Tišina između tonova: ROGI o muzici, mestima i stvarima koje ne možeš objasniti

U svetu u kojem se žanrovi prelivaju i brišu kao akvarel pod kišom, ROGI gradi sopstvenu mapu – bez unapred iscrtanih granica, bez kompromisa, vođen unutrašnjim kompasom i znatiželjom koja ne miruje. Njegove pesme su mikrosvetovi: ponekad intimne poput rukopisa u ličnom dnevniku, ponekad razigrane, a ponekad oštre poput satire koja ne bira trenutak.

Od indie folka do jazza, od tišine do improvizacije, ROGI stvara muziku koja traži da joj priđete polako, da je oslušnete, da je pustite da vas pronađe – baš kao što je i on pronašao svoj put, daleko od tuđih šablona.

Počnimo od početka – kada si odlučio da izađeš iz „Late For Coffee zone“ i kreneš sopstvenim putem kao ROGI? Šta te je navelo da stvaraš van postojećih žanrovskih okvira – da muziku gradiš kao svoj svet, a ne tuđi šablon?

Iako je Late For Coffee bio petočlani bend koji sam jako voleo, i sve ljude koji su bili u njemu, i on je bio derivat nekog mog, sopstvenog puta koji je krenuo mnogo pre – inicijativa je ležala u podskupu mojih pesama, a uz drage prijatelje koji su delili slične afinitete, 2012. oformili smo bend, gde je svako doprinosio stilom, gruvom, romantikom, novim pesmama.

Kombinacija lirike na engleskom, našeg neiskustva i inertne publike je načinila da svako od nas nastavi svoj put, gde sam ja započeo svoj novi podskup pesama – sa tekstovima na domaćem jeziku.

Tvoj opus se naziva „kantautorstvo“ – da li se ponekad desi da ne znaš da li pevaš ili pišeš, i šta je to što te inspiriše da spojiš te dve kreacije?

U suštini nikad ne znam da li (ću da) pevam ili (samo) pišem, zato što uglavnom odvojeno pišem reči od muzike, te neka pesma može biti gotova u jednom dahu, a neka se oslikava duže vreme iz različitih izvora. Svakako, odavno sam se udaljio od klasične instrument-glas forme, tj “kantautorstva”.

Od albuma Causal iz 2013. do Tu iz 2021. – kako je tvoj muzički svet evoluirao, a šta je ostalo srž tvog izraza?

Još od pre Causala, koji je akustično-eksperimentalan, imao sam pregršt muzičkih uticaja i nešto životnog iskustva. Od tad, nailaze razne životne prepreke a interesovanja za različite izraze samo rastu, jer volim da istražujem. A sa druge strane, ono što će uvek istrajati je moj poriv za improvizacijom.

U izrazu „Tu“ oseti se intimnost, eksperimentalnost i odsustvo kompromisa. Možeš li opisati kako si se osećao dok si stvarao svaku pesmu, svaku notu tog albuma?

Kao što si sam rekao, taj album je najintimniji. Slavi ljubav prema sebi, prema osobi pored sebe, pronalaženju zadovoljstva u dokolici… pogrešno bi bilo da analiziram svaku notu, ali mogu reći da mi je “Jedva čekam svaki dan” omiljena kompozicija i jedna od najdražih pesama. Za njom ide “Subota popodne” koja se oslanja na istu sliku, kao i “Vinjeta”.

Tvoje pesme – od „To Margaret“ do „Bonne Nuit“ – odišu poetikom i tajanstvenošću. Koji lik (pravi ili imaginarni) ti najviše „govori“ dok komponuješ?

Wow – postavljaš pitanja kao Nardwuar – kopaš pesme koje sam i ja skoro zaboravio! Ukratko, uvek govori “pravi” ja, samo što se nekadašnji ja mnogo više skrivao iza metafora, a i stranog jezika. Vremenom sam se trudio da budem jasniji.

Na Bandcamp stranici si napisao: „ROGI snima muziku kakva mu se dopada. Svi ostali su uvek dobrodošli.“ – kako balansiraš umetničku slobodu i očekivanja publike?

U današnje vreme kada moraš da se boriš za pažnju kroz razne medijske poduhvate, publika mi je daleko od mentalnog prostora kada stvaram. Opet, trudim se da budem jasan.

Od indie folka, preko elektronike, do jazza – tvoj zvuk se slobodno kreće kroz žanrove. Postoji li ipak neki muzički pravac kojem svesno nikada ne bi prišao?

Suvišno je reći da ne bih prilazio neukusu koji je režimski kultivisan od 90ih pa sve do sad.

Da li ti se ikada desilo da tokom stvaranja pesme potpuno promeniš pravac i na kraju dobiješ nešto što nisi ni planirao, ali te je iznenadilo?

Da, to se nekad desi, da drugi ritam ili tempo mnogo više odgovara trenutnom osećaju. Desi se da neki tekst ima više smisla da bude za neku drugu muziku i onda to bude katalizator promene stila.

Tvoja muzika deluje kao da traži tišinu, prisustvo i pažnju. Da li bi voleo da nastupaš isključivo u prostorima gde muzika ‘tiho diše’, pred publikom koja istinski sluša?

Interesantno zapažanje. Pre više od 10 godina sam želeo takav prostor za sebe i stilske kolege, te sam organizovao Silence Fest Belgrade, dve godine zaredom, koji je za cilj imao upravo to, platformu gde publika istinski sluša. Iako bih voleo da se taj vid edukacije Beograda nastavi, ja lično trenutno nemam preferencije za to.

Na Instagramu deluješ introspektivno, često cinično, ponekad smešan. Koliko je društvena mreža „igra“ za Igora, a koliko prilika za direktnu komunikaciju?

Sve je to direktna komunikacija kroz igru. Ja volim komediju, kao klinac sam se interesovao za glumu, tako da mi satira nije strana. Smatram da je izuzetno važno da se neke stvari kažu, pogotovo ako imaš platformu za to. Evo da ponovo iskoristim priliku: Free Palestine, Free Sudan, Free Ukraine, free the oppressed, stop wars! Free Luigi. 1312. FCK SNS.

Kakav trag želiš da ostavi tvoj naredni album? Šta bi voleo da ostane u ljudima koji ga budu slušali?

Sve što mogu reći je nešto “tehnički” a to je da će ga okarakterisati živ zvuk – živ bubanj i ostali instrumenti. U vreme kada se sve subkulture prepuštaju neprestanim tehnološkim inovacijama, stavljam fokus na saradnju između muzičara. Nadam se da će se to osetiti i za promenu, biti osveženje.

Za kraj – ako bi tvoja muzika mogla da ostane kao poruka u boci i neko je pronađe za 50 godina – šta bi voleo da iz nje pročita o tebi i ovom vremenu?

Ako tada uopšte opstane kultura slušanja muzike s pažnjom, pri tome mislim, fokusirano, bez distrakcija, nadam se da će nekoga zainteresovati dovoljno da zagrebe ispod površine i uskoči u mikrosvetove mojih i albuma mojih prijatelja. Novi album izlazi krajem godine. Nadam se da će on dati malo više odgovora na ovo pitanje.

Odgovore priredio: Igor Horozović – ROGI

Photo credit: Dunja Nikitović