Ksenija Vučićević: Slika između magle i ideje

Kad Ksenija Vučićević kaže „slika“, ona danas pod tim podrazumeva mnogo više od boje na platnu. Od Gornjeg Milanovca do doktorskih studija na FLU, njen se rukopis preselio u crtež – monohromne, krhke „spojnice“ grafitne olovke koje od stotinu malih listova grade jednu veliku, prostornu misao. U ciklusima poput „Magla se diže“, „General u svom lavirintu“ i „de:konstruisati/re:konstruisati“ ona reže i sklapа sećanja kao slagalicu: spojevi ostaju vidljivi, praznine namerne, a pejzaži – tuneli, nadvožnjaci, šankovi, ulice – lebde između stvarnosti i sna. Umesto efekta, Ksenija bira disciplinu: precizan, repetitivan potez koji „zamućuje“ ivice i pravi prostor tišine u kojem vreme sporije diše.

I baš u tom insistiranju na aktuelnosti sopstvenog rada počinje i ovaj razgovor: dok smo pripremali intervju, Ksenija je predložila da pitanja „odmaglimo“ novijim izložbama i istraživanjima – da ne lovimo stare odjeke, već da uhvatimo živo tkivo procesa. Rezultat je portret mlade autorke koja svesno spaja intuitivno i metodično: crtež koji se raspoređuje po zidu kao instalacija, motiv koji se sabija u minijaturi bez gubitka intenziteta, ideja koja se proverava u susretu s pogledom drugog. Prolaznost, sećanje, ambivalencija između otkrivanja i skrivanja – to su Ksenijine teme; ali ono što ih drži na okupu je retka doslednost: verovanje da se „veliko možda“ umetnosti rađa tačno tamo gde linija zastane, spojevi zaškrinu i magla počne da se diže.

Od Gornjeg Milanovca do FLU doktorskih studija: šta se promenilo u tvom razumevanju slike između prve godine i današnjeg istraživačkog fokusa?

Dosta stvari se promenilo, mislim da sam prvenstveno, čak i dok sam se pripremala za fakultet, pa i na samom početku studija mnogo drugačije zamišljala ovaj trenutni period. Prvenstveno sam bila sigurna da ću koristiti boju i da ću se u stvari baviti slikarstvom kao takvim a ne crtežom. Doduše, jeste se to brzo i rano promenilo, tj. shvatila sam da mi crtež i ’’crno-belo’’ više leži i prija, ali sam na samom početku mnogo više slikala i bavila se bojama i kontrastima na mnogo drugačiji način nego sada. Ranije je za mene slika bila samo onako ortodoksno ulje/akril na platnu, dok sada verujem da svašta može biti slika.

Učila si kod prof. Biljane Đurđević i prof. Simonide Rajčević. Šta je iz svake klase ostalo kao „alat“ koji najčešće koristiš kada zapne ideja ili kompozicija?

Dobro pitanje. Mislim da je biti u klasi samo po sebi veliki alat za ideje, koliko zbog profesora i mentora, toliko i zbog kolega sa kojima se nalaziš u klasi. Naravno, pogled mentora mnogo utiče na tebe, i bitno je naći pravog mentora koji ti odgovara, ali taj ,,push’’ koji dobijaš od kolega, i ta energija koja postoji u klasi je svakako jedna od kvalitetnijih stvari baš za te ideje, kada se dobacuju između sebe. Ali od ovih pomenutih profesorki sam svakako ,,pokupila’’ red i rad.

Često ističeš da ti je „najvažnija ideja i način na koji je prenosiš“. Kako proveravaš da li ideja „drži“ — skicom, tekstom, razgovorom, probnim platnom?

Ideja je obično samo jedna, koju razrađujem konstantno jer verujem da ju je nemoguće tek tako obraditi i završiti. Sve utiče na njen prikaz – i tekst, i razogovor i sam rad po sebi. Dok radim sam rad, prosto verujem sebi i svojoj intuiciji o njemu, a povratni komentari koje dobijam od posmatrača su dosta ohrabrujući i od njih dobijam oslonac da to sve funkcioniše.

Tvoj rad se kreće od crteža i malih formi do slika i instalativnih prezentacija. Šta odlučuje o izboru medijuma: tema, prostor izlaganja ili ritam rada?

Trenutno se moj rad kreće pretežno u formi crteža, crteža velikih formata koji su sastavljeni iz manjih formata, pa to u nekom momentu prosto preraste u prostornu instalaciju. Prostor je jedna stvar koja mi nikada direktno nije uticala na rad, već su radovi nekako sami po sebi dosta fleksibilni i ,,savršeno’’ se uklope u svaki potreban prostor. Trenutno sam vezana za ovaj medijum jer i meni najbolje prija, a i pored toga mislim da sasvim dobro funkcioniše sa temom. Svakako, sa svakim novim radom se otvara novi prostor za dalje promene, tako da ko zna dokle ćemo stići za još neki rad.

Na grupnim izložbama (od „Masterpieces V“ i „Inter/Akcije“ do „Mind the Gap“) susrećeš se sa različitim kuratorskim okvirima. Kako menjaš (ili braniš) rad kada kontekst izloženja postane „partner u dijalogu“?

Generalno se držim u granicama svog rada i ne menjam ga radi takvih izložbi. Navedene izlože(kao i većina grupnih izložbi na kojima sam izlagala) su većinski studentske izložbe, te mislim da je i na njima bitno predstaviti sebe u najboljem svetlu, bez menjanja svog rada, dok poveznice radova i tema više predstavlja posao kustosa, ja se bavim sobom, a to ostavljam njima.

Nagrada na međunarodnom bijenalu malih grafičkih formi u Poljskoj i pohvala žirija na Bijenalu minijatura: šta si naučila o koncentraciji slike na malom formatu — kako se „velika“ ideja sabija bez gubitka intenziteta?

Jako teško. Trenutno se fokusiram na dosta velike formate, ali i dalje imam želju(i volju) da se prijavljujem za minijature(pogotovo jer je bijenale minijature u mom rodnom gradu, pa se javlja lokal patriotizam) ali moram priznati da je jako teško, osmisliti kako i šta promeniti. Nekako došla sam do tačke gde imam svoj pečat i teško ga je ,,izostaviti’’, ali se uvek može prilagoditi. Evo baš upravo je otvoren konkurs za 18. Bijenale minijature, pa baš sada i razmišljam šta mogu da uradim za ovu godinu i kako da prilagodim svoj rad tome. Imam nekoliko ideja(ne bih previše da otkrivam), pa ćemo videti kako će na kraju ispasti.

Prva samostalna izložba „I go to seek a Great Perhaps“ (Street Gallery, 2024) dogodila se u javnom prostoru. Kako je ulica promenila ritam gledanja i da li je to uticalo na kasnije radove?

„U potrazi za velikim Možda” jeste moja prva samostalna izložba. Mislim da je Ulična galerija savršeno mesto baš za tako neku prvu izložbu. Sam prostor je jako interesantan, i samo to izlaganje u izlozima/prozorima. Moji radovi su se taman uklopili u to (opet se vraćam na onu fleksibilnost radova), nekima su bili izloženi samo detalji. Ulica mislim da je izbacila taj galerijski momenat radova, tj. otvorena je 24/7, može da je vidi bilo ko, ljudi koji nisu generalna publika galerijskim prostorima, i koji možda ne prate toliko umetničku scenu mogu da prođu pored i prošetaju kroz samu izložbu, i onda se šiti taj krug. Koliko je uticalo na kasnije radove ne znam, na svesnom nivou mislim da ni nije, ali ja sam od onih osoba koje smatraju da sve što smo mi i sve što utiče na nas mora uticati i na našu umetnost, te verujem da na nekom podsvesnom nivou jeste. Kao iskustvo bar sigurno.

U jednom razgovoru pominje se motiv „magle“ / nevidljivog sloja. Na koji način radiš sa ambivalencijom (između otkrivanja i skrivanja) u boji, lazurama, crtežu?

,,Moram da uđem, magla se diže” poslednje reči spisateljice Emili Dikinson. U tom smislu, magla nije prisutna kao motiv u mom radu, već kao misaona poveznica koja opisuje taj prelazni trenutak između prisustva i nestajanja. Radim isključivo (trenutno) crtež grafitnom olovkom, bez boje i bez lazura. Ambivalencija između otkrivanja i skrivanja se tako javlja kroz samu liniju – kroz trag koji može biti i prisutan i iščezao, vidljiv, ali nenametljiv. Grafitna olovka, sa svojom mekoćom i sposobnošću za suptilne prelaze, postaje idealno sredstvo za beleženje efemernih trenutaka. Samim tim, radovi su monohromatski. Trenutno sam zadovoljna time kako crno-beli radovi funkcionišu sa temom kojom se bavim. Verujem da bi dodatak boje (koji nije isključeno da će se dogoditi u budućnosti) dodao još jedan sloj radovima, zbog same psihologije boja, i baš zbog toga se trenutno držim „bezbojnosti“.

Tvoj opus balansira narativne tragove i formalnu disciplinu. Kada presecaš priču u korist čiste forme — a kada svesno „pustiš“ motiv da ispriča kadar?

Mislim da se to dosta smenjuje. U mojim radovima uvek postoji jak intuitivni i nepredvidivi momenat, koji često nastaje zbog samog „mrdanja“ listova tokom sklapanja. Tehnika mi je svakako važna i trudim se da, čak i u tim intuitivnijim trenucima, ne ispašta. Sve se, naravno, planira unapred, a onda je sam proces izvršavanja više pitanje praćenja tog plana nego kontrole nad svakim detaljem.

Stipendije i kolonije (npr. „Mina Vukomanović Karadžić“) često daju vreme i fokus. Kako to vreme strukturiraš: dnevnik motiva, bibliografija, serija skica? Daj nam tvoj tipičan „radni dan“.

Uf, možda jedno od težih pitanja. Kao što sam već napomenula, smatram da ja kao umetnica nemam ,,klasičan’’ radni dan, tj. svaki dan je radni koliko i neradni – jer, sve čime se bavim utiče na mene, sve što gledam, čitam, slušam itd. a samim tim to mora uticati na moj rad do neke granice. Možda je i interesantno da skoro nikada ne pravim skice, radim dosta sa referencama, ali skice koje sama crtam i isprobavam, jako jako retko. Više čuvam neke ,,misaone ideje’’, u svojoj glavi dok ne dođem i počnem da ih razrađujem direktnom potragom/pravljenjem referenci, a zatim i samim radom – ali dok ne dođemo do tog momenta, samo se čuvaju u nekoj fiočici u mojoj glavi. Kolonije mi generalno malo proširuju fokus, obično se okružuješ novom okolinom, drugim ljudima i stvaraš nova prijateljstva i kontakte, dok stipendije definitivno pomažu u finansijskom smislu. Vreme u kom živimo zahteva dosta finansija, te smanjiti brigu o tome i biti u mogućnosti da se fokusiraš na svoj rad, a ne na taj deo definitivno je privilegija.

Šta je tema tvog doktorskog istraživanja u ovom trenutku — i kako bi je objasnila osobi koja ulazi u galeriju bez predznanja (tri rečenice koje otvaraju vrata)?

Tema mog doktorskog istraživanja, iako još uvek nije lepo i pitko sažeta, je prolaznost i sećanja, odnosno način na koji efemerni trenutci i lična iskustva oblikuju naš doživljaj vremena. Kroz crtež i prostorne instalacije nastojim da zabeležim krhkost trenutaka i povežem lična sećanja sa univerzalnim iskustvom prolaznosti. Radovi pozivaju posmatrača da uspori, razmotri trenutak i oseti vrednost svakog prošlog i sadašnjeg doživljaja.

Brzi set (odgovori kratko): crtež ili slika? Monohromija ili žive skale? Studio tišina ili gradski šum? Knjiga koja ti je promenila gledanje? Sledeća izložba koju želiš da vidiš iz prvog reda — kao posetilac ili kao autorka?

Crtež ; monohromija ; gradski šum ; General u svom lavirintu – Gabrijel Garsija Markes ; Bijenale u Veneciji, 2026. godine(kao posetilac, naravno) + trenutno znam da par prijatelja/kolega ima najavljene izložbe  do kraja godine, tako da se jako radujem njih da posetim(ne znam da li smem da otkrivam, pa ćemo ostaviti ovako malo otvoreno. :))

O Ksenijinim prethodnim izložbama:

Magla se diže

Crteži su izvedeni na manjim delovima papira, spojenih u celinu nalik slagalici. Ova odluka nosi duboku simboliku – baš kao što gradimo i rekonstruišemo svoja sećanja, tako i ovde spojevi i pukotine svedoče o nesavršenostima i prazninama u našoj percepciji prošlosti. Sećanja su krhka, oblikovana vremenom, nesavršena poput tih nepravilnih linija na papiru.

Prikazani pejzaži i prizori imaju duboku ličnu povezanost sa umetnicom, jer predstavljaju njen rodni grad i teme koje su blisko povezane sa njom samom.  Kao što grad nosi tragove prošlih dana, tako i ovi radovi nose eho njenog iskustva, spajajući ličnu istoriju sa univerzalnim temama prolaznosti i sećanja. Iako oni prožimaju prisnost i reflektuju lični odnos prema predstavljenim prizorima, oni ipak ostavljaju prostor za posmatrača da se poveže sa prikazanim scenama i prepozna sopstvena osećanja prolaznosti. Svaki crtež predstavlja tihu kontemplaciju prolaska vremena, neizbežnosti promene i prolazne prirode naših iskustava.

Ksenija Vučićević

General u svom lavirintu

Ulazak u Ksenijine radove – a njeni radovi su prostor(n)i, crteži prostora, pokreti o prostoru i u prostoru – deluje kao san snova, kao naglo oživljena sintagma u čiji smisao se ne udubljujemo, sve dok nas nešto naprasno ne uvuče unutra. U trenutku susreta sa papirom, sa gomilom papira po zidovima, taj san postaje lucidan, potpuno svestan snova, i posmatrač, naglo probuđen u magnovenje, postepeno bira u koji će mikroformat da se zagleda, koje će sećanje da prepozna kao svoje. Utom, kao u ogledalu prostora sa crteža, oko posmatrača zaluta u introspekciju, i, titrajući beskrajnim prostorijama sopstvene predmetnosti i stoga – prolaznosti, odjednom saznaje: ovde nema nikoga, ovde nema nikoga a sve tinja od prisustva.

Ulazak u Ksenijine radove deluje i kao déjà vu – sve je tu već poznato, bili smo tu – u autu, u tunelu, na nadvožnjaku, u kafiću, za šankom, pred čašama, pod lampama, u dubokim ulicama i hodnicima, duboko u sebi. Izgleda kao da je posredi isto to, samo malo drukčije, baš zbog te razlike i malo lepše: prostire se i preplavljuje nas.

Emilija Vučićević

de:konstruisati/re:konstruisati

Tragovi koji su utisnuti u umetnički izražaj Ksenije Vučićević svesno su dekonstruisani/ rekonstruisani, kao vid jedinstvenog kontra-crteža. Umesto jednog platna, upotpunjenog I celovitog, sa tačkama koje imaju svoj početak i svoj nameran kraj, umetnička praksa formirana je kroz detaljne procese sklapanja, slaganja i sastavljanja. Ples između svih delića neretko je haotičan, razbacan, premešten i prepun pukotina. To neće reći da je ples nesavršen ili neuvežban; on je svesno osmišljen da bude takav. Stoga, sve (ne)vidljive pukotine i odstupanja u crtežima simbolizuju nesavršenosti i praznine u našim sećanjima, odnosno načine na koje vreme iskrivljuje ono što jeste nekada bilo.

U istraživanju svog rodnog grada kroz medijum grafitne olovke, sa njenom imanentnom mekoćom, autorka premešta fokus sa realnosti i prostora koji jeste u vreme koje će tek biti. Krhkost sećanja vezanih za prostor koji jeste moj, u vremenu koje je bilo moje, opisana je kroz svaki od izloženih radova, sa podsvesnom porukom o nužnosti sećanja u životu svakoga od nas. Radovi omogućuju novu konceptualizaciju prostora i vremena u kojima se nalazimo jer, iako oni evociraju sećanja, stvaraju mogućnost za imaginarnim. Scene koje se nikada nisu desile, ulice koje nikada nisu posećene i osećaji koji nikada nisu doživljeni, samo su neki od primera.

David Tadić

Pratite Ksenijin rad:

• Facebook: /ksenija.vucicevic.3
• Instagram: @jaiksen
• Behance: @jaiksen

Photo credit: Ksenija Vučićević, Nina Ivanović