Ljudi iz gradova

Nisu nikada želeli da budu cover bend. Samo su želeli da sviraju. Da prave buku iz koje se rađa atmosfera, da gitarom i bubnjem prepričavaju emocije generacija, da dignu publiku bez da iko zna tačno šta sledi. Bend Ljudi iz gradova nastao je iz dosade, opstao iz čiste ljubavi i traje zahvaljujući hemiji koja među njima ne prestaje da vibrira – ni posle šesnaest godina. Ne sviraju tuđe pesme. Sviraju tuđe emocije, na svoj način.

U ovom razgovoru otkrivaju kako je sve počelo, kako publika postaje deo seta, i zašto je svaka njihova svirka zajedničko putovanje – ne po hitovima, već kroz energiju, smeh, pivo i muziku koja nikada nije bila samo stvar nostalgije.

Kako je sve počelo? Sećate li se prve probe i prve pesme koju ste zajedno odsvirali?

Počeli smo tako što nam je bilo dosadno. Bila je to 2008. godina i sve tadašnje subotičke bendove smo odslušali i sve njihove svirke znali napamet. S obzirom da smo svi voleli muziku i sviruckali gitare, rešili smo da se podelimo i zezamo. Minja je preuzeo mikrofon, Uroš je kupio bubnjeve, Deki ostao na gitari i tako smo krenuli. Kasnije su u bend dolazili, a i odlazili, i drugi članovi, da bi na kraju došli Vlada i Vule. To je bilo druženje. Bend je počeo da se okuplja i svira, logično, kod bubnjara kući. U to vreme, to nam je bila najbolja zabava. Sati i sati uz muziku. Doduše, i pivo… Realno, osim mesta na kojem pravimo probe, nije se mnogo toga promenilo.

Teško je opredeliti šta bi se smatralo prvom pravom probom i prvom odsviranom pesmom, ali se sećamo pesme kojom smo otvorili prvi svirku. To je bila “Čekala sam, čekala…”. Danas nam to zvuči neverovatno, s obzirom na aktuelni repertoar. Suštinski, naš repertoar se dosta promenio u ovih 16 godina, ali je uvek zadržao blago “šizofrenu” notu, odnosno stilove i žanrove koji na prvi pogled deluju nespojivo.

Kako ste došli na ideju da se zovete „Ljudi iz gradova“? Da li ime nosi neku dublju simboliku za vas?

Na ideju smo došli tako što nas je vreme pritisnulo. Kada smo navežbali dovoljno repertoara, zakazali smo prvu svirku. Međutim, nismo imali ime. Morali smo nešto brzo da smislimo. U to vreme smo bili pod velikim uticajem EKV-a, a tih dana smo posebno često slušali pesmu “Ljudi iz gradova”. S obzirom da su članovi benda, tada, živeli i u Subotici i u Novom Sadu, iz zezanja, smo se odlučili za to ime. Tu pesmu i dalje izvodimo na svirkama, kao našu himnu. Mnogo ljudi ni ne zna da je to EKV, već misli da je naša autorska pesma.

Vaš repertoar je prava muzička vožnja kroz region i svet. Kako birate pesme koje ulaze u setlistu? Da li je to stvar ukusa, energije, reakcije publike?

Iako na svirci repertoar deluje prirodno sklopljen, često se mučimo sa odabirom novih pesama. Uvek se trudimo da to bude nešto što će iznenaditi publiku, ali da se ujedno uklapa u našu priču. Pesma prvenstveno mora nama da se svidi. Izbegavamo pesme za koje znamo da i ostali bendovi sviraju. Mi smo prvi u Subotici, pre skoro 15 godina počeli da sviramo pesmu “Teške boje”, čim je izašla. Kasnije, kada su svi ostali bendovi počeli da sviraju tu pesmu, izbacili smo je iz repertoara. Naravno, bude tu preklapanja i sa drugim grupama, sličnog muzičkog pravca, ali to su izuzeci.

Što se tiče same svirke, nikada ne pravimo set liste. Uglavnom znamo samo koja je prva pesma. Nakon toga, pesme slažemo prirodno, po osećaju, reakciji publike, energiji u prostoru. Ukrcamo se zajedno sa publikom u isti brod i plovimo naredna 2,5 do 3 sata.

Imate li neku pesmu koja vam je posebno draga za sviranje – ne zbog publike, već zbog vas samih?

Svako ima neku svoju, koja mu je posebno draga, ali suštinski, kao bendu, uvek nam je interesantno sviranje novih pesama.

S obzirom na to da izvodite pesme drugih izvođača – koliko uspevate da unesete svoj karakter i pečat u svako izvođenje?

Retko koju pesmu skinemo 1 na 1. Dosta izmena učinimo u toku samog uvežbavanja. Menjamo aranžmane, prilagođavamo se i mi pesmi, a i pesmu nama samima, a onda nakon toga, kada godinama svirate neku pesmu, dosta izmena dođe samo od sebe, u toku svirke, spontano. Kada poslušamo original pesme, nakon nekog vremena, često se iznenadimo koliko smo je u stvari promenili (svesno i nesvesno).

Koliko je za vas nostalgija važan deo nastupa? Imate li osećaj da ljudi dolaze da slušaju pesme svoje mladosti – i kako to utiče na vas?

Što se nas tiče, nema tu nostalgije. Muzika koju sviramo je i dalje muzika naše sadašnjosti. U poslednjih par godine se publika dosta promenila. Ranije su to bili uglavnom ljudi naših godina, a sada, imamo publiku od 16 do 60 godina. Posebno nam je drago da dolaze klinci na svirke, da vole i slušaju tu muziku.

Koliko je važno međusobno razumevanje i hemija u bendu – posebno jer svirate muziku koja zahteva puno energije?

Nama ovo nije posao i nikakvo moranje. Sviramo zato što volimo da provodimo vreme zajedno. Inače, svi smo mi prijatelji koji se druže privatno, a pored toga imaju i bend. Razumemo se i kad ćutimo. Prema tome, hemija nikada nije bila problem. Naprotiv…

Publika vas zna kao bend koji pravi odličnu atmosferu. Postoji li neka anegdota sa nastupa koju nikada nećete zaboraviti?

Bilo je ih puno zaista. I lepih i ružnih. Dešavalo se da nam publika posle svirke kida majice, da nam ne daju kući da odemo. Da stoje ispred kombija. A dešavalo se i da nas gađaju pikavcima (njima se naša atmosfera nije baš svidela). Sigurno nikada nećemo zaboraviti svirku od prošle godine. To je bila svirka za naš 15. rođendan, a ujedno i poslednja svirka u Klubu Mladost. Mi smo zaista u tom klubu proveli našu mladost. Družili se, pravili probe, svirali, išli na svirke… Bilo nam je teško, ali ujedno i velika čast da poslednji tamo sviramo. Definitivno najemotivnija svirka do sada. 

Ako biste napisali ljubavno pismo Subotici – šta biste joj rekli?

Subotici bismo poručili da ne dozvoli da se ugase klubovi u kojima se mogu organizovati svirke. Da neguje kulturu žive muzike. Mislim da nismo svesni koliko je to bitno. Ta energija koja se prenosi živom svirkom je nezamenjiva. Kada smo počinjali da sviramo bilo je mnogo više lokala za svirke, pa i bendova nego danas, što je velika šteta. Subotici bismo takođe poručili da pumpa…

Da li postoji izvođač ili pesma koju biste voleli obraditi?

Ima ih mnogo. Uglavnom smetnja budu aranžmani sa puno instrumenata, koje mi u bendu nemamo.

Kako izgleda vaš bend iza bine – ko je zadužen za opuštanje, ko je perfekcionista, a ko sve drži pod kontrolom?

Svi samo zaduženi za opuštanje, a perfekcionista nije niko. Publika drži sve pod kontrolom, inače bismo se previše opustili.

Za kraj – kako vidite sopstvenu evoluciju: koja su tri stuba – muzika, energija, imidž – na kojima gradite svoj identitet?

Nama je ovo neviđena zabava. Zvučaće apsurdno, ali muzika nije primarna. Nama je ovo 16 godina zezanja i zabavno nam je i dalje kao prvog dana. Energija na svirci je, naravno, nešto što nas posebno hrani, jer imamo fenomenalnu publiku, ali mi se i na probama ozbiljno dobro zabavljamo. Od takvog pristupa celoj ovoj priči, valjda je, spontano, nastao i naš imidž. Prema tome, recept smo pronašli, ne planiramo nešto da menjamo, tako da, vidimo se na nekoj od narednih svirki!

Autor teksta: Uroš Milovanović – bubnjar benda

Photo credit: Ljudi iz gradova privatna arhiva – Facebook