Duhovnost i mladi
Čovek je kao osoba slojevito biće
Možemo u njemu prepoznati četiri temeljne dimenzije koje se međusobno isprepliću i čine njegov integritet: telesnu, društvenu, emocionalnu i duhovnu dimenziju. Ono najočitije, telesno, pokazuje da je svako biće podložno promeni, starenju, bolesti i konačno smrti. Čovek je nadalje i emocionalno biće, to znači da u sebi nosi svet svoje prošlosti, razne bolne i ugodne emocionalne doživljaje koji ga pokreću na delovanje. Čovek je i društveno biće, a to znači da bi se mogao normalno razviti u kompletnu ličnost, on mora da zna dobro i zrelo komunicirati s drugim ljudima i da stvara dobre međuljudske odnose. Konačno, ali nipošto manje važno, čovek je duhovno biće. Zahvaljujući svojoj duhovnoj dimenziji, ljudska osoba je slobodna i ima osećaj slobode, doduše ograničene, ali ipak slobode. Po duhovnoj dimenziji čovek ima razum koji traži istinu, ali ima i glas savesti koji mu govori – dobro je činiti dobro, zlo je činiti zlo. Zahvaljujući toj duhovnoj dimenziji čovek ima slobodnu volju i zato je odgovoran za svoja djela.
Duhovna dimenzija ljudske osobe svedoči da čovek ima sposobnost nadići (transcendirati) životinjski svet.
Ta se sposobnost sastoji u mogućnosti da se shvati narav stvari pomoću apstrakcije. Zahvaljujući duhovnoj dimenziji osoba može verovati, nadati se, spoznavati, pitati, ljubiti i doživljavati da je slobodna. Sloboda koja se doživljava na ovom nivou uključuje u sebi odgovornost prema svetu, prema drugim osobama ali i prema transcendentnom biću, kojega ćemo ovde imenovati kao Bog.
Duhovnost je, najkraće rečeno, otvorenost čoveka za Apsolutno. To Apsolutno (Bog), može biti samo najveća ljubav, dobrota i lepota. Duhovnost je u biti doživljaj Aposlutnog. Duhovan čovek naslućuje ono Apsolutno, otkriva ga i ljubi u svim stvarima. Zato je svaki čovek po svojoj naravi duhovno-telesno biće. To je integralna celina koja u sebi sadrži ono telesno, a to znači materijalno, smrtno, prolazno, ograničeno, te ono duhovno, a to znači jedinstveno, besmrtno, neprolazno, večno.
Spomenute četiri dimenzije ili četiri sloja ljudskoga bića su stupovi na kojima počiva zdrava ličnost. Zanemariti samo jednu od navedenih dimenzija ličilo bi na stol kojemu je klimava jedna noga. Stol se ili klima ili pada. Tako je i s nama. I zato je zgodno zapitati se – šta je i kako je s mojom duhovnošću? Je li zapuštena ili zanemarena? Ako jeste, koji su razlozi? Možda preterani fokus na materijalno, prolazno? Jedna od najvećih duhovnih dimenzija čoveka je ljubav. Samo duhovan čovek može duboko i celovito ljubiti drugu osobu. Ljubav je, prije svega, duhovna vrednost koju susreću i usvajaju osobe koje su duhovno jake.
Izazovi novih religioznosti
Trenutno živimo u eri postmodernoga društva koje je obeleženo svojim izazovima. To su prije svega: prenaglašeni subjektivizam, emocionalnost, liberalizam i relativizam. Jednom rečju, danas prevladava diktatura narcističke kulture života i celokupnoga ponašanja. Neko je to zgodno nazvao „Selfie“ kulturom. Spomenuta narcistička kultura veoma se agresivno širi preko sredstava masovne komunikacije, naročito preko interneta, a žrtve su najčešće mladi, budući da još nemaju izgrađene čvrste životne stavove. Oni su pod velikim utecajem modernih ideoloških strujanja i narcističke kulture koja želi oblikovati celokupni lični i društveni život mladih ljudi. To znači da će i duhovnost i religioznost mladih biti pod velikim izazovom i uplivom narcističke kulture postmodernoga društva.
Nove duhovnosti, koje se danas propagiraju veliki su izazov za mlade koji po sebi čeznu za apsolutnom srećom i neizmernom ljubavlju.
Sve to za čim čezne srce mladoga čoveka, može se naći samo u Bogu. A Boga, kojega nisu lično susreli u duhovnosti svoje tradicionalne Crkve, mladi traže u ponudama raznih novih religijskih pokreta pa i sekti. Čine to zato jer možda nisu našli onu sreću, toplinu, ostvarenost u porodici ili u svojoj Crkvi. Drugi, koji su skloni magiji i ezoteriji, lakše nalaze u sektama zadovoljenje svojih potreba za ekscentričnom pobožnošću. Treba reći da je za pojavu nove duhovnosti odgovorno i previše sekularizovano društvo koje je želelo isključiti Boga iz javnoga života ljudi. Osim toga, nesnalaženje i tromost tradicionalnih religijskih zajednica na svoj su način krivci za pojavu raznih duhovnih pokreta i sekti koje nude mladima ono što nisu susreli u svojim verskim zajednicama.
Ponovno otkrivanje istinske duhovnosti
Gde i kako ostvariti taj temeljni poziv za rast u duhovnosti? Toliko je ponuda, toliko puteva, načina… A osetimo duboko u sebi da ovaj život ne može biti sve. Da nisam rođen da proživim određeni broj godina, više-manje sretan ili nesretan, zdrav ili bolestan, ostvaren ili neostvaren… i da me na kraju stave u četiri daske i zatrpaju u zemlju. Ako je život samo to, rado bih vratio kartu! Osećam da mora biti nešto više od toga. Ali da li je dovoljan samo osećaj, ili zaista postoji nešto tako što je više od osećaja, realnost koju treba dohvatiti i dokučiti?
Možda danas ređe pribegavamo nekim pisanim dokumentima, zakonima pa čak i Bibliji.
Radije želimo čuti, videti osobu koja nam svedoči. Autentičan svedok nas pokreće na razmišljanje a možda i na promenu života, na nasledovanje. Ima li u mojoj sredini čovek za koga mogu reći da je duhovan, da isijava iz njega „nešto posebno“ što mi golica radoznalost? Možda je to neki naš prijatelj ili čak crkvena osoba. Zašto ne bih s njim/njom došao u kontakt i porazgovarao o duhovnim temama? Nekada je potrebno toliko malo da bismo pronašli pravi put ili barem shvatili da smo na krivom.
Ako ste primetili, u ovom prilogu nisam spominjao ni katoličku, ni pravoslavnu ili bilo koji drugi „tradicionalni put“.
Ostavljam vama da istražujete istinu, da propitujete, možda čak i sumnjate ali u dobroj nameri. Nemojte ništa unapred odbaciti. Ispitajte razloge do kraja. Onaj koji traga za istinom svim srcem, na kraju će je ipak pronaći. Za kraj ovoga priloga neka bude jedna meditacija nepoznatog autora pod naslovom „Čekam te napolju“ u kojoj pisac motiviše da nas naša duhovnost pokrene na izgradnju boljega sveta:
Vidim, odlaziš u crkvu.
Ne zanima me šta ćeš u njoj raditi
Iako mislim da ćeš se pomoliti.
Nimalo ne marim za to hoćeš li stajati ispred oltara
Ili tamo kod vrata,
Hoćeš li se moliti sedeći ili klečeći,
Pognute glave i zatvorenih očiju…
Ili ćeš buljiti u sliku na oltaru, udarati se u prsa,
Micati usnama, šaptati reči molitve…
Sve su to površinske i nimalo komplikovane radnje
S pomoću kojih nije teško prevariti čoveka.
Čekam te napolju…
Kad izađeš iz crkve i vratiš se među ljude,
Pripremi se za susret sa mnom.
Tada ću te nemilosrdno pratiti, promatrati, suditi,
A možda i osuditi.
Imam pravo to učiniti.
Želim, naime, znati: jesi li u crkvi
Doista razgovarao sa Bogom
Ili si se samo s njime poigravao.
Želim da se uverim čini li molitva čoveka stvarno drukčijim, boljim?
Želim da se uvjerim upravo na tebi, kao primjeru.
Uverim li se da si ohol, pohlepan, sebičan, svadljiv,
Uvredljiv, zavidan, brbljav, površan…
Znaću da ti molitva ne valja.
A uverim li se da u porodici, na poslu, u školi,
U prodavnici, u autobusu…, ne znaš da razgovaraš sa ljudima,
Znaću sigurno da ne znaš ni sa Bogom razgovarati.
Ako neprestano neko treba da te teši i hvali,
Znaću da u crkvu nisi išao radi Boga, slaviti njega,
Nego obožavati sebe.
Ali…
Budu li tvoje oči otvorene za nevolju bližnjega,
Budu li tvoje usne izgovarale reči mira, radosti, poverenja i utehe,
Bude li tvoja ruka podizala nemoćne,
Bude li tvoje srce imalo razumevanja za druge,
Bude li opraštalo i ljubilo,
Znaću da si u crkvi doista razgovarao s Bogom.
Čekam te napolju….
(Nepoznati autor)
Autor teksta: Dragan Muharem
Photo credit: Snežana Vujković Lamić
<!-- wp:social-links --><ul class="wp-block-social-links"><!-- wp:social-link {"url":"https://gravatar.com/marijom260","service":"gravatar","rel":"me"} /--></ul><!-- /wp:social-links -->