Pliš: Meko ime, tvrda scena
Meko ime, tvrda scena: Pliš je beogradski bend koji je od „satkanog od pokušaja“ napravio svoj prepoznatljiv potpis—plišani senzibilitet spojen s britkim rifovima i iskrenim, dnevničkim tekstovima. Pred punim rafalom novih pesama i pojačanom koncertnom energijom, četvorka (sa sve novom bubnjarkom) kreće u mini-tur: Beograd, Sprat – 16. oktobar; Kragujevac, White Rabbit – 17. oktobar; Arilje, kafana Simeunović – 18. oktobar. Povod je više od datuma: Pliš danas zvuči fokusiranije, hrabrije i sirovije tamo gde treba—refreni su za kolektivno pevanje, a tišine za one sitne istine koje peckaju.
U razgovoru otvaramo njihov “pliš univerzum”: kako nastaju pesme, zašto je studio postao punokrvni instrument, čemu služi ljubičasta estetika i kako se ukroti dramaturgija koncerta kad želite i da se pleše i da se ćuti.
Na relaciji mekoće imena i tvrdoće stvarnosti: šta je za vas „pliš“ u muzičkom smislu — tekstura zvuka, način pevanja ili pogled na svet?
Život je takav – čupav i dlakav! (smeh) Nazvali smo se „pliš” jer smo, realno, mi baš takvi – plišani. Nismo mogli da se nazovemo Škorpioni ili Bitange jer to nismo mi. Iz toga se rodilo da ono što smatramo da je u skladu sa našim nekim vrednostima, kažemo – auuu, to je baš pliš. Tipa, prevesti baku preko ulice ili kupiti devojci cveće bez nekog posebnog povoda je poprilično pliš. Takođe, pliš je prepustiti se trenutku i biti iskren. Tako da je iz toga svega nastao neki pogled na svet koji mi sada zovemo – pliš. Što se tiče teksture zvuka, kažemo za neku muziku da je baš pliš kada se uklapa u naš muzički fazon. Recimo Vampire Weekend ili Kristali su veoma pliš (R.I.P. Dejan Gvozden).
Debi EP „satkan od pokušaja“: koji je pokušaj postao vaš identitet, a koji ste svesno odbacili tokom snimanja?
Odbacili smo strah od snimanja, strah od beleženja svojih ideja na traku. Mislim da je strah bio dominantan, bio je kočničar i bila nam je potrebna pomoć da taj strah prevaziđemo. Znate sigurno onaj mim: muzičar kad svira u sobi za sebe i muzičar kad mu producent, snimatelj klikne record. Raniji pokušaji da zabeležimo pesme nisu imali željeni rezultat dok nismo stigli do Stefana Gaćeše, koji je bio u fazonu Će ga pokidamo, brače, nemojte da brinete. Tako je i bilo. Ohrabio nas je, bio je najbolji mentor u celom procesu i u pokušaju sa njim zabeležili smo, satkali naš debitantski EP. I čini mi se da je deo identiteta benda postao kreativni rad u studiju.
Rekao bih da nismo bili svesni šta sve to podrazumeva i koliko opcija nudi, koliko pruža umetniku prostora za izražaj, ma prelepo. I radujemo se ponovnom ulasku u taj proces, verovatno do kraja godine. Ukratno, odbacili smo strah i prihvatili studijski rad, zato je pokušaj da postanemo bend postao deo identiteta benda – sa zvaničnim izdanjem to sad i jesmo.
Kako nastaje pesma u Plišu: prvo groove/ritam sekcija pa melodija, ili iz jedne rečenice/ideje krećete da „oblačite“ aranžman?
Uvek pokušavamo da dođemo do pesme iz nekog drugačijeg ugla kako bismo bili što raznovrsniji u stvaranju. Neko od nas obično donese novu ideju na probu ili je pošalje u zajednički čet, a najčešće to budu gitarske melodije ili harmonije u vidu akorda, u kojima vidimo neki potencijal. Nekad to bude i vokalna melodija, sa ili bez teksta. Neretko to bude i dosta kompletirana ideja aranžmanski, po mogućstvu od ideja nekog drugog člana. Drča i Bane su zaduženi za gitarske segmente koje najčešće Gaja spaja i kroji u neku veću smisleniju celinu. Mina nam je nova u bendu pa je još uvek ohrabrujemo da se opusti u kreativnom smislu.
Pored toga, Bane i Gaja pišu tekstove. Svakako se sve prosleđene ideje preslušavaju, a one koje inspirišu drugu osobu da napravi nešto od nje se upotrebljavaju dalje. Kada svi zajedno napravimo neku demo verziju pesme i ona malo odleži, bez toga da znamo šta bismo još sa njom trenutno, spremna je da se šalje na predprodukciju, nakon čega se ulazi u studio za snimanje.
Produkcija vs. sirovost: šta nikad ne „peglate“ u miksu da biste sačuvali nerv — i šta uvek doterujete da zvuči kao vi?
Pliš četvorku trenutno čine 4 picajzle (Sutke, oprosti) i vrlo nam je važno da svaki detalj trake bude razmotren, doteran, upeglan, da ima smisla i razloga zašto je taj deo baš tu – dakle sami imamo potrebu za upeglanošću. I naša sirovost jeste vrlo upeglana, odnosno ima potrebe da bude doterana, utegnuta – hteli smo da ti prvi studijski uratci budu bez greške. Ali u toj upeglanosti najviše, mada je to i do producenta koji je gitarista, peglamo gitare – verujem da se to čuje, možda najviše u pesmama “daljine” i “kraljica”. Sirovost na EP je došla od vrlo ličnih emocija i iskustva. Tu produkcija nije smela da priđe. Ideje spremljene za novi studijski uradak nose sa sobom veću potrebu za sirovošću, stoga očekujem da će klatno od peglanja da se blago pomeri ka sirovosti. Videćemo šta će Gaćeša reći, haha.
Tekst kao scena: pišete li iz ličnog dnevnika ili iz izmišljenih likova? Jedna strofa koja je promenila smer pesme.
Sve što pišemo je inspirasano onim što doživljavamo i onim o čemu razmišljamo pa bismo rekli da je iz ličnog dnevnika, mada se često ti lični doživljaji pripisuju nekom izmišljenom liku. Nema nekog pravila i samo nam je bitno da budemo iskreni i da pišemo odnosno pevamo o onome za šta smatramo da je važno. Tekst vidimo kao segment našeg stvaralaštva preko koga možemo najdirektnije da dopremo do slušaoca pa se samim tim i trudimo da to iskoristimo na najbolji mogući način. Evo strofe iz neobjavljene pesme koja se zove „vijuge” i koja je definitivno promenila njen smer (biće zanimljivo čitati ovo nakon što pesma bude objavljena naredne godine):
mislim
i dalje mislim
da preterivanjem ću nešto više postići
al’ se razuverim ako osetim
da mi misli kao ptice pevaju
kako vode me na jug
da tamo se razlete
preko mora
Dramaturgija koncerta: kako slažete setlistu da ostane „plutajuća“ ali koherentna? Gde namerno ubacujete tišinu, a gde tražite kolektivno pevanje?
Refreni, tu tražimo kolektivno pevanje, dabome. Želimo da ljudi vrište refren “sedmica” i pretpostavljam da je to pitanje trenutka. Čini nam se da nismo samom EP izdanju dali dobru koncertnu promociju, te tek sada sa skoro godinu dana zakašnjenja to činimo – dođite u Sprat, 16. oktobra, Cetinjska 15, Beograd – imali smo prinovu u vidu malog Matije (čestitike tata Stuketu), koji je za posledicu imao prinovu u bendu (Mina, volimo te), te zato se pevanje još ne dešava u meri kojoj bismo hteli. No, pevaće ljudi refrene, sigurni smo.
Do sada nam je uglavnom Sutke pravio setliste – pisao je rukom na papir, a onda davao svakome da se potpiše na svoj primerak i spusti na pod ispred sebe. Mislimo da on nije posvećivao pažnju dramaturgiji, bar ne svesno, išao je na svoju prefinjenu intuicijiu u koju smo svi verovali (verujemo i sada) i puštali smo ga da nam kaže kako ćemo da sviramo. Obično su “daljine” kao brza, kao pesma koja udara pravo u glavu bile na početku, najbolja pesma (“padobran”, logično) na sredini i za kraj smo voleli da se iživljavamo na pesmi koju smo prvu napravili – “bez uloga”. Za predstojeće koncerte neće Sutke praviti setku, ali Mina hoće i već jeste – izgleda da je intuicija bubnjara/ke ono što plišu čini dramaturgiju nastupa. S druge strane, Gaja obično razmišlja šta je prigodno da se kaže i u kom trenutku, dok Banetu nije puno važno, obično kaže nešto tek tako ili reaguje na nešto iz publike. A Drča? Drča nema mikrofon ispred sebe.
Sa neke druge strane, onostrane, imali smo, nažalost tokom godina zajedničkog sviranja (bar Gaja i Bane) slučajnosti da kada god zakažemo koncert neki od velikih muzičara završi svoje putešestvije na Zemlji, tako smo ispratili BB Kinga, Chucka Berryja, Lemmyja, nekog smo verovatno zaboravili, a za ovaj koncert je otišao Dejan Gvozden – te smo uvek, a tako ćemo i u Spratu odati počast muzičaru koji nam je bio važan, čija muzika nam je bila važna, te ti pozdravi (opet nažalost) čine dramaturgiju koncerta, setke.
Vizuelni identitet (fotke, spotovi, omoti): koji motiv/boja je vaš potpis i zašto? Šta želite da publika „vidi“ pre nego što vas čuje?
Vizuelni identet je nešto na čemu trenutno radimo i trudimo se da napravimo nešto što će biti karakteristično za nas i što će nas predstavljati u pravom svetlu. Do sada smo se prepuštali našem fotografu Damjanu Jovanoviću, jer nam je on radio sve fotografije i spotove, a mi smo ga slušali jer je pametniji od nas u tom smislu. Naravno, nismo se pokajali. Takođe, na ruku nam ide ime benda koje samo po sebi može da zagolica maštu i rodi razne ideje u glavi onoga ko čuje za nas. Imamo fotografisane ljubičaste plišane tkanine koje postavljamo kao pozadinu na storijima. Vezali smo se za ljubičastu boju jer ona sačinjena od plave i crvene boje koje bi mogle da predstavljaju tugu i sreću u isto vreme što predstavlja emotivni paradoks za koji postoji termin, a to je nostalgija. To je osećaj u muzici koji veoma volimo i trudimo se, a nadamo se i da uspevamo, da prenesemo kroz naše stvaralaštvo.
Beogradska scena 2025: šta vam je najveći oslonac (prostori, ljudi, DIY mreže), a šta najveći manjak (promo, budžeti, menadžment)?
Verujemo da je ovo bolna tema za svakog ko se bavi muzikom i ko bi hteo samo njom da se bavi. Mislimo da je poslovni model dosta nezahvalan. Teško je napraviti, koliko god vežbali i svirali, tehnički – produkcijski odličan koncert, besprekornog zvuka bez da to povlači sa sobom investiciju, koju, ako ste poluafirmisani sastav, i dalje ne možete da otplatite kroz karte jer – ko će da dođe na pliš za hiljadu dinara (ali jednog dana hoće, haha), a tih hiljadu dinara i pun kapacitet prostora je recimo nešto što bi isplatilo našu investiciju i produkciju. Zašto je potrebno investirati u produkciju – zato što prostori, gotovo svi manji prostori u Beogradu imaju nedovoljno dobru tehničku podršku, backline, većina se zadovoljava minimumom standarda i ne investira u svoje lokale – te se publika navikava na niži kvalitet zvuka. Da, svesni smo da ovo zvučimo razmaženo i snobovski, ali isto tako smo svesni da je ovo razmišljanje posledica želje da pružimo publici najbolji doživljaj muzike koju pravimo. Umesto kvalitetne tehničke podrške dobijete nedovoljno dobru i račun za zakup prostora. Retki su prostori koji ne traže pare za zakup prostora, imali ili ne svoju opremu, nižeg ili višeg kvaliteta.
Zato su najveći oslonac ljudi, prijatelji sa scene koji hoće da učine – i ima ih gomila. Znaju gde mogu i kod koga da pozajme deo opreme ili kod koga mogu da dobiju dobru cifru za iznajmljivanje opreme. Stoga je DIY dominantan princip, nažalost. Nema novca, svesni smo toga, sve je entuzijazam, ali je i na taj entuzijazam potreban DIY da bi bio na nuli i da te ne bi koštalo što sviraš – što zvuči poražavajuće.
Dakle prostori i njihova investicija u backline opremu su najveća falinka, najjači oslonac ljudi – a tek, bar ovo stoji kada govorimo o alternativnoj gitarskoj sceni, kada sredimo prostore i manje se budemo snalazili kako znamo i umemo možemo da govorimo o menadžmentu, promociji – koju bendovi rade vrlo dobro i isto za nula dinara investicije – i budžetima za kulturu.
Saradnje: kojeg autora/producenta biste rado pozvali u vaš mikro-svet — i kojom pesmom biste ga „uhvatili“ da ostane?
Da već nije sa nama zvali bismo Stefana Gaćešu. Neverovatno je kako se lako čovek zaljubi u Gaćešu, njegov pristup radu, njegove savete, komentare, te je odgovor što se producenata tiče jasan – i dalje mnogo učimo od njega, čini se da smo njega “padobranom” kupili – ili on nas? Od autora je dosta širok dijapazon – mada je zanimljivo što bi verovatno svako od nas imao drugačiji odgovor na pitanje, ali kao bend privukli smo određene ljude, koji su se javljali i želeli da rade sa nama – ne znamo koliko smo ih pesmama, mada sigurno jesmo i njima, ali verujemo da smo ih privukli time što smo normalci i volimo da se družimo sa ljudima.
Recimo Xanadu, jako želimo sa njim da nastavimo koncertno započetu saradnju i pretvorimo je u studijski projekat, već imamo neki materijal – čuće se. Onda Mlađa iz Dange i Ankera, mada njega ćemo pomenuti u narednom pitanju jer nas je saradnja sa njim interno inspirisala i pokrenula. Potom David Tadić (ex Cactus Fields), on je ceo pliš zvao da uđe u njegov projekat Pažljivo, lomljivo – što je nama potpuno otvorilo nove ideje, zvukove, nismo nikad sanjali da ćemo svirati shoegaze (hvala, Davide). Od autora/ki s kojima bismo svi hteli da sarađujemo, a (još) nismo, tu su: Antun Aleksa (IDEM), braća Mijušković (Turbo Trans Turisti), Aleksandar Hadžić (ex VHS Stereo, Zefir), Nikolom Kojadinovićem i Milanom Cicvarićem (Arrojo). Pesma s kojom bismo ih uhvatili? Ako nismo EP izdanjem onda recimo “vijuge”, “kolena” i “modrice”.
Pesma koja vas je iznutra promenila (ne nužno najpopularnija): šta ste u njoj naučili o sopstvenom tempu, dinamici ili tekstu?
Odlično pitanje. Rekli bismo da je od objavljenih pesama to „kraljica” jer je to jedna od prvih koju smo napravili i prati nas duži niz godina pa je samim tim i iskusila dosta promena i korekcija, pogotovo od strane dosta puta pomenutog Gaćeše (koliko smo ga puta pomenuli, broji li neko?). Sa njom smo naučili da nekad treba čekati pravi trenutak da se stvari slegnu, ali da stvari mogu i brzo da se odviju i to vrlo pozitivno, kada se poklope kockice. Od neobjavljenih bismo rekli da je to pesma koja nosi radni naziv „sve biće u redu” jer je to prva pesma gde sarađujemo sa drugim autorom.
U pitanju je prethodno pomenuti Mladen Milošević koji je doneo svoju pesmu, tekst i kompoziciju, za koju je mislio da bi se strava uklopila u naš plišani fazon. Veoma je to dragoceno i zanimljivo iskustvo jer dobiješ novu perspektivu na sopstveno stvaralaštvo. Mi trenutno radimo na detaljima i pripremamo je za snimanje. To će biti prvi naredni novi audio zapis koji ćemo objaviti. Sviraćemo je uživo na predstojećim koncertima i to sa Mlađom.
Publika: koji je bio prvi trenutak kada ste shvatili da pesma više nije „vaša“ nego „naša“? Opišite reakciju koja vas je razoružala.
Verujem da nismo to još toliko iskusili koliko bismo voleli jer nam je svako svojatanje pesme od strane publike potvrda da radimo nešto dobro. Naravno, prvo je važno da se nama svidi, ali ako prenesemo osećaj, poruku, ideju, emociju i publika je razume, te je počne svojatati, onda je job done. Mada pamtimo dve situacije, posebno su nam drage, zato ih i pamtimo valjda. Elem, svirali smo u Nišu u AKC Fuzzu sa drugarima iz Sky Hooka, s kojima inače jedva čekamo da ponovo delimo binu u Kragujevcu 17. oktobra, u White Rabbitu (dođite!). I videli smo kako oni tokom našeg izvođenja, dok slušaju iz publike doživljavaju “sedmice”, kako pevaju refren, kako skaču uz pesmu – to nam je bilo kao Vau, vidi kako ih radi, potom su nas zvali na bis samo zbog “sedmica”, da bi kada su se oni popeli na binu – Aleksa, njihov gitarsita, krenuo da svira rif pesme.
To su situacije gde si samo preplavljen zadovoljstvom i jedino što možeš kroz osmeh da izustiš je Do jaja. Druga situacija koje je radila u formi utehe u tom trenutku, nakon tehničkog debakla u Kvaki gde smo se osećali vrlo jadno – prišao nam je naš fotograf Daki i rekao ‘Ste bre blesavi, šta ima veze, jeste videli koliko ljudi je đuskalo uz “padobran”.
Brzi set (jedna reč/sintagma): analogno ili digitalno? Refren ili strofa? Noćni studio ili jutarnja proba? Grad u kome želite prvi veliki solo koncert? Rečenica koju želite da publika ponese kući posle vašeg nastupa?
- Analogno.
- Oba jer jedno bez drugog ne postoji.
- Citiraćemo prve reči iz teksta „kraljice”: pesma jutarnja.
- Beograd = Logično + Tačno
- Sve biće u redu!
Naredni koncerti:
- 16.10. Sprat Bar, Beograd
- 17.10. White Rabbit Bar, Kragujevac
- 18.10. Kafana Simeunović, Arilje
Pratite i slušajte Pliš:
- Facebook: /plishbuk
- Instagram: @plishstagram
- Bandcamp: plis.bandcamp.com
Photo credit: Damjan Jovanović
