Od Mladosti do Merseysidea: Neven i blues koji pršti od života
Postoje gradovi koji ti uđu u krv i note koje ti oblikuju dušu. Za Nevena, Subotica je bila početna stanica, a Liverpul sledeći akord u pesmi koja se još piše. Njegov “tasty fn’ blues rock” nije samo žanr — to je mešavina puberskih grunge lomova, pankerske sirovosti i soula koji miriše na kevin gramofon i ujkove rifove. Iza svake pesme stoji srce, iza svakog akorda priča, a iza svake priče – jedan poljubac pre svirke i osmeh Maje.
U ovom intervjuu za BOLD, pričamo s muzičarem koji se nikada ne odriče vedrine, ni kad svira najdublji bluz.
Nevene, poreklom si iz Subotice, a sada živiš u Liverpulu – kako je taj prelazak uticao na tvoju muzičku inspiraciju i identitet?
Od malena sam u bluzu i soulu – preko ujaka (Jenki), kao i keve (Nensi). U pubertetu sam odlepio za hard rokom 80ih, da bi u ranim dvadesetima podjednako odlepio za grandžom – što se negde podudara sa početkom mog autorskog rada. Ti “rani radovi” su bili dosta mračni. Kad sam upoznao Maju, počeo sam sa njom da slušam i dosta hip hopa, još više soula, ali i Bitlse, koje do tada nisam gotivio. Uz nju sam ih baš baš zavoleo, sve te njihove stvari su dobile neki novi smisao. Selidba u Liverpul je taj uticaj samo potvrdila, što je rezultiralo dodatkom vedrine, optimizma i generalno tog nekog “feel good” vajba u moj zvuk.
Na svom sajtu ističeš da stvaraš “Tasty Fn’ Blues Rock” – kako bi definisao taj zvuk i šta ga izdvaja od drugih blues-rok muzičara?
DNK moje muzike je bluz definitivno. Taj momenat “tasty” je proizašao iz svih gore navedenih uticaja – dakle začinjeno je to svim i svačim. A onaj “Fn” je više omaž mom omiljenom bendu ikada – Gansima, jer vole da uglave reč f***in’ gde god mogu. Jako volim njihove pank momente. Čak i imam nekoliko pank-rok stvarčuga koje obožavam da sviram uživo!
Između Subotice i Liverpula prolazi mnogo priča: koje lične iskustvo iz rodnog grada često integrišeš u svoje pesme?
Svakakva iskustva, u Subotici sam odrastao i doživeo sve i svašta, ali najvažnija iskustva što se muzike tiče su definitivno nebrojene svirke i sešni, od kojih su mi svirke u Mladosti na prvom mestu. Sve, počev od Sabbatke, preko akustičnih sedeljki sa razno-raznim svetom, Los Cobrilos-a, Ljudskih potreba, Kumova, svirki sa Jenkijem. Zanat sam učio u muzičkoj školi kod Gogija i na FMU kod Karla, ali je praksa bila u Mladosti kod Zlaje!
Kako je muzika na Balkanu, sa specifičnim melodijama i tekstovima, uticala na formiranje tvog senzibiliteta, u poređenju sa britanskom blues tradicijom?
Kao klinac sam se jako ložio na makedonske ritmove. Bilo je i nekoliko tezgi gde su se peglali narodnjaci kao da sutra ne postoji. Sa ćaletom (Emil) često zapevam “Na morskome plavom žalu”. Ali da li je i u kojoj meri ta balkanska crta uticala na moje stvaralaštvo, ne bih znao da kažem. Možda na nekom podsvesnom nivou.
Na svom Facebooku i Instagramu deliš momente iz studija i sa svirki – možeš li opisati trenutak kada si pomislio “ovo je pesma iz srca koju želim da podelim”?
S obzirom da se muzikom danas bavim isključivo iz ljubavi – bukvalno svaka pesma je iz srca! Ali trenutni favorit mi je pesma koja je izašla pre koji mesec, a koju sam posvetio mojoj Maji – “Lily of the Incas”. Bukvalno sam osetio neizdrž da je podelim sa svetom. Nisam mogao da čekam na termin u studiju tako da sam je snimio na telefonu preko aplikacije “Bandlab” – mislim da je ispala baš baš strava!
Život u Liverpulu donosi susrete s raznolikim uticajima – koja nova muzička ideja te nedavno zaintrigirala i kako je nastala?
Ne nužno muzička ideja, ali definitivno tematska: najsvežija stvar “12 Bars” je kritika korumpiranog pravnog sistema. Iako korupcije nema u toj meri kao u Srbiji, pravni sistem je i ovde prosto slep na neke stvari. Tako da ima brdo dilera, maloletnih delinkvenata i ostale bande koji slobodni šetaju ulicama; dok ljudi idu u “aps” ako izjave nešto što je možda u nekoj sivoj zoni političke korektnosti.
Tvoj zvuk je kombinacija energije i intime – kako balansiraš između spontanih muzičkih trenutaka i temeljnih tehničkih priprema?
To ide na osećaj. Uvek sam uvežban i spreman za svirke i termine u studiju, ali nikad ne preterujem u pripremama. Volim baš taj momenat spontanosti, improvizacije, traženja inspiracije u trenutku. Muzika mora da ‘diše’.
Rekao si da blues-rock ponekad nosi i melanholiju – kako ti uspeva da zadržiš optimističan ton čak i u emotivnijim pesmama?
Oko optimizma nema pregovora – to je deo mog karaktera. I kad je totalni “kanal” uvek sam u fazonu glavu gore i “piči Milka” što bi rekla moja tašta! Tako je i u muzici, tražim uvek neki pozitivni spin.
Danas muzika često putuje digitalom – kako mentalno doživljavaš prelazak sa intime svirki uživo na otvorene muzičke platforme?
Digitala je prosto neophodna danas. Društvene mreže takođe. To prihvatam kao nešto što je nužno. Ali sve to i dalje ostavlja prostor za živu svirku, jer tu vrstu energije ništa ne može da zameni i nikada ni neće – 100%.
Imaš li ritual pre nastupa da se povežeš s publikom na “dašak tvog sveta”?
Nisam o tome razmišljao nikada – prilično sam spontan što se toga tiče. Neki mali rituali pre svirke uključuju poljubac i namig ženi koja je moj najvatreniji fan, barem jedna fotka pre svirke i bar jedan ‘ladan vops da uštima glasne žice. Nekada je to bila i pakla i po žutog Kamela da glas onako fino prepukne, ali sam se toga rešio. Takođe volim da otvorim svirku sa nekim dramatičnim pozrdavom u mikrofon, tipa “good evening Tokyo” iako je svirka recimo u Senti.
Na svom sajtu pišeš da voliš saradnje – postoji li neko ime iz britanske ili srpske scene s kim bi voleo da stvaraš na budućem projektu?
Sa britanske scene, definitivno velški bend Cardinal Black. A od naših – nemam pojma na šta bi to ličilo, ali bih baš voleo da odradim neku saradnju sa Bege Fankom i Mikri Mausom.
Za kraj, koji je jedan neispričan san ili izazov iz Subotice koji te i dalje pokreće i motiviše u Liverpulu, i kako misliš da će upravo on oblikovati tvoju dalju muzičku priču?
San je i dalje isti – a to je da se izda album i da se ištampaju ploče. Mislim da sam tome bliži nego ikad. Držite mi fige!
Autor teksta: Neven Tili
Photo credit: Mikolaj Troszczynski