Gordana Bajić: Dodir platna, šapat žene

Njene slike dišu tišinom, a svaka linija nosi šapat koji pripada ženama – onim stvarnim i onim skrivenim u nama. Gordana Bajić slikarstvu je prišla kao hobiju, a ostala u njemu kao u svetu u kome je najviše svoja. Platno joj je postalo glas, boje su joj vlakna, a svaka slika – nova ispovest ženskih snova, tišina i snage.

U njenom radu susreću se dizajn i intuicija, apstrakcija i emocija, a svaki potez kistom otvara prostor gde se lično pretvara u univerzalno.

Tvoja umetnost je počela kao hobi, a postala je tvoj svet. Da li se sećaš trenutka kada si shvatila da slikanje više nije beg – već poziv?

Da, desilo se tiho. Više nisam slikala da pobegnem od svakodnevice, već da joj dam smisao. U jednom trenutku sam shvatila da je platno postalo moj glas i moj svet. Tu sam najviše svoja,  slobodna i iskrena.

Po obrazovanju si dizajner tekstila – da li tvoja slikarska estetika i dalje “nosi” niti tog zanata? Osećaš li tkanje i kada slikaš?

Naravno. Još uvek razmišljam kroz slojeve i teksture. Boje su mi kao vlakna, a kompozicija kao tkanje. Sve u meni i dalje diše kroz dizajn, samo sada u drugačijem izrazu.

Žena je čest motiv u tvojim delima. Da li je to jedna žena, ti sama ili mnoštvo ženskih priča koje si kroz život upila?

To su sve žene koje sam ikada srela u stvarnosti i u sebi. One koje su volele, ćutale, čekale, padale i ustajale. Svaka slika je moć ženskih snova i snage. U njima jesam ja, ali i mnoge druge.

Šta za tebe znači naslikati ženu bez lica – da li je to univerzalni identitet ili lična tišina?

Žena bez lica na slici može biti bilo ko. Ti, ja, tvoja majka, sestra, ćerka. Žena bez lica nije izgubila identitet, oslobođena je njegovih okvira.

Tvoje slike balansiraju između figuracije i apstrakcije. Kada slikaš – da li krećeš od jasne slike u glavi, ili se prepuštaš pokretu, boji i osećaju?

Najčešće se prepuštam osećaju i emocijama, a onda boje počnu da vode. Pokret ruke je često brži od misli. Volim da i mene samu slika na kraju iznenadi!

Da li veruješ da apstraktna umetnost može da kaže više od reči – ili upravo zato što ne kaže ništa konkretno, kaže sve?

Verujem da apstrakcija ide direktno iz duše. Ona ne pokušava da ti objasni – ona te poziva da osetiš. Upravo zato što ne kaže ništa konkretno, ostavlja prostor da svako čuje svoje.

Ulje na platnu i reljefna tehnika – jedno je tečno, drugo teksturalno. Šta ti svaka od tih tehnika donosi, a šta oduzima?

Ulje daje lepotu i sjaj slike. Reljef joj daje energiju i osećam se kao da se igram. Ulje mi daje mir, reljef mi daje snagu. Ništa mi ne oduzimaju, samo mi pomažu da svaka slika diše baš onako kako je zamišljena.

Da li postoji neka boja koju ne koristiš – ne zato što je ne voliš, već zato što ti ne “pripada”?

Zelena boja mi je dugo bila kao nepoznata melodija – lepa, ali daleka. Nisam je osećala pod prstima, nije mi pripadala u tišini stvaranja. Kao da nije govorila mojim jezikom. Ali onda sam pronašla jednu njenu nijansu, nežnu i tihu, koja se ušunjala u moje srce. Boja koja mi je nekad bila strana, postala je deo mog izraza. Možda nije bila glasna, ali je pronašla svoje mesto u mom svetu.

Kakav ti je osećaj kad završiš sliku? Oslobođenje, praznina ili nemir?

Sve odjednom. Oslobođenje jer sam se iskazala kroz sliku. Praznina – jer sam kroz svaki potez prenela deo sebe. Nemir – jer se pitam da li sam rekla sve što sam imala. A onda – tišina. I novi početak.

Postoji li slika koju nikada nećeš prodati – jer ti je previše lična, ili zato što još uvek ne znaš šta ti govori?

Postoji jedna slika koju ne mogu — ili ne umem — da prodam. Ne zato što mislim da je najbolja. Niti zato što je niko ne bi mogao voleti kao ja. Već zato što ja još uvek razgovaram s njom. Svaki put kad je pogledam, otkrije mi nešto novo. Ponekad ćuti danima. Ponekad mi šapatom otvori stare rane. Ne znam da li mi pripoveda, oprašta ili me čeka da je razumem do kraja. Možda jednog dana bude spremna da ode. A možda je zapravo ona ta koja nikada neće pustiti mene.

Kako izgleda tvoj kreativni dan – da li te inspiracija zove naglo, ili je tiho čekaš da sazri?

Ponekad me pogodi kao grom a ponekad je kao kiša koju željno isčekujem. Ništa ne forsiram. Volim da je čekam, slušam i pratim.

I za kraj – da tvoja umetnost može da šapuće posmatračima dok je gledaju, šta misliš da bi im rekla?

Ako bi moja umetnost mogla da govori, rekla bi ti da staneš. Da dišeš. Da nisi sam. Rekla bi:

“Pogledaj me, jer u meni si ti.”

Odgovore priredila: Gordana Bajić

Photo credit: Gordana Bajić