Darko Mitrović: Linija kao stanje bunta

Darko Mitrović pripada onim umetnicima koji liniju ne koriste da bi nešto smirili, već da bi otvorili pukotinu, poremetili ravnotežu i ostavili trag unutrašnjeg nemira na površini rada. U njegovim crtežima i slikama bunt nije poza, već način gledanja, osećanja i opstajanja u svetu koji sve češće traži kontrolu, brzinu i prividnu jasnoću. U razgovoru za BOLD, povodom izložbe Transoptimizam, Darko govori o grešci kao prostoru slobode, liniji kao nervu slike, papiru i platnu kao različitim stanjima iskrenosti, ali i o umetnosti koja ne traži dozvolu da postoji.

Izložba nosi naziv Transoptimizam. Šta za tebe znači ta reč, da li je to stanje, stav, ironija, potreba da se preživi ili nešto sasvim drugo?

Nekako sam morao da nazovem izložbu, u gomili ideja koje sam imao, a neke su bile zaista neobične, više ‘ja’, odlučio sam se za – Transoptimizam. To je tačka gde prestaje pravi optimizam i počinje novi, nametnuti, veštački optimizam koji se održava na silu. Ta pozitivnost pod pritiskom mi smeta. Optimizam ne bi trebalo da poriče lomove, nego da ih nosi u sebi. Transoptimizam je stanje u kojem se to vidi. Može da se čita i kao ironija, ali i kao prelaz između čoveka koji veruje i čoveka koji se menja.

Radovi koji će biti predstavljeni nastajali su tokom poslednje četiri godine. Kada pogledaš taj period, šta se najviše promenilo u tebi, a šta u tvom crtežu?

Ovde su radovi i stariji od četiri godine. Nekako smo se i moji radovi i ja menjali zajedno. Povezali smo se, zbližili. U isto vreme smo odrastali i vraćali se na početak. Shvatio sam da sam previše star da bih odrastao. U nekom trenutku više ne razdvajaš sebe od rada. Crtež više nije dokument promene, nego prostor u kome se ta promena dešava. Svakako da sam se promenio, samo nisam siguran da li sam evoluirao, stagnirao ili devoluirao.  

Galerija je izložbu opisala kao dvodelni koncept, dva prostora, dva ritma, dva pogleda. Koliko je ta podela nastala planski, a koliko je proizašla iz samih radova?

Plan postoji samo dok ne kreneš da radiš. Čim četkica dodirne platno ili papir, stvari počnu da se menjaju same od sebe. Ta podela na dva ritma, dva prostora, dva pogleda, to je već teorija. U praksi to vrlo brzo prestane da postoji kao teorija. Linije ne slušaju plan. One se odmiču, spajaju, traže svoj prostor, svoju tišinu. Na kraju, plan postane nešto sporedno. Ostane samo ono što se stvarno desilo dok su radovi nastajali… ništa više od toga.

U prvom delu izložbe publika se susreće sa velikim formatima u akrilu i kombinovanim tehnikama na platnu. Šta veliki format traži od umetnika, a šta mu vraća?

Veliki format te kao prvo natera da digneš dupe sa stolice, da se pomeriš, tu ne možeš da budeš precizan kao na papiru A4. Zahteva više kretanja, više pokreta, pa i više grešaka usput. Vrlo brzo shvatiš da ne držiš sve pod kontrolom nego ulaziš u rad i gledaš ga kako raste. U nekom trenutku to prestane da bude plan i samo se dešava. I u životu se stvari često ne odvijaju kako si zamislio, pa je isto i sa velikim platnom. Nema tu pune kontrole. U momentu kada se odmakneš i vidiš šta se zapravo desilo na platnu, kao da dobiješ šamar. Nekad izgleda bolje nego što si mislio, nekad vidiš gde si se izgubio, ali u oba slučaja ostane trag svega što se tu dogodilo.

Drugi deo čine intimniji radovi na papiru, gde su linija i misao ogoljeniji. Da li je papir za tebe prostor veće slobode ili veće iskrenosti?

Na papiru uglavnom radim za sebe. Ne volim te radove da delim. Intimniji je. To je za mene kao dnevnik, beleške koje ostaju izmedju mene i papira. Slika je tu bliža tekstu nego nečemu što se pokazuje. Papir je brži od platna. Ne traži da budeš veliki, nego da budeš iskren u trenutku. Na platnu možeš da se izgubiš, da ideš okolo. Na papiru si bliže onome što ti se dešava u glavi u tom trenutku. Sloboda i iskrenost su tu ista stvar. Nema vremena da ih razdvajaš.

U opisu izložbe pominje se balans između kontrole i impulsa, preciznosti i greške. Gde se ti najviše osećaš kao kod kuće, u kontroli ili u grešci?

Shvatio sam da je kontrola iluzija. I da živimo u ideji da sve mora da bude planirano, stabilno, predvidivo. Ja se bolje snalazim u greškama.

iz njih možeš mnogo da naučiš. Tako ćeš znati još bolje da pogrešiš i sledeći put. Greške su te koje te oblikuju i kao čoveka i kao umetnika. Sve ostalo je sadržaj, ne umetnost. Kada dozvoliš sebi da grešiš, osetiš olakšanje, slobodu, zato što znaš da nisi savršen, da si i sam greška.

Jedna od najlepših rečenica iz tvog teksta za BOLD bila je da „samo iz greške može nastati stil“. Da li je Transoptimizam na neki način izložba o toj grešci koja se više ne krije?

Ljudi sve shvataju preozbiljno. Greške u umetnosti ne postoje, postoje stvari koji nisi očekivao da postoje u tebi. Stvaralaštvo nije greška. Transoptimizam je možda upravo to, trenutak kada prestaneš da kriješ i gušiš sebe i pustiš da sve izbije na površinu. U nekom trenutku shvatiš da ono što si pokušavao da ispraviš, zapravo drži ceo rad. A to nije greška. To je  prostor u kome plan nije presudan. Kod mene te ‘prljave’ linije i  boje koje se sudaraju nisu greška, to je način na koji rad diše. Na koji ja funkcionišem. Ljudi ne mogu da znaju da li je nešto nastalo iz greške ili je baš tako trebalo da bude.Ovo je vreme trenutka i pokreta, a ja to želim da  zabeležim.

Krećeš se između savremene figuracije, ilustracije i fine art pristupa. Da li ti te podele uopšte znače, ili su to etikete koje više trebaju publici i kritici nego umetniku?

U praksi, isti rad može biti sve tri stvari, zavisi gde ga postaviš i kako se čita. Iskreno, te etikete mi ne znače ništa. One postoje kao način da se stvari smeste, objasne, ukalupe, to je više za publiku i kritiku nego za mene. Ja se bavim modernom umetnošću i ne krećem od toga da li je nešto ilustracija, figuracija ili fine art, nego od toga šta taj crtež ili slika u tom trenutku traže od mene.Kasnije to neko može da čita i stavlja u okvire, iza rešetaka, i to je u redu. Ali u procesu to ne postoji kao odluka. Više kao jedan isti prostor u kome se sve to prepliće, zavisi od rada do rada. I ne volim da to zovem rad, a to činim kroz ceo ovaj intervju.

Kako znaš da je rad završen? Postoji li trenutak kada slika sama kaže dosta, ili je to uvek mala borba sa sobom?

Kao i sam život, sve ima svoj kraj. Ne znam kako znam, ali znam da je kraj. Tada se osećam ispražnjeno, ali zadovoljno onim što vidim ispred sebe. To je momenat kada više nemaš šta da dodaš. Kao u razgovoru, kada ostaneš bez teksta. Ne postoji tačan trenutak kada slika kaže dosta. Više je to osećaj da si prestao da joj smetaš. Da si uradio šta si imao i da dalje samo možeš da pokvariš sve. Ponekad se vratiš, pa vidiš da si bio u pravu, ponekad da nisi. To je ta mala borba, stalno vraćanje i odustajanje u isto vreme. Na kraju više veruješ tom osećaju nego odluci.

Tvoji radovi često nose energiju crteža, stripa, pokreta i unutrašnjeg nemira. Koliko je strip i dalje prisutan u tvojoj slici, čak i kada nema kadrova, oblačića i naracije?

Strip je tu i kad ga ne vidiš. Nisam ga nikad napustio, samo je prestao da bude bukvalan. Nema više kadrova, nema oblačića, ali ostao je taj osećaj da se nešto stalno dešava između linija, kao da crtež nikad ne miruje. Verovatno mi je odatle i taj nemir u radu, to sećanje na pokret i sekvencu. Čak i kad je slika potpuno mirna, ja je ne doživljavam kao mirnu. Više kao trenutak iz nečega što je već krenulo ili tek treba da se desi. Sada je slika postala tekst, reč. Čitao sam stripove bez teksta i bili su bolje napisani slikom nego oni koji su imali te male bele prostore popunjene tekstom. U nekom smislu, strip je postao način razmišljanja, ne forma.

U tekstu „Kako sam crtao bunt“ pisao si o stripu kao o prostoru slobode, papiru bez granica i mediju koji ne traži dozvolu. Da li i slikarstvo danas može imati tu istu vrstu bunta?

Apsolutno. Strip je za mene uvek bio prostor bez dozvole. Nema tu čekanja, nema sistema između tebe i papira. Samo kreneš. Linija ide ili ne ide. U tom smislu, to je čisti bunt.Slikarstvo, pogotovo moderna umetnost, je uvek bila pritisak na pravila. Nije tu da ih poštuje nego da ih pomera ili ignoriše. Svaki ozbiljniji zaokret u umetnosti zapravo je bio sudar sa onim što je pre toga važilo kao ustaljeno. I danas je isto. Moderna umetnost je direktna i kritična. To više nije šok u mraku galerije, možda je čak i oštrija nego pre. I dalje postoji ta potreba da se ne ostane u miru sa pravilom, nego da se ono stalno pomera, da se pomera granica.

Rekao si da su radovi nastali između platna i papira, akrila, mastila i linije. Kako biraš tehniku, da li motiv bira materijal, ili materijal pokrene motiv?

Ne. Jednostavno ja volim da eksperimentišem. Volim te kombinovane tehnike, kada mastilo pređe preko akrila, kada pastel ostavi trag preko linija, kada se sudaraju svetovi, papir, karton, platno. Volim taj haos. Zato što taj haos ima svoj red, iako se to ne vidi odmah. Ponekad rasturim taj red i uvedem svoja pravila, ali i to zavisi od toga koliko sam sebi dozvolio da budem svoj. U nekom trenutku prestaneš da razdvajaš stvari i samo ih pustiš da rade jedna preko druge. Tu se često desi ono što nisi planirao, ali ostane kao najtačniji deo rada.

Šta je za tebe linija? Granica, nerv, trag, rečenica, rana, dokaz da je ruka bila tu?

Prava linija je gruba, toliko da možeš šibicu da upališ na nju. To je nešto što dolazi iz tebe u trenutku. Mrzim kada moram da precrtavam svoje radove iz sveske da bih ih radio na iPadu. Nikad ne ispadnu tako jaki kao prvi put. I uvek se tu nešto izgubi. Taj prvi potez ima nerv, ima grešku, ima nesigurnost koja ga drži živim. Kad ga ponoviš, već ga objašnjavaš, smiruješ. A linija ne voli da bude smirena. Nema dokaza da je ruka bila tu. Ne moraš ništa nikome da objašnjavaš. Onaj ko vidi, zna odmah. Bitno je da ti znaš. To je snaga. Ruka može da prođe po bilo kom materijalu. Staklu, papiru, platnu, gvozdenom šahtu. Linija je samo trag toga da si bio tu. Ja pričam u linijama.

Koliko tvoji radovi nastaju iz posmatranja spoljnog sveta, a koliko iz unutrašnjih slika koje se dugo talože dok ne pronađu formu?

Kao klinac sam umeo da zamišljam neke udaljene svetove i jasno vidim kako izgledaju i ljudi i ceo taj univerzum. Crtao sam sve iz glave. Video sam i ono što ne vidim. Danas sam možda izgubio tu sposobnost. Možda sam previše poverovao u ovu stvarnost i tako ugušio tog klinca u sebi. Sad posmatram svet, naročito ljude. Zato što umeju da budu i divni i zli u isto vreme. Verovatno sad pričam i o sebi. Volim da gledam obične ljude dok sede na klupi i razgovaraju, klince koji plešu u parku, ljude kako sede zagledani u telefone u kafiću. Volim i marginalce. Volim da posmatram one odbačene. U njihovim očima se vidi nešto što je ostalo bez glasa. Neki trag nečega što je nekad imalo snagu. Možda je to taj “ubijeni optimizam” o kome govorim, ili samo dokaz da je nekad postojao.

U tvojoj umetnosti oseća se sudar urbanog, intimnog i gotovo pankerskog senzibiliteta. Da li Beograd, ulice, ljudi i svakodnevni haos ulaze u tvoje radove direktno, ili se pojavljuju tek kasnije, kao talog?

Naravno da je ulica ušla bez ikakve najave. Tu sam rođen, rastao sam na tim ulicama. Beograd, ljudi, taj svakodnevni haos, to nije nešto što kasnije “obrađujem”, nego nešto što mi se zalepi dok se krećem kroz njega, dok ga posmatram kako nestaje. To je stalni sudar Beograda kakvog se sećam i Beograda kakav je danas. Ljudi, svakodnevni haos, promene koje vidiš i one koje te samo pogode usput.U tom sudaru ima i tog pank senzibiliteta, ali on je više način gledanja nego stav. Nije to više muzika ili neka estetika, nego odnos prema stvarima koje vidiš i koje odbijaš da prihvatiš kao “normalne”. Danas je pank biti kulturan… jer je to opozit od ovog u šta su se pretvorili ljudi. Pank je tu da te probudi.To se onda prelije u rad, u crtež, u sliku, kao priča, ali bez potrebe da bude objašnjena do kraja.

Transoptimizam postavlja pitanje slike danas, ne kao odgovora, već kao stanja. Šta je za tebe slika danas, u vremenu brzih ekrana, algoritama i beskonačnog skrolovanja?

Slika danas? To je stvar koja se više ne gleda do kraja. Pre nego što shvatiš šta je, već si je preskočio. Ekrani su je pretvorili u refleks. Algoritam je naučio da zna pre tebe šta “nećeš gledati duže od dve sekunde”. U našem vremenu, vremenu distopije, slika se ne doživljava do kraja, nego u delovima, u prolazu. U tom smislu, slika više nije odgovor nego prekid tog automatskog klizanja. Trenutak u kojem se nešto zaglavi u oku i odbije da nestane odmah. I to je danas već dovoljno.

Da li ti je važno da publika „razume“ radove, ili ti je važnije da ih fizički oseti, kao susret, udar, atmosferu

Razumevanje je precenjeno.Ako neko “razume” rad i tu se sve završi, to obično znači da ga je brzo upakovao i stavio na zid. Ne treba mi to. Više me zanima da li ga osetiš pre nego što ga objasniš sebi. Taj trenutak kad te nešto malo izbaci iz ravnoteže, pa ne znaš odmah zašto. To je jedini deo koji me stvarno interesuje. Sve ostalo dolazi kasnije, ili ne mora uopšte. Ponekad mislim da “razumevanje” slike i ne postoji. Taj sloj “tumačenja” često samo služi da se stvari smeste, objasne, i, naravno, da se podigne cena. A umetnost je pre toga bila mnogo jednostavnija stvar. Susret, udar, ili ništa….Valjda?

Kako izgleda tvoj proces u ateljeu? Da li radiš disciplinovano, svakog dana, ili čekaš trenutak kada crtež počne da te vuče?

Nemam atelje. Imam sobu. I to je to.Voleo bih da imam neki veliki loft gde sve izgleda kao film o umetniku koji je uspeo, ali nemam. Imam sto, zid i stvari koje se gomilaju.Nisam disciplinovan. Ljudi koji kažu da jesu uglavnom lažu ili imaju bolji marketing. Sada radim jer mora. 4. jun dolazi, hteo ja to ili ne. To “moram” je varljivo, ne dolazi iz discipline nego iz panike koja se prerušila u raspored. Ne čekam inspiraciju. Inspiracija je luksuz koji ne mogu da priuštim.

Da li si prema svojim radovima nežan ili surov? Koliko često uništiš nešto što bi drugi možda sačuvali?

Češće sam surov nego nežan. Ne u nekom dramatičnom smislu, nego jednostavno brzo izgubim strpljenje za stvari koje mi deluju lažno ili mrtvo. Ne uništavam radove. To zvuči previše filmski. Oni uglavnom završe u kutijama, ili u folderima ako su digitalni, gde čekaju da se ne desi ništa. Nisu nestali, samo su sklonjeni sa puta. Ponekad im se vratim, ali ne često. Ako mi nešto legne nakon toliko vremena, onda ga gledam drugačije. Ako ne, ostaje tamo gde jeste. Prvenstveno ja moram da budem zadovoljan. I to zvuči jednostavno, ali nije. Retko ko je zadovoljan. Umetnici pogotovo nisu, samo se prave da jesu ili nauče da žive sa tim.

U ranijem tekstu si pisao o nezavisnoj sceni, DIY principu i potrebi da umetnik ne čeka odobrenje. Koliko je taj princip važan i za ovu izložbu?

Uvek važan. I dalje mislim da čekanje odobrenja ubija stvari.Ne postoji momenat u kom tamo neko treba da ti kaže da li nešto sme da postoji ili ne. Ako čekaš taj trenutak, verovatno nikad nećeš ni početi. Ova izložba nije izuzetak od toga. To je samo nastavak istog principa. Radiš sa onim što imaš, u prostoru koji imaš, i pokušavaš da ga izguraš do tačke gde više nije bitno ko je klimnuo glavom.

Šta znači izlagati u trenutku kada je umetnost često prinuđena da se dokazuje kroz vidljivost, mreže, prodaju, prisustvo i stalnu komunikaciju?

Izlaganje danas? To je čudna reč. Kao da moraš da budeš “vidljiv” da bi se računalo da postojiš kao umetnik. Mreže, prodaja, prisustvo, stalna komunikacija, sve to zvuči kao posao koji se dešava oko umetnosti, a ne umetnost.

Ja izlažem jer radim. Ne obrnuto.Sve ostalo, vidljivost, algoritmi, stalno javljanje, to je druga disciplina. Neki u tome plivaju bolje, neki lošije. Ljudi napuštaju Instagram jer su razočarani, jer misle da lajk određuje vrednost. Ne određuje. Ali je i dalje jedna od poslednjih platformi gde te neko može uopšte primetiti. Ironija je da onda provodiš više vremena u tome nego u samom radu. Marketing, postovi, algoritmi. Sve ono što nije slika. I onda se desi da dobiješ posao upravo preko toga što mrziš. Amerika, Japan, uskoro Berlin. Nije strategija, više nesporazum sa sistemom. Nema pravila. Samo sreća, ili njen nedostatak. Ja sam nevidljiv. Ali u ovom poslu to ponekad znači da te niko ne dira dok radiš. A slika na zidu i dalje nema nikakve veze sa svim tim.

Tvoj poziv publici zvuči gotovo nenametljivo, „ako ste u Beogradu tih dana, svratite“. Da li ti je prirodnije da radovi govore umesto tebe?

Ako mora da se zove “poziv”, onda da. To mi je najprirodnije. Ne volim tu ideju da nešto mora da se prodaje rečima pre nego što uopšte bude viđeno. Rad postoji ili ne postoji i to je obično dovoljno.

“Ako ste u Beogradu…” je više način da se ne pravi ceremonija oko toga. Ako neko naiđe, naiđe. Ako ne, ne. Ne osećam potrebu da ga vučem za rukav. Radovi uvek na kraju govore umesto mene. Ili ne govore ništa. I to je isto u redu.

Kada se moj rad pojavi u Sotheby’s-u, verovatno ću biti malo zvaničniji. Do tada… Svratite.

Da li postoji neki rad na ovoj izložbi koji ti je posebno težak, ne tehnički, već emotivno?

Ne bih rekao da postoji “težak” rad u tom smislu. Teško je sve dok ga radiš, posle samo stoji i gleda te nazad ili ne gleda uopšte. Neki radovi su nastajali duže jer nisam znao gde tačno prestaju, ali to je više tehnička dosada nego emocija.

Kada se publika bude kretala kroz dva prostora izložbe, šta bi voleo da ponese iz tog susreta, sliku, osećaj, pitanje, nelagodu, optimizam?

Što se publike tiče, ne očekujem ništa konkretno. Samo umetnost, dekontaminaciju, elitizam i vatrenu vodu u dovoljnim količinama. Ako neko ponese sliku, dobro. Ako ponese osećaj, još bolje. Ako ponese nelagodu, to je možda i najpoštenije. Optimizam mi tu nije planiran kao ishod, to se ne naručuje. Uglavnom, voleo bih da ne izađu isti kao kad su ušli. To je dovoljno.

Posle Transoptimizma, gde ide Darko Mitrović? Ka novom ciklusu, stripu, većem formatu, tišini, ili nečemu što još ne želiš da imenuješ?

Posle Transoptimizma? Verovatno nazad u haos iz kog je i došao. Ne volim te izjave “posle ovoga ide sledeće veliko poglavlje”. Obično ide: malo prazno, malo crtaš bez ideje, šta radiš, pa onda opet nešto krene da se skuplja. Biće stripova, verovatno veći formati, verovatno i periodi tišine gde se praviš da ne radiš ništa, a zapravo samo gledaš u zid i to zoveš “proces”.

A ime sledeće stvari… ako već postoji, ja ga još ne znam. I bolje je tako.

Pratite Darkov rad:

• Instagram: @darkomitrv

Photo credit: Darko Mitrović