”. Najbitniji trenutci se ne dešavaju onda kada čekate, već onda kada ste spremni da reagujete kada se “sreća” pojavi. Za kraj, treba da budemo zahvalni. Primetićete da je razlika između onih koji imaju sreće i onih koji je nemaju – zahvalnost. Zahvalni primete kada nešto pođe kako treba. Prepoznaju priliku koju su dobili, tihu podršku, mali podstrek. Oni kažu hvala ne samo rečima već time kako se nose, kako se ponašaju, kako donose odluke i kako se hvataju u koštac sa problemima. Ista prilika se može ukazati i onima koji nemaju sreće ali je ne primete, suviše zauzeti gledanjem u to šta se nije desilo, šta je moglo biti. Zahvalnost vas ne čini samo skromnim, čini vas svesnim, a svesnost je ono što pretvara šanse u prilike. Tako da ukoliko želite da imate sreće – budite zahvalni, svaki dan. Zahvalnost će vas prizemljiti i najvažnije – pomoći da prepoznate da niko ne uspeva sam.   

Ovo nisu moje reči, ali sam se veoma pronašao u njima, uzeo sam ih iz govora Nathan Fillion-a prilikom dobijanja počasne diplome jednog univerziteta.

Kao mentor, često si tu da usmeriš druge. A ko je bio tvoj mentor – ili bar figura koja ti je pomogla da „naučiš da voliš preduzetništvo“?

Nisam imao jednu osobu kao posebnog mentora. Ljudi koji su mi pomogli da naučim šta sam naučio i da zavolim preduzetništvo su ljudi iz digitalne zajednice koje sam upoznao i sa kojima sam bio u kontaktu preko konferencija, zajedničkih razgovora putem LinkedIN-a, Fejsbuka, ali i raznih podcast projekata su oni koji su mi pokazali vrednost toga da i onda kada nemaš vremena jer radiš za sebe – zapravo imaš vremena za ljude i da svaki razgovor, savet, pomoć zna da ima vrednost i generiše neku pozitivnu energiju koja ti se kad-tad vrati nazad. 

Šta podrazumevaš pod rečju zajednica? I kada znaš da si je zaista izgradio, a ne samo pokrenuo?

Zajednica je zapravo skup ljudi koji su se “složili da rastu zajedno” – ovo takođe nisu moje reči, ali savršeno oslikavaju značenje reči zajednica. Skup ljudi koji su tu da bi se primarno bavili svojim poslom, ali koji su otvoreni za deljenje ideja, pomoć, razgovor, savete i stvaranje partnerstava – ljudi koji su tu jedni za druge. Znam da ta zajednica postoji u coworkingu jer ona više ne zavisi samo od mene. Kada vidim da se ljudi samostalno međusobno povezuju, kada dolaze sa novim idejama šta bismo mogli uraditi, kada vidim kako nastaju neke stvari bez toga da ih na bilo koji način podstaknem – znam da zajednica postoji. Sa druge strane mislim da na tome mora uvek da se radi, mora da se gaji, mora da se konstantno podstiče. Ali zato smo tu i zato radimo ono što radimo. 

U današnjem preduzetničkom haosu, gde svi žele da budu ‘svoji’, šta misliš da je pogrešno shvaćeno u vezi sa tim – i šta ti uvek savetuješ početnicima?

Mislim da je preduzetništvo fantastično. Takođe, mislim da nije za svakoga – i da u tome nema ništa loše. Mislim da neko može biti mnogo srećniji kao 121. osoba u nekoj kompaniji nego kao preduzetnik, kao i da ponekad može zarađivati više na toj poziciji nego samostalno. Pitanje je zapravo da svako mora da pronađe šta ga čini srećnim u životu. Mene su učili da nijedno zanimanje nije “ispod časti”. Savet za početnike je da se osmele i probaju što pre. Šta god. Ako je to zaposlenje u kompaniji, odlično. Ako je preduzetništvo još bolje… ništa danas ne garantuje da će i jedan i drugi ostati na toj poziciji večno i da se u nekom momentu neće zameniti uloga. Sve se može naučiti, a probati napraviti nešto je danas mnogo lakše nego pre 20 godina i veoma brzo će osoba videti da li to voli, radi, može i kako joj se sviđa. 

Savet je nemojte čekati da vam stvari “padnu sa neba”, nemojte čekati neko radno mesto da bi vas tamo “naučili šta treba da radite”, nemojte čekati priliku – stvorite svoje prilike, dovodite se u pozicije koje vam u tome pomažu, budite među ljudima, učite, razvijajte se i nemojte se plašiti neuspeha.

Kako prepoznaješ dobru ideju? Ne onu koja zvuči lepo na papiru, već onu koja ima snagu da preraste u nešto stvarno i održivo?

Ideja ima milion. Ljudi se boje da će im neko ukrasti ideju i onda “sede na njoj” ne otkrivajući je nikome. Zapravo treba da testirate vašu ideju – kroz validaciju. Svaka poslovna ideja, nebitno da li je usluga ili proizvod, zapravo rešava neki problem koji vaša ciljna publika ima. Treba da je razvijete taman toliko da imate okvir, a zatim treba da pričate sa ljudima – da saznate njihove navike i ponašanja, koji problem imaju koji vi možete da rešite i kako se vaša ideja uklapa u to. Zatim treba biti otvoren čuti nešto što vam se ne sviđa. Što može fundamentalno da utiče na vašu ideju. Ukoliko se pokaže da dovoljno ljudi ima zapravo drugi problem – treba biti dovoljno otvoren promeniti ideju, što je često najteže.

Podkast je bio tvoj format pre nego što je postao trend. Šta te je u njemu privuklo – tišina između reči, sloboda forme ili nešto treće?

Podcast je danas “buzzword” i često obuhvata sadržaj i koji nije podcast. Podcast je u svojoj osnovi audio forma, koja se proizvodi u redovnim vremenskim intervalima i koji je dostupan slušaocima za preuzimanje uz to da dobijaju notifikaciju o svakoj novoj epizodi. To je podcast. Nažalost, podcast u našem regionu se najviše “sluša” na YouTube-u. Iako je njegova prednost da se putem drugih platformi može slušati baš u situacijama u kojima radite nešto drugo – vozite, putujete, šetate, vežbate, džogirate, spremate, radite… 

Podcastu me privukla njegova jednostavnost. Audio forma, koju je lakše proizvesti nego video sadržaj, mogućnost nišnog sadržaja i fokusiranost na teme koje možete da izaberete birajući jednog kreatora sadržaja. Uživao sam dok sam kreirao podcaste, od Webinarium-a koji nismo ni znali da je “podcast” do Malih Pobeda koje sam radio više od tri godine i koji mi je dao jednu perspekitvu prema kontinualnom kreiranju sadržaja koju nisam imao do tada. 

U moru ljudi koji planiraju, ti deluješ kao neko ko – kada prepozna momentum – jednostavno krene. Koliko u tvom radu ima instinkta, a koliko strategije?

Jesam osoba koja razmišlja i sagledava sve opcije, samo je možda prednost što to znam da radim brzo i, mnogo bitnije, što imam dovoljno hrabrosti da krenem. Mislim da je ovo drugo možda bitnije, jer odlučnost da se nešto krene je ono što većinu ljudi koči – strah od neuspeha, strah izgubljenog vremena. Ne smatram da ulećem u neke stvari nepromišljeno, ali kada postoji volja da se nešto pokrene, sagledavanje pozitivnih i negativnih stvari može da se uradi brzo i da se donese odluka o tome da se nešto započne ili ne. 

Ono što je takođe veoma bitno je biti “među ljudima”. Razmatranje opcija bez ikakvog kontakta sa zajednicom, ciljnom grupom, kolegama zna biti izazovno – uvek vam dobro dođe nekoliko perspektiva. 

Kada pogledaš sve što si do sada pokrenuo, naučio, srušio i ponovo izgradio – koja rečenica bi mogla da bude naslov tvoje priče?

… uh ovo ne znam šta bih napisao…

Odgovore priredio: Željko Crnjaković

Photo credit: Miloš Bulatović, Željko Crnjaković