Odrasla deca nezrelih roditelja
Kako disfunkcionalna porodica utiče na lični razvoj
Kako da izrastemo i izgradimo sebe ako nemamo oslonac? Naši roditelji bi trebalo da budu taj oslonac, vetar u leđa koji nas gura napred. Ali, šta ako su oni emotivno nezreli i ne znaju da nam pruže podršku i osećanja koja su nam potrebna za rast?
Ovo je teška i duboka tema o kojoj bi svaki roditelj trebalo da razmisli. Jer upravo su oni najpotrebniji svojoj deci – njihovi prvi uzori, prvi pokazatelji kako se nositi sa životnim izazovima i kako izrasti u dobre i poštene ljude. Istina je da društvo može imati negativan uticaj, i ako smo iole labilni, lako možemo biti povučeni na pogrešan put.
Kako izgleda emocionalno zapostavljeno dete, ono koje je odraslo bez oslonca, utehe i razumevanja? U mnogim slučajevima – slabo, krhko, nesigurno, tužno, nepoverljivo, ponekad sklono porocima. Ali postoje i oni koji su, upravo zbog te situacije, morali prerano da odrastu. Svesni svega što ih okružuje, postali su sebi oslonac i uspeli, iako su ih roditelji sputavali – svesno ili nesvesno.
Najgori oblik roditeljskog ponašanja je onaj koji omalovažava, vređa, tuče – ne iz vaspitne, već iz frustrirane potrebe da se neko slabiji povredi. Kada ti svakodnevno govore da ništa ne znaš, da nikada nećeš uspeti – to ostavlja dubok trag. Ipak, fascinantno je koliko često baš deca takvih roditelja postanu uspešni, snažni ljudi. A onda se ti isti roditelji hvale komšiluku ili gostima kako imaju „najbolje i najpametnije“ dete, dok iza toga stoji bolna istina i trauma koju to dete još uvek nosi.
Emotivno nezreli roditelji nas teraju da rastemo sa osećajem nesposobnosti i nedovoljnosti. Uče nas da moramo stalno da se dokazujemo, da sve zavisi od nas, da nosimo krivicu i izvinjavamo se za svaku sitnicu. To kasnije stvara poteškoće u uspostavljanju zdravih odnosa – jer mi nismo navikli na njih. Navikli smo da ljubav znači haos, manipulaciju, kontrolu. Nismo naučeni da volimo i verujemo, da uspostavimo bliskost na ispravan način.
Čak i kad odrastemo i prevaziđemo ono što su nam priredili, trag ostaje. Neki će pronaći snagu i rešenje kroz razgovor sa psihoterapeutom. Neki, nažalost, taj teret nose ceo život, verujući da i dalje nisu dovoljni – šta god da urade – jer ih prati unutrašnji glas koji sumnja.
Ponekad nismo ni svesni tog tereta dok ne počnemo da tonemo pod njegovim pritiskom. A onda, kad više ne možemo da izdržimo, počinje proces oslobađanja – ali samo ako u tom trenutku pronađemo sebe i usudimo se da budemo svoji.
Mi nismo odgovorni za to kakvi su naši roditelji bili. Ali jesmo – i moramo biti – odgovorni za to kakvi ćemo roditelji mi biti svojoj deci.
Autorka teksta: Dijana Adamović – kolumnistkinja BOLD Magazina
Photo credit: Photo by Suzi Kim on Unsplash / Photo by ekaterina shishina on Unsplash