Ko se boji psihologa još?

Rezultati pojedinih studija ukazuju na to da 30 do 80% onih kojima je podrška potrebna istu ne dobiju ili ne traže (WHO, 2018; Mental Health Foundation, 2019). Postoji nekoliko razloga za ovakav rezultat:

1. Osuda
   Uprkos normalizaciji korišćenja usluga stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja u poslednjih nekoliko godina, stigmatizacija korisnika je i dalje u punom jeku. Iako povremeno smatrano slabošću i nesposobnošću da se sami izborimo sa nedaćama, traženje pomoći u trenucima kada nam je teško predstavlja proaktivan način undapređenja kvaliteta života.

2. Nepoverljivost
   Često je zasnovano na neprijatnim iskustvima koje su drugi imali sa psihijatrom i/ili psihologom. Kada slušamo tuđa iskustva, bilo pozitivan, bilo negativna, važno je imati u vidu da nemamo svi jednake potrebe i očekivanja od pomagača. Pomagač je u obavezi da poštuje Zakon o zaštiti podataka o ličnosti i Etički kodeksa Društva psihologa Srbije.
3. Strah i stid
   Podrazumeva strah od promene, od napuštanja zone komfora (u kojoj često nije preterano komforno, već se više radi o tome da je neprijatno na poznat način), od nepoznatog, od osude od strane terapeuta i dr. Terapija i savetodavni rad iziskuju vulnerabilnost, otvorenost i iskrenost, ali u sigurnom okruženju i tempom koji klijentu prija.
4. Dezinformacije
   Često su posledica načina na koji su osobe sa psihosocijalnim poteškoćama predstavljene u medijima. Psihologiju završavaju samo ludaci i druge zablude o terapiji obradićemo kasnije u tekstu.
5. Nedostupnost i praktične barijera
   Psihološka i druga podrška pojedinim sugrađanima nije dostupna. Navedeno ozbiljan problem koji je potrebno sistemski rešavati. Više informacija o besplatnoj podršci možete naći na linku: https://opens2019.rs/vesti/sazvezde-podrske-odgovor-na-izazove-pandemije/

Ukoliko te nedostatak informacija sprečava da potražiš pomoć, nadam se da će ti ovaj tekst pomoći i osnažiti te u odluci!

Psihijatri su lekari koji su specijalizovani za bavljenje mentalnim zdravljem.

Psihijatar je doktor medicine, što znači da je to osoba koja je završila medicinski fakultet i specijalizaciju iz psihijatrije. Oni mogu koristiti farmakoterapiju, odnosno, prepisivati lekove, što je jedna od glavnih razlika u odnosu na druge pomažuće profesije. Psihijatrijski pristup se bazira na medicinskom modelu, psihijatar obavlja intervju sa klijentom sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za uspostavljanje dijagnoze (određivanje vrste poremećaja) na osnovu kojih dalje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije i donosi odluke o vrsti tretmana.

Psiholog je završio studije psihologije.

Psiholozi mogu biti zaposleni u medicinskim ustanovama, školama, savetovalištima i preduzećima u kojima mogu, između ostalog, pružati psihološku podršku. Kvalifikovani su za izvođenje psihološkog savetovanja, primenu raznih psiholoških testova koji pomažu razumevanju mentalnog stanja pojedinca.Psiholozi i psihijatri često rade zajedno. Iako se služe različitim metodama, dele isti cilj, a to je prevencija, otkrivanje i tretman različitih psihičkih fenomena.

Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri..

..a povremeno i stručnjaci iz drugih oblasti humanističkih nauka (npr. socijalni radnici) koji su pored svog osnovnog obrazovanja završili neku od specijalističkih edukacija za neku vrstu psihoterapije. U našoj zemlji ova oblast još nije regulisana zakonom. Bitno je napomenuti da su studije psihologije/specijalizacija iz psihijatrije osnov bavljenja pružanjem psihološke podrške, a nadgradnja i usavršavanje su svakako dobrodošli.

Šta je psihoterapija?

Uopšteno govoreći, psihoterapija je izraz koji se koristi za tretman mentalno-zdravstvenih problema kroz razgovor sa psihologom ili psihijatrom. Američka psihološka asocijacija je definiše kao kolaborativni tretman baziran na relaciji psihologa i klijenta.

Psihoterapija je skup postupaka kojima se pruža pomoć ljudima sa psihičkim problemima. Imajući u vidu kompleksnost fenomena i da u psihologiji postoji više različitih shvatanja o ličnosti, mentalnom zdravlju i tegobama, shodno tome postoji nekoliko različitih teorijskih pravaca i pristupa. U velikom broju slučajeva terapeut će kombinovati više tehnika.

Zašto na psihoterapiju?

Klijenti se iz različitih razloga odlučuju da potraže pomoć.

• psihosocijalne tegobe
• životne krize (razvojne krize, gubitak bliske osobe)
• stres (u školi, na poslu, usled zdravstvenih problema)
• različite vrste emocionalnih problema
• problemi u komunikaciji ili u rešavanju konflikata
• unapređenje mentalnog zdravlja, lični rast i razvoj i sl.

Važno je napomenuti da dijagnoza nije preduslov za javljanje stručnjaku iz oblasti zdravlja, već se može razumeti kao sastavni deo brige o sebi, rada na sebi.

Kako izgleda prva seansa?

Kada se odlučite za psihologa kod koga biste krenuli na psihološko savetovanje, stupate u kontakt direktno sa njim ili, ukoliko radi u savetovalištu, sa nekim ko koordiniše procesom raspodele klijenata. Uglavnom je potrebno da navedete uzrast i razlog javljanja.

Cena zavisi od vrste terapije (da li je individualna ili grupna, onlajn ili uživo), psihoterapeuta, broja zakazanih seansi. Okvirno, za seansu od oko sat vremena, potrebno je izdvojiti od 15 do 40 evra, a gore su navedene organizacije koja usluge psihološkog savetovanje pružaju besplatno.

Seansa obično traje od 45 do 60 minuta.

U većini slučajeva seansa izgleda tako što terapeut i klijent sede okrenuti jedan prema drugom. Na prvoj seansi terapeut obično prikuplja informacije o klijentu i njegovom problemu, odnosno, razlogu javljanja, o tome kada se problem pojavio, kada je primetio (npr. pad raspoloženja, teškoće sa učenjem i sl.), da li se ranije javljao nekome povodom toga. Može se desiti da terapeut od vas traži da popunite upitnik kako bi prikupio podatke o prošlom i/ili trenutnom psihofizičkom stanju. Takođe, prva seansa je prilika da klijent od terapeuta dobije informacije o trajanju, ceni, pravilima, edukaciji pomagača i sve ostale informacije koje su mu neophodne da donese odluku o tome da li će nastaviti sa tretmanom. Imajući u vidu da se psihoterapija definiše kao tretman baziran na odnosu klijenta i terapeuta, prva seansa služi tome da procenite terapeuta, da li vam je prijao, da li vam je bilo teško ili prijatno da razgovarate sa njim i sl.

Cilj prvih nekoliko seansi je uspostavljanje terapijskog ugovora.

On se odnosi na uspostavljanje dogovora između terapeuta i klijenta o tome šta će se i na koji način raditi. Klijent izražava svoja očekivanja od terapije i terapeuta, dok terapeut očekivanje smešta u kontekst svojih profesionalnih mogućnosti. Ugovor je važan i kao terapijski element. Obe strane aktivno učestvuju u procesu, preuzimaju odgovornost za realizaciju ugovora. Terapijski ugovor se tokom terapije može menjati i povremeno će terapeut sa klijentom revidirati napredak u terminima ciljeva koji su inicijalno postavljeni terapijskim ugovorom.

Broj seansi i koliko često ćete se sastajati sa psihologom zavisi od većeg broja faktora: ozbiljnosti simptoma, trajanja simptoma ili problema, brzine napredovanja, mere u kojoj tegobe otežavaju svakodnevno funkcionisanje, u kojoj meri klijent ima podršku porodice, prijatelja i sl.

Imajući u vidu da ćete tokom savetovanje govoriti o neprijatnim iskustvima, bolnim sećanjima ili o nečemu o čemu niste ranije govorili, može se desiti da imate intezivne emocionalne reakcije ili da se nakon seanse osećate iscrpljeno. Terapeut je tu da vam pomogne da se sa time nosite i neće vas zbog toga osuđivati.

Zablude o PT

Na formiranje predrasuda o psihoterapiji i pomagačima mogu da utiču pojedinci iz struke koji su zastupljeni u medijima i čiji komentari povremeno reprezentuju njihov lični stav, a ne rezultate istraživanja, te se zbog neslaganja sa pojedincem negativno mišljenje može generalizovati na struku. Nažalost, nemali broj ljudi doživeo je neprijatno iskustvo, te je poverenje u stručni autoritet poljuljano zbog greške ili neetičnosti stručnog lica. U filmovima i serijama se terapeuti povremeno prikazuju vrlo neuobičajenim, izuzetno pasivnim (Kako se osećaš povodom toga zaista nije jedino pitanje koje će pomagač postaviti), napadaju i kritikuju klijenta, osuđuju klijenta i njegovo ponašanje, misteriozni su, samo ćute i sl.

Ne može da mi kaže nešta što ja već ne znam:

slušajući klijenta, terapeut sadržaj izrečenog prevodi na nivo psiholoških termina, prepoznaje psihološke koncepte, prepoznaje ustaljene obrasce. Terapeut i klijent zajedno rade na analizi i sintezi sadržaja iznetog tokom savetovanja.

Psihoterapeuti se odlučuju da se bave terapijom samo zato što sami imaju problema:

Moguće je da se neko nakon ličnog iskustva sa problemom iz oblasti mentalnog zdravlja ili iskustva bliske osobe odluči da se bavi psihologijom. Psiholozi su, kao i svi drugi ljudi, podložni doživljavanju neprijatnih emocija, stresu, problemima, itd. Međutim, važno je napomenuti da se tokom studija i edukacije stiču znanja o tome da lični problemi psihologa mogu da štete radu sa klijentom, ali se isto tako stiču i znanja o tome kako to prepoznati i adekvatno reagovati (npr. javiti se supervizoru – starijem i iskusnijem kolegi, psihologu za lični rad, napraviti pauzu dok se problem ne reši, kao i preporučiti klijentu drugog psihologa).

Moraću da kopam po detinjstvu i prošlosti:

kao što je napomenuto, koliko će trajati psihološko savetovanje zavisiće od vrste problema sa kojom osoba dolazi. Vraćanje na teme iz prošlosti ima za cilj prikupljanje relevantnih informacija koje će pomoći razrešavanju aktuelne psihološke tegobe. Dobar terapeut neće zadržavati klijenta kada više nema potrebe za terapijom. Terapeut postavljanjem pitanja i drugim intervencijama pokreće proces, ali klijent nastavlja sam, primenjujući znanja i veštine stečene u radu sa pomagačem.

Terapeut može da pomogne samo ukoliko je doživeo isto što i ja:

proživljavanje istoga nije jedini način da terapeut razume klijenta i pomogne mu. Kada ljudi pate, bez obzira na problem sa kojim se suočavaju, žele da znaju da neko razume šta doživljavaju, kako se osećaju. Posebno ukoliko su ranije nailazili na nerazumevanje. Edukacija, iskustvo u terapijskom i savetodavnom radu i iskustvo sa istim emocijama ili doživljajima koji su se pojavili kao reakcija na neki drugi problem, pomažu terapeutu da razume klijenta.

Ljudi koji idu na psihoterapiju su ludi, imaju ozbiljnih problema, slabići su:

kao što je napomenuto, ljudi se iz različitih razloga odlučuju na psihoterapiju, psihološko savetovanje ili psihijatrijski tretman. Akcenat može biti na rešavanju konkretnog problema ili boljem razumevanju sopstvenog unutrašnjeg sveta, osećanja, postupaka.

Zašto samo ne pričaš sa prijateljima o tome?

Iako su prijatelji značajna podrška, oni nisu profesionalci koji su se edukovali za rešavanje psihičkih problema. Odnos terapeut-klijent nije recipročan na način na koji je odnos dva prijatelja (npr. vreme seanse je najvećim delom posvećeno klijentu). U razgovoru sa psihologom možemo otvorenije da razgovaramo o određenim problemima, bez filtriranja informacija kojem često pribegavamo razgovarajući sa prijateljima (da ih ne bismo povredili, predstavili se u lošem svetlu).

Autorka teksta: Jovana Kovač Balašev

Photo credit: Freepik