Jana Pakhomova: Koža pamti ono što reči ne mogu da zadrže

Jana Pakhomova ne doživljava tetovažu kao ukras, već kao lični zapis koji ostaje tamo gde su telo, emocija i sećanje najbliži jedni drugima. U njenim radovima nema šablona ni prazne estetike, svaka linija nastaje iz razgovora, poverenja i potrebe da se nečija unutrašnja priča prevede u sliku koja traje. U razgovoru za BOLD, Jana govori o tetoviranju kao prostoru samoizražavanja, o selidbi, pripadanju, novom početku u Srbiji i o tome kako se dom ponekad ne pronalazi, već polako iscrta, liniju po liniju, na nekoj novoj mapi života.

Jana, kako bi se predstavila nekome ko prvi put dolazi na tvoj Instagram profil i vidi tvoje radove, ko si ti iza linija, boja i tetovaža?

Pre svega, ko sam ja može se videti kroz radove koje stvaram. Oni su upečatljivi, jedinstveni i kreirani posebno za svaku osobu, jer je za mene tetovaža način izražavanja. Verujem da izražavanje ne može biti kopija nečega što već postoji, jer bi se u tom slučaju izgubio njegov pravi smisao.

Pomažem svojim klijentima da stvore tetovažu koja govori o njima, o njihovom karakteru, interesovanjima i životnim ciljevima. Važno mi je da tetovaža ne bude samo lep crtež, već lični simbol i podsetnik na ono što im je zaista važno.

Moj Instagram profil je prvenstveno moj portfolio, ali kroz storije nastojim da komuniciram sa ljudima koji me prate, da podelim delove svog života i ostanem u kontaktu sa njima. Tu se može videti da sam jednostavna, otvorena i druželjubiva osoba, sa svojom porodicom, svakodnevnim obavezama i izazovima. Svoj život prikazujem iskreno, bez ulepšavanja.

Kada si prvi put osetila da tetoviranje nije samo zanimanje, već prostor u kojem možeš da izraziš sebe?

Verovatno je svaki tattoo majstor na početku bio univerzalan. U potrazi za sopstvenim stilom, svi smo na početku karijere kopirali postojeće radove i ponavljali motive sa interneta ili ono što bi klijent tražio. Međutim, vremenom dolazi trenutak kada ljudi počnu da te pitaju, već kao profesionalca: „Šta ti misliš? Kako bi ti to uradila?“

Upravo tada postaje važno da ne daš jednostavan i šablonski odgovor. Sa svakim takvim pitanjem sve više sam shvatala da mogu da pomognem osobi da stvori dizajn koji će biti zaista njen. To se nije dogodilo odjednom, već postepeno. Kroz svaki novi razgovor i svaki novi rad, gradila sam svoj stil i oblikovala sebe kao umetnika.

Na kraju sam shvatila da moji dizajni mogu da govore o meni. Što sam češće stvarala jedinstvene radove, to sam više privlačila ljude koji dele slične vrednosti i kojima se dopada moj stil. Dolazili su kod mene sa sve većim poverenjem i davali mi sve više slobode da stvaram.

Sećaš li se svoje prve tetovaže koju si uradila nekome? Kakav je bio taj osećaj, strah, uzbuđenje, odgovornost?

Da, vrlo dobro se sećam svoje prve tetovaže. Već oko mesec dana sam bila na kursu i vežbala na veštačkoj koži i bananama. Kada je došao trenutak da prvi put radim na čoveku, ponudila sam to drugarici koja je pristala i došla iz drugog grada. Mentor nije bio uključen u pripremu, i iako sam ga više puta pitala za savete, napravila sam dosta grešaka pri prenošenju skice. Ruke su mi drhtale dok sam radila konturu cvetova na butini (oko 4–5 cm), a nakon nekoliko sati on je došao, izgrdio me i rekao da ćemo „popraviti“, iako se to više nije moglo stvarno ispraviti.

Bilo mi je istovremeno i strašno i neprijatno, ali to je bio moj prvi pravi kontakt sa iglom i ljudskom kožom i to mi je ostalo najvažnije. Taj rad smo kasnije završavale u četiri sesije, a danas takav motiv uradim za par sati.

Tvoj umetnički izraz deluje nežan, ličan i vrlo prepoznatljiv. Kako bi ti opisala svoj stil?

Ma ne, haha! Moj stil se nikako ne može nazvati nežnim. Pre bih ga opisala kao svetao, drzak, ponekad provokativan, on privlači pažnju i tera na razmišljanje. Ali jeste, u njemu uvek postoji lični sloj: govori o unutrašnjim stanjima, emocijama i pričama koje stoje iza svakog izgleda.

Šta te najviše privlači kod tetoviranja, sama estetika, kontakt sa ljudima, poverenje koje ti daju, ili činjenica da tvoj rad ostaje na nečijem telu?

Iskreno, ono što me u mom poslu najviše privlači jesu emocije ljudi, u trenutku kada zajedno crtamo dizajn, nakon što ga završimo, i mnogo kasnije. Volim da posmatram inspirisane oči,iznenađenje i sreću.

Najdraži mi je trenutak stvaranja skice, kada osetim da sam se „kliknula” sa klijentom i da svaka linija posle toga nekako prirodno dolazi na svoje mesto. Vidim kako ljudi ponekad dolaze sa nepoverenjem, a zatim se opuste i potpuno mi prepuste ceo proces.

To je neverovatan osećaj i verovatno, upravo zbog tih trenutaka najviše volim svoju profesiju.

Tetovaža je uvek nešto veoma intimno. Kako izgleda trenutak kada ti neko poveri deo svoje priče i odluči da ga zauvek nosi na koži?

Kada klijent donese ličnu priču i odluči da je prenese na kožu, ti se ne nalaziš samo u ulozi izvođača, već i svojevrsnog prevodioca, uzimaš unutrašnje značenje i pretvaraš ga u vizuelnu formu koja će ostati zauvek. I tu je važno ne romantizovati proces, već biti maksimalno sabran: ti preuzimaš odgovornost za to kako će ta priča nastaviti da živi. To je veoma uzbudljivo.

Koliko razgovaraš sa ljudima pre nego što nastane tetovaža? Da li ti je važno da razumeš zašto neko želi baš taj motiv?

Apsolutno je važno da bih napravila dizajn baš za tu osobu, da razumem ko je ona i čime živi. Uvek pitam zašto je izabrala baš tu ideju za tetovažu i šta želi njom da prenese. I ako vidim da slika s kojom je klijent došao uopšte ne odražava njega, možemo potpuno da se udaljimo od početne ideje i odemo u sasvim drugom pravcu.

Postoje li motivi koje posebno voliš da radiš, oni u kojima najviše prepoznaješ sebe?

Da, to su motivi koji odražavaju baš karakter osobe. Dakle, kada ljudi ne pokušavaju da u tetovažu “ubace” svoje osnovne vrednosti poput porodice, horoskopa i slično, već kroz slike žele da prikažu kakvi su kao ličnost.
Na primer, rukav koji imam na sebi uključuje i čupa-čups, i Nike, i Kinder Bueno. Ceo je urađen u različitim stilovima, svetao i provokativan. To sam ja. Kada ga pogledaš, možeš da stekneš utisak o meni.

Koliko je teško početi život iznova u zemlji u kojoj ne poznaješ sve, ni jezik, ni sistem, ni ljude, ni ritam grada?

Iskreno, bilo je teško. Dolaziš u potpuno drugu zemlju sa svojom kulturom, mentalitetom i drugačijim nasleđem. Nisam znala ništa i nikoga. Trebalo mi je nekoliko godina da se afirmišem ovde, da ljudi počnu da dolaze kod mene po preporuci i da mi se vraćaju.

Šta ti je Srbija donela, a šta ti i dalje nedostaje iz života koji si ostavila iza sebe?

Srbija mi je dala osećaj mira i slobode. Zahvalna sam ovoj zemlji što nas je prihvatila i što nam je dala novi život. Zahvalna sam i ljudima koji su nam pomagali i koji su nam prišli sa toplinom i dušom. Ovde mi se apsolutno sve sviđa i sve mi je dovoljno. Jedino što je ostalo u zemlji iz koje sam došla su moji roditelji. Sve ostalo sam već pronašla ovde.

Da li ti je umetnost pomogla da se ukoreniš ovde, da pronađeš ljude, prostor i osećaj pripadanja?

Definitivno mi je moja profesija pomogla da se ukorenim ovde. Ceo moj emigrantski život se u velikoj meri vrti oko mog posla.

Kako je izgledao trenutak kada si ovde prvi put radila tetovažu? Da li si imala tremu zbog novog jezika, nove sredine i novih klijenata?

Verovatno mi je bilo lakše nego drugim majstorima koji su došli iz inostranstva, zato što sam ranije već radila gostovanja (guest spotove). To je privremeni rad u drugim zemljama. Radila sam u Nemačkoj, Holandiji, Turskoj, Ukrajini, Rusiji i Švajcarskoj. Tečno govorim engleski, tako da nisam imala problema sa komunikacijom, pogotovo jer skoro svi Srbi govore engleski. Prvi klijent u Srbiji prošao je prilično lako i opušteno

Koliko se ljudi u Srbiji razlikuju od ljudi sa kojima si radila ranije, kada je u pitanju odnos prema tetovažama?

Da, ljudi se zaista dosta razlikuju. Možda je to i zato što su u zemljama bivšeg SSSR-a ljudi prezasićeni brojem majstora, pa su klijenti tamo zahtevniji, kategorčniji i daju manje slobode, uz više očekivanja. Ovde u Srbiji klijenti više veruju majstoru, otvoreniji su, nasmejani i gotovo uvek zahvalni. To je nešto što baš upada u oči i odmah se primeti razlika u pristupu i energiji.

Da li je tetoviranje za tebe ponekad i način lečenja, ne samo za osobu koja dolazi po tetovažu, već i za tebe kao umetnicu?

Da, za mene su motivi povezani sa ljudima ili životinjama koji više nisu sa nama posebno osetljivi i vrlo lični. Zato svaki put kada klijenti dođu sa takvim motivom, kao da ga i sama proživljavam. I ja imam tetovažu sa natpisom „Unuka“, koji je moja baka nekada napisala svojom rukom i rukopisom, a ja sam to prenela na svoje telo. To je za mene danas najvrednija tetovaža koju imam.

Kako se menja pojam doma kada moraš da ga ponovo izgradiš na drugom mestu?

Imala sam veliku sreću jer sam u Srbiji pronašla ovaj studio u kojem sada radim. To je kolektiv o kakvom nisam ni mogla da sanjam — ljudi koji su postali moji prijatelji. Zbog toga je moja adaptacija u novoj zemlji prošla prilično lako. Reč „dom“ za mene je isključivo povezana sa Srbijom i Novim Sadom.

Da li se u tvojim radovima vidi sve ono što si prošla, čak i kada motivi na prvi pogled deluju nežno, razigrano ili dekorativno?

Ne baš. Kroz moju umetnost može se videti život koji žive moji klijenti. Ja u to unosim isključivo svoju viziju.

Kako izgleda jedan tvoj običan radni dan, od prve ideje do trenutka kada tetovaža postane deo nečije kože?

Moj radni dan počinje kafom zajedno sa klijentom. Sednemo, razgovaramo, pitam ga o njegovom životu, interesovanjima, tražim da mi pokaže tetovaže koje je sačuvao. Kada prikupim potrebne informacije, počinjem okvirno da planiram kolaž, pitam šta mu se više dopada od onoga što sam izabrala za njega. Ako nešto tehnički ne odgovara, to i argumentujem i stojim iza toga. Možemo dugo da se raspravljamo, pa čak i da se “posvađamo”, a možemo i odmah da se složimo i samo nastavimo rad na skici. Fotografišem deo tela na kojem ćemo raditi tetovažu, u programu postavljam izrađeni dizajn i pokazujem kako će izgledati, pitam šta želi da promeni.

Zatim štampam na štampaču, stavljamo na kožu i gledamo u ogledalu. Obavezno pratim emocije osobe. Ako mu se sviđa, nastavljamo, ali ako vidim i najmanju sumnju, radimo dizajn dok ne bude potpuno zadovoljan i dok ne kaže „da, ovo je moje, hajde da radimo“. Nakon toga prebacujem stencil na kožu i radimo finalnu proveru. Dakle, pre nego što počnemo, imam 3–4 potvrde da je sve u redu. Posle toga krećemo sa radom. Jako vodim računa o komforu klijenta, uvek se trudim da bude opušten i da uživa u procesu, to mi je važno. Ako vidim da je umoran, predlažem pauzu. Za mene su servis i komfor klijenta na prvom mestu.

Postoji li tetovaža koju nikada nećeš zaboraviti, zbog osobe, priče ili trenutka u kojem je nastala?

Da, najčešće rad sa velikim projektima. Sa klijentom provodimo 10–15 dana zaredom, a nekad i duže. Takvi radovi se, naravno, ne zaboravljaju.

Šta bi volela da ljudi osete kada pogledaju tvoje radove?

Naravno, volela bih da se svi oduševljavaju mojim radovima. Jako sam zavisna od emocija ljudi i veoma mi je važno da dobijem pohvalu. To me motiviše da nastavim da radim i da se razvijam.

Da li imaš osećaj da si kroz tetoviranje stvorila mali svet u kojem ljudi mogu da budu nežni, hrabri i svoji?

U stvari, tetovaža jeste mali svet. Ljudi koji imaju tetovaže, posebno na vidljivim mestima, često primećuju poglede drugih tetoviranih ljudi i neku vrstu neizgovorenog međusobnog odobravanja. Takođe, u svakoj novoj društvenoj situaciji lakše je započeti razgovor. Zato je za mene tetovaža stvaranje malog sveta za svaku osobu.

Šta bi poručila nekome ko se plaši promene, novog početka ili odlaska iz poznatog?

Ako je u pitanju imigracija, rekla bih da treba biti spreman na veoma težak period, ali da on apsolutno vredi. Ovo je moja druga imigracija u životu, druga zemlja u koju sam se potpuno preselila, i zato sa potpunom sigurnošću mogu da kažem da koliko god da je na početku teško, kasnije bude mnogo, mnogo bolje nego ranije. Iz iskustva i iz razgovora sa ljudima vidim da je to gotovo uvek tako. Teškoće nas oblikuju u ono što jesmo danas. Bez njih ostajemo u zoni komfora, u njoj je, naravno, prijatno i deluje kao da bolje ne može, ali to nije istina. Zona komfora uvek na kraju ograničava. Zato ja uvek imam ciljeve koji višestruko prevazilaze moje trenutne mogućnosti. Čim postignem jedan cilj, postavim još tri nova. I zato bih ljudima koji planiraju imigraciju savetovala da se ne plaše, ali da budu spremni na težak početak.

Gde Jana danas želi da ide dalje, kao umetnica, kao osoba i kao neko ko gradi novi život u Srbiji?

Naša profesija nema granicu savršenstva, učimo ceo život. Ovde je nemoguće doći do trenutka kada možeš da kažeš: sve znam, dovoljno je. Kao majstor, želim da svake naredne godine budem jača, preciznija i dublja nego prethodne. To je stalno kretanje naviše, bez konačne tačke. Od mojih najbližih ličnih ciljeva je da počnem da slikam, jer osećam da mi je samo tetovaža postala uska i da želim da proširim svoj vizuelni jezik. A ako govorimo o životu u emigraciji, za mene je važan korak dobijanje srpskog državljanstva, kao simbol da je ova zemlja zaista postala moj dom.

Pratite Janin rad:

• Instagram: @parti_tatts

Photo credit: Janina privatna arhiva