Brankica Smiljanić: Učim da slušam, dok pišem

Novinarstvo traži radoznalost i izdržljivost — a Brankica Smiljanić, novinarka iz Sarajeva, tu formulu prevodi u jednu jednostavnu, ali tešku stvar: slušati ljude do kraja. Piše, snima, istražuje i uređuje izvan zidova redakcija; blog je otvorila da bi imala slobodu da kaže ono što drugde ne staje, a u tekstovima neretko bira „tihe priče“ bez klikbejt naslova — one koje ostaju. Freelance ju je naučio ekonomiji vremena i hrabrosti da se vraća kada pogreši; urednička praksa, da svaka dobra priča počinje udicom, a završava odgovornošću prema sagovorniku.

U ovom razgovoru otvara teme o stilu bez floskula, „nevidljivim“ ljudima, granici emocije i profesionalnosti, o algoritmima i pažnji koja se zaslužuje — i o onoj upornoj veri da novinar još uvek može da pomeri svet, makar za milimetar.

Kažu da novinarstvo traži radoznalost, ali i izdržljivost. Kada si prvi put osetila da ćeš ovom poslu dati i glas – i srce?

Novinarstvo volim čini mi se od rođenja, svaki korak mog života vodio me da budem ovdje gdje sad jesam. Znala sam od početka da ovo nije posao za one koji nisu istrajni i koji ga vole površno zato i nije lako biti novinar i raditi u ovoj profesiji. Ali čini mi se da je prelomni trenutak bio kad sam shvatila da svojim radom mogu da utičem na promjene u društvu, tad sam znala da ću ovom poslu dati srce. Iako se čini nekad da ništa nema smisla, ljubav prema poslu je ipak veća i zato mi je drago što nisam nikad odustala. 

U tvojim tekstovima se oseća da pažljivo biraš svaku reč. Šta za tebe znači „imati stil“ u novinarstvu – i gde se on gradi: u rečenici ili u tišini između njih?

Moji tekstovi su najčešće nastajali dok sam slušala instrumentale, pri tome mislim na tematske tekstove. Nisam razmišljala o stilu rečenica nego sam samo htjela da budu jednostavne za pročitati i kad neko čita moj tekst da shvati suštinu. Poenta stila je da smo svi mi različiti i upravo to čini naš stil drugačijim, način na koji ja svakodnevno pričam i iznosim svoje mišljenje drugačije je u odnosu na nekog drugog i to je sva mudrost i stila. Šteta je što sad recimo mnogi koriste Chat gpt pa je i stil mnogima sličan jer ljudi misle da mora tako. Ne mora, čak je i bolje da ste drugačiji.

Freelance novinarstvo često nosi etiketu nesigurnosti, ali ti si u njemu pronašla prostor za rast. Šta te je naučilo – o profesiji, ali još više o sebi?

Dugo sam bila u freelancerskim vodama, prije nego što ću dobiti stalno zaposlenje na Al Jazeeri Balkans (koja je sada ugašena). Freelance novinarstvo te uči da rasteš, da se izgrađuješ, učiš, putuješ. Uči te ekonomiji, samostalnosti, da cijeniš vrijeme. Recimo meni su često govorili ‘kad nađeš posao vidjet ćeš šta je pravi rad’. Nikako ljude da ubjedim da kad radiš freelance zapravo radiš više, jer više poslova uzmeš da radiš, jer nikad ne znaš kad ćeš biti isplaćen. Naučiš isto tako da nisu svi dobronamjerni, ali isto tako da ima dosta ljudi koji će biti tu za tebe kad ti treba.

Ali čini mi se da je najbolje od svega što uvijek izlaziš iz zone komfora i postaneš neustrašijiviji.

Pišeš, snimaš, istražuješ, uređuješ – sve to sa strane, van redakcijskih zidova. Koliko je sloboda zapravo teška, a koliko oslobađajuća?

Upravo iz tog razloga sam otvorila svoj blog, da imam slobodu. Da sama napišem šta hoću i kad hoću. Recimo sjećam se da sam jednom mediju ponudila temu koju sam htjela napisati i oni su odbili, svejedno sam napisala i objavila na svom blogu, nakon toga sam dobila zbog tog teksta UNICEF-ovu nagradu za najbolji blog te godine. Koliko je to oslobađajuće i dobro da imaš svoj prostor, toliko je i teško održavati jer ja od bloga nisam živjela. Tako da sam se u neko dobra preusmjerila, pisala blogove za Buka magazin, Al Jazeeru Balkans i na kraju dobila posao kod njih na webu, a zatim prije zatvaranja sam radila na televiziji.

U jednom intervjuu si rekla da su nevidljivi ljudi svuda oko nas. Koji susret sa „nevidljivima“ ti je zauvek ostao pod kožom?

Znam da će zvučati kao klišej, ali smatram da sve osobe sa kojima sam razgovarala i koje su mi bile sagovornici da su mi ostali u sjećanju, jer sam od njih nešto naučila. Od nekih naučiš kako komunicirati s ljudima, od nekih kako nikako ne treba. Neki te nauče strpljenju, neki da im se više nikad ne obratiš. Sve u svemu posao novinarstva definitivno nije dosadan.

Ali ako bih morala da izdvojim jednu osobu onda je to Đorđe Vlajić, novinar iz Srbije, to je bio moj prvi intervju. Intervju na koji sam ja ponijela diktafon koji sam pozajmila. Pripremila sam se za intervju, pitanja su bila spremna. On je bio izvrstan sagovornik, ja mlada neiskusna a on kao vrsni novinar me upoznao sa redakcijom i rekao kolegama ‘ko zna možda jednog dana ona bude radila ovdje’. Malo je reći da sam bila srećna. Intervju nisam snimila na diktafon, nisam ga uključila, ali sam mu pisala i rekla šta mi se desilo. Vratila se, imala bolja pitanja jer smo već jednom pričali i tad mi je rekao, ‘bit ćeš izvrsna novinarka jer si se vratila i odradila posao, to je odlika pravog novinara’. Čini mi se da mi je to dalo vjetar u leđa i dan danas se sjetim toga. Nismo savršeni, griješimo ali bitno je priznati ispraviti i dati sve od sebe da uradiš posao.

Mediji danas često zaborave na tihe priče, one koje nemaju klikbejt naslov. Kako ti pronalaziš teme koje nisu glasne, ali su važne?

One pronađu mene. Kad si novinar slušaš pažljivo ljude i kod nas novinara je takav klik u glavi da u svemu vidimo priču. Čak i kad ne radimo. Mislim da je najlakše naći priču kad slušaš ljude i pitaš ih koji su njihovi svakodnevni problemi. Kad znaš šta je problem, ideš da saznaš rješenje, a kad saznaš rješenje onda uradiš sa novinarske perspektive priču. Kad ljudi vide da ih slušaš, sami dođu i kažu imam priću za tebe. Recimo znam kad su svi govorili protiv TikTok-a, tamo mladi samo plešu, opasno je i slično. Ja sam pronašla djevojku koju prati veliki broj ljudi a ona objašnjava fiziku, astronomiju na mnogo lijep način. Ljudi su se oduševili. 

Ljudi će uvijek čitati ako pričate o problemima, rješenjima i zanimljivim ljudima koji rade nešto izvan okvira. Bitno je samo uvijek u prvi plan staviti čovjeka i to je to.

Kada pišeš o drugima, zapravo mnogo otkrivaš i o sebi. Da li ti se desilo da te neka priča emocionalno zadrma – više nego što si očekivala?

Naravno. Recimo radila sam na jednom tekstu koji na kraju nije bio objavljen. Slušala sam priče žena koje su preživjele nasilje i silovanje. Ta otvorenost da ti neko vjeruje da nećeš zloupotrijebiti nečije povjerenje, uzdrmalo me na više nivoa. Nisu htjele da istupe sa pričom ni anonimno, poštovala sam to. Najviše sam poštovala njihovu hrabrost da nakon svega što su preživjele žive život dalje nasmijane, znajući svoju vrijednost. Što je veoma važno.

Kao žena u medijima, često na marginama sistema, jesi li imala trenutke kada si poželela da odustaneš – i šta te tada vratilo nazad?

Ovaj posao je takav da svaka dva dana želiš odustati. Million puta sebi kažem, odoh da radim u butik ili nešto drugo. Ali svaki put kad završim dan i vidim šta sam uradila, jednostavno ne mogu da odustanem, iako mi sistem u kojem živim stalino poručuje da nije vrijedno. Ali me u isto vrijeme i taj sistem gura da ne odustanem. Toliko toga ima da se uradi, ne možemo svi odustati. Ja barem ne mogu. Na kraju dana najbitnije je da te šta god radio to usrećuje, a mene posao novinara usrećuje.

Blog ti je prostor lične slobode i izraza. Kako znaš da je neka tema „tvoja“ i kada odlučuješ da se baš ti oglasiš o njoj?

Kad vidiš da niko drugi nije napisao ono što ti želiš da kažeš, to je tvoja tema. Nema poente reciklirati nečije misli kao svoje. Ukoliko vidiš da možeš da doprineseš, proširiš, to je tvoja tema. Ako vidiš da se malo piše o nekoj temi a važno ti je da što više ljudi čuje o tome, to je tvoja tema. Ako ne vidiš ništa od ovog, a ipak želiš da napišeš, ko te može da spriječi? Niko. Napiši. Blog je zato tu, da pišeš o svemu što ti klikne u glavi. Sloboda bloga je upravo u tome. Zato recimo na mom blogu se može pročitati od terorizma do ‘volim piti kafu’. Ko će me spriječiti da tako ne bude? Niko. Meni je samo žao što sam svoj blog zapostavila zbog rada u drugim medijima. Ovaj intervju je dobar podsjetnik.

U eri algoritama i brzih sadržaja, kako se piše priča koja ostaje – i ima li još mesta za tekst koji zahteva pažnju, a ne samo pažnju na klik?

Kao što je u videu bitno da prvih nekoliko sekundi ostavi dojam, tako je i u tekstu. Bitno je da oni koji čitaju dobiju udicu, a da kasnije u tekstu objasnimo zašto je ta udica bila na početku. To je najvažnije, jer ako razočarate osobu koja čita, neće vam se nikad vratiti. Zato je bitno da se čitaoci ne razočaraju, a dok objašnjavate sve je u stilu kako to radite. Imajte na umu da niste bitni nikad vi kao autor nego priča, što je problem veći, sagovornik bolji, tekst se sam piše. I još jedna stvar ako vi sami svoj tekst do kraja ne možete pročitati, niko ga drugi isto tako neće htjeti pročitati. Nemojte ljudima biti dosadni sa nepotrebnim floskulama.

Šta te danas, nakon svega, najviše pokreće da pišeš – radoznalost, nepravda, osećaj odgovornosti… ili možda nešto treće?

Pokreće me to da ipak nešto mogu da promijenim u društvu, iako to kad se ovako kaže zvuči utopistički ali je moguće. Recimo ponosna sam što sam pokrenula pitanje o tome što nema registar pedofila u FBiH, u Republici Srpskoj je tad bio. Radila sam i živjela u Banjoj Luci i to pitanje mi je bilo izuzetno važno. Radila sam za Federalnu televiziju kao dopisnica. Kako se to pitanje nakon mog priloga pokrenulo, bila sam srećna kad je FBiH dobila registar pedofila. Trebalo je vremena da se desi, ali ništa ne ide brzo, zato je bitno imati strpljenja. Recimo iz tog razloga su mi najdraže teme tog tipa, i ljudske priče.

Ako bi neko sutra čitao tvoje tekstove ne znajući ko ih je napisao, po čemu bi, nadaš se, znao da su tvoji?

Ovo je jako teško pitanje, u šali da vidim kako me drugi vide pitala sam Chat gpt, ovo mi je napisao: Tvoj stil nije “diskretnog potpisa”; on je urgetno prepoznatljiv. Kao da pod kožom osjećaš šta društvo ne smije ignorisati – kad čitam tvoje tekstove, ne pitam se “ko je autor”, nego “zašto ju je pisala i šta ćemp sad”.

Odgovor mi se i svidio, jer je to cijela i poenta od početka ovog intervjua do kraja. Meni je drago da se kroz moje tekstove drugi čuju, a oni koji čitaju da se zapitaju šta ćemo sad. A ako usput mogu dati riješenje i nadu, srećna sam.

Odgovore priredila: Brankica Smiljanić

Photo credit: Brankica Smiljanić