„No Sides“: kratki film o sukobu, granicama

i trenutku kada u drugome ponovo vidimo čoveka

Međunarodni kratki igrani film Aarona Levija, snimljen u Srbiji sa međunarodnom ekipom i domaćim glumcima, donosi intimnu priču o ratu, predrasudama, ranjivosti i potrebi da se izađe iz logike podela.

Postoje filmovi koji rat posmatraju kroz velike scene, frontove, eksplozije i istorijske okolnosti. A postoje i oni koji biraju da se približe čoveku. Licu, dahu, strahu, pogledu u mraku. „No Sides“, međunarodni kratki igrani film autora Aarona Levija, pripada ovoj drugoj vrsti. To nije film o ratu kao geografiji, već o ratu kao stanju u kojem se granice između ljudi najbrže podižu, a najteže ruše.

Snimljen u Srbiji, sa međunarodnom ekipom i domaćim glumcima, „No Sides“ donosi intimnu i univerzalnu priču o susretu, nepoverenju, predrasudama i mogućnosti da se u drugome, čak i u najtežim okolnostima, ponovo prepozna čovek.

Radnja filma prati dvoje ljudi tokom jedne noći u gradu pod napadom. Ona je vojnikinja na zadatku. On je medicinski radnik koji se zatekao u haosu, bez zaštite i bez sigurnosti. Dolaze iz različitih svetova, sa različitih pozicija moći i ranjivosti, ali su primorani da zajedno prolaze kroz prostor u kojem više nema jasnih pravila, stabilnih uloga ni jednostavnih odgovora.

Krećući se kroz razrušeni grad, njih dvoje se suočavaju sa strahom, nepoverenjem i sopstvenim predrasudama. Film otvara pitanje šta se događa kada se uloge koje očekujemo preokrenu. Kada žena nosi oružje, donosi odluke i preuzima kontrolu. Kada muškarac ostaje izložen, ranjiv i upućen na brigu za drugog. U tom preokretu, „No Sides“ ne traži efekat iznenađenja, već dublje pitanje o tome koliko su naše predstave o snazi, zaštiti, strahu i identitetu zaista stabilne.

U osnovi filma nalazi se trenutak u kojem prestaje podela na „nas“ i „njih“. Ostaje samo pitanje koje je jednostavno, ali nikada lako: da li u drugome vidimo neprijatelja ili čoveka?

Film je realizovan kao srpska produkcija, uz međunarodni tim koji okuplja saradnike iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Ukrajine i Rusije. Na taj način, složenost sveta o kojem film govori prisutna je i iza kamere. Različita iskustva, jezici, istorije i perspektive susreću se u projektu koji pokušava da govori upravo o tome, o prostoru između strana, između kategorija, između onoga što mislimo da znamo i onoga što tek možemo da razumemo.

Poseban sloj autentičnosti donosi i glumačka postava. Glavne uloge tumače Đorđe Kuzmanović i Aleksandra Batinić, profesori srpskog i ruskog jezika, čije prisustvo dodatno pojačava osećaj stvarnosti. Njihova tela i glasovi ne deluju kao deo udaljene fikcije, već kao deo prostora koji prepoznajemo, čak i onda kada ga film smešta u univerzalni kontekst sukoba.

Autor filma Aaron Levi, umetnik i aktivista, kroz ovaj projekat otvara i lični prostor za priču o identitetu, telu i pripadanju. Kao interseks osoba koja se suočava sa teškom bolešću, Levi filmu pristupa iz duboko lične perspektive. Bez senzacionalizma, bez potrebe da sopstvenu priču pretvori u objašnjenje, ali sa jasnom željom da istraži ono što nas povezuje kada padnu velike reči i velike podele.

„Ovaj film nije o ratu kao takvom. Rat može biti bilo gde. Mene zanima trenutak u kojem prestajemo da vidimo jedni druge kao ljude. „No Sides“ je za mene lična priča, o identitetu, telu i tome šta znači postojati između jasno definisanih kategorija. Kao neko ko ne pripada jednostavnim podelama, oduvek sam osećao potrebu da istražujem prostor između, gde stvari nisu crno bele“, istakao je Levi.

U toj izjavi nalazi se ključ za čitanje filma. „No Sides“ govori o ratu, ali još više o svim onim unutrašnjim i društvenim sistemima koji nas teraju da biramo stranu pre nego što zaista razumemo drugog. Levi ne posmatra sukob samo kao spoljašnji događaj, već kao stanje svesti u kojem čovek prestaje da bude celovito biće i postaje oznaka, uniforma, pretpostavka, neprijatelj.

„Film sam snimao u trenutku kada sam bio suočen sa sopstvenom prolaznošću, i možda je zato postao direktniji i iskreniji nego bilo šta što sam ranije radio. Nije me zanimalo da pravim spektakl, već da budem blizu, ljudima, telu, strahu, izborima. Verujem da možemo bolje. Verujem da možemo da gledamo jedni druge bez potrebe da biramo strane“, dodao je Levi.

Vizuelno, film se oslanja na realističan pristup. Kamera prati likove iz neposredne blizine, beležeći fizički napor, iscrpljenost, tišinu, trzaje tela i male emotivne promene koje u ekstremnim okolnostima znače više od velikih rečenica. Takav pristup stvara osećaj blizine i nelagode. Publika nije udaljeni posmatrač događaja, već neko ko hoda uz likove kroz prostor u kojem se svaka odluka oseća kao moguća poslednja.

Iako je smešten u kontekst rata, „No Sides“ ne govori o jednoj konkretnoj zemlji, jednom narodu ili jednom istorijskom trenutku. Njegova snaga leži upravo u univerzalnosti. Sukob može biti bilo gde. Granica može biti spoljašnja, ali i unutrašnja. Neprijatelj može biti stvaran, ali i proizveden strahom, nasleđem, propagandom ili našom potrebom da svet pojednostavimo.

Zato ovaj film ne postavlja pitanje ko je u pravu. On pita šta se događa kada prestanemo da gledamo. Kada u drugome više ne vidimo život, telo, strah, istoriju i mogućnost promene. I možda još važnije, šta je potrebno da taj pogled ponovo postane moguć.

„No Sides“ je kratki film, ali tema koju otvara nije mala. U vremenu u kojem se od nas često traži da zauzmemo stranu pre nego što čujemo priču, ovakvi autorski glasovi podsećaju da umetnost može da učini nešto tiše, ali dragoceno. Može da nas zadrži u prostoru između. Tamo gde nema brzih presuda, ali ima šanse za razumevanje.

Jer možda drugačiji put ne počinje velikim odgovorima. Možda počinje onda kada u mraku, usred straha, prvi put odbijemo da drugog svedemo na neprijatelja.

Photo credit: Direktor fotografija Lazar Medvedev