Crnogorske rediteljke Sara Stijović i Mateja Raičković
na 19. Beldocsu
Filmovi „Leptir“ i „Lavanda“ biće premijerno prikazani u Srbiji na 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs, donoseći dve intimne, pažljive i duboko ljudske priče o detinjstvu, ranjivosti, traumi i isceljenju.
Dokumentarni film je najosetljiviji onda kada ulazi u prostore bola. Tada kamera ne sme da bude samo oko. Ona mora da bude odgovornost. Mora da zna kada da se približi, kada da zastane, kada da zaštiti one koje snima i kada da ostavi dovoljno prostora da se čovek ne pretvori u temu, već ostane prisutan kao biće.
Upravo takvu vrstu pažnje donose filmovi „Leptir“ Sare Stijović i „Lavanda“ Mateje Raičković, mladih rediteljki iz Crne Gore, koji će premijerno biti prikazani u Srbiji na 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldocs.
Iako različiti po pristupu i temi, oba filma povezuje potreba da se o ranjivosti govori bez senzacionalizma. Jedan nastaje iz susreta sa decom koja moraju ostati anonimna, ali ne i nevidljiva. Drugi iz lične potrebe autorke da prođe kroz proces isceljenja i da svoju priču podeli onda kada je za to spremna. U oba slučaja, film postaje prostor poverenja, nežnosti i unutrašnje snage.
„Leptir“ Sare Stijović biće prikazan u okviru selekcije „Povetarac“, u subotu, 23. maja u 18.30 časova, u Art bioskopu Kolarac.
Film je nastao u saradnji sa štićenicima Doma „Mladost“ u Bijeloj, ustanove iz koje, prema navodima iz sinopsisa, nijedno dete po izlasku nije nastavilo školovanje. Kroz rad na filmu, petnaestoro dece učilo je o glumi i filmskom procesu. Ali ono što je počelo kao filmska radionica, postepeno se pretvorilo u nešto mnogo dublje, u susret sa stvarnošću, poverenjem i mogućnošću da se kroz igru, sliku i zajednički rad otvori prostor za drugačije razumevanje života.
„Film postaje iskren susret sa stvarnošću, gde lekcija o filmu prerasta u lekciju o životu: ljubav je jedini put“, navodi se u sinopsisu.
Rediteljka Sara Stijović ušla je u proces znajući da identiteti dece moraju ostati zaštićeni. To je istovremeno bilo ograničenje i etička polazna tačka. Kako govoriti o onima koji moraju ostati skriveni, a da se njihovo prisustvo ipak oseti? Kako napraviti film koji ne izlaže, već čuva? Kako prikazati težinu života, a ne svesti ga samo na tragediju?
„Identiteti štićenika Doma moraju ostati anonimni, te sam u proces ušla sa znanjem da želim da pravim film o djeci koja moraju ostati „skrivena“, a prisutna. Na drugoj strani, ulaskom u proces, znala sam šta ne želim: nisam željela da eksploatišem životne priče i od njih napravim film koji bilježi isključivo tragediju. Koliko sam znala da će zvučna slika donositi težinu, toliko sam se trudila da slika donosi lakoću postojanja, vedrinu, smijeh. Dati balans dviju strana je bio osnovna polazna tačka i krajnja želja“, navela je Sara Stijović.
U toj izjavi nalazi se srce filma. „Leptir“ ne pokušava da izbriše težinu stvarnosti, ali odbija da decu svede na nju. Lakoća, smeh i prisustvo postaju jednako važni kao i bol. Slika ne beži od konteksta, ali traži vedrinu kao oblik otpora. U tom balansu, između skrivenosti i prisustva, između zvučne težine i vizuelne lakoće, nastaje film koji govori o deci, ali još više o odgovornosti odraslih da ih ne posmatraju samo kroz ono što im nedostaje.
„Lavanda“ Mateje Raičković biće prikazana u nedelju, 24. maja u 15 časova, u bioskopu Tuckwood, u okviru selekcije Specijalnih projekcija. Nakon projekcije biće održan razgovor sa ekipom filma.
Za razliku od „Leptira“, koji polazi od kolektivnog iskustva dece u institucionalnom prostoru, „Lavanda“ je duboko lični dokumentarni film. On prati rediteljku Mateju Raičković na putovanju isceljenja i ponovnog preuzimanja sebe. Kroz intimne razgovore, porodične susrete i trenutke refleksije u prirodi, film istražuje ranjivost, traumu, povezanost i unutrašnju snagu.
„Lavanda“ deluje kao tiha meditacija o transformaciji. Ne o brzom oporavku, ne o linearnom putu iz bola ka miru, već o sporom vraćanju sebi. O procesu u kojem se trauma ne negira, ali se ne dozvoljava ni da postane jedina definicija života.
„U početku nisam znala da li želim da film podijelim sa drugima, to je bio strah. Međutim, kako je film dobijao formu, prepoznala sam njegov iscjeliteljski potencijal i shvatila da sam spremna da svoju priču podijelim, kako sa bliskim ljudima, tako i sa širom publikom“, navela je rediteljka Mateja Raičković.
Odluka da se lična priča podeli sa publikom nikada nije jednostavna, posebno kada se tiče iskustva seksualnog nasilja. Upravo zato je važno što autorka insistira na tome da film ne sme da je prikaže samo kao žrtvu. To je možda jedna od najvažnijih tačaka „Lavande“, potreba da se identitet ne prepusti najtežem iskustvu, već da se pokaže mogućnost života posle njega.
„Veoma mi je bilo bitno da, kad ljudi pogledaju film, ne vide samo žrtvu seksualnog nasilja. Željela sam da prikažem da nas ne definišu loše stvari koje su nam se desile i da možemo da se izdignemo iz njih“, istakla je Mateja Raičković.
U tom smislu, „Lavanda“ nije samo film o traumi, već o vraćanju glasa. O prostoru u kojem se bol može izgovoriti, ali ne mora zauvek upravljati slikom o sebi. Priroda, porodica, razgovor i tišina postaju delovi istog procesa, nežnog, nesavršenog i duboko ljudskog.
Zajedno, „Leptir“ i „Lavanda“ otvaraju važan prostor za mlade autorke iz Crne Gore na ovogodišnjem Beldocsu. Njihovi filmovi ne pokušavaju da budu glasni po svaku cenu. Oni biraju pažnju. Biraju prisustvo. Biraju odgovornost prema onima koji su ispred kamere, čak i kada je ta osoba sama autorka.
U vremenu kada dokumentarni film često balansira između potrebe da razotkrije i opasnosti da povredi, ova dva ostvarenja podsećaju da je način gledanja podjednako važan kao i ono što se gleda. Jer ponekad najjači film nije onaj koji najviše pokazuje, već onaj koji najpažljivije čuva ono što mu je povereno.
Photo credit: Promo
