Stefan Basarić: Prazne senke i puni glas

U “Praznim senkama” Stefan Basarić izvlači svetlo iz najtamnijih otisaka: od nuklearnih „praznih“ senki koje su ga inspirisale za naslov, do kognitivnih rascepa koje u stihu rešava ritmom, pauzama i precizno doziranim tišinama. Subotički pisac, nedavno nagrađen na Raštanovom konkursu, vodi dvoglasni dijalog pesnika i kritičara u sebi, bruseći strofu kao vivisekciju – uz uredničke rezove koji tekst pretvaraju u njegov konačni glas. U njegovim pesmama Subotica je mitska mapa (od Rajhlovog parka do palićkih šetališta), a jezik ostaje čist, bez folklorne dekoracije, dok digitalni feed služi kao poligon za neposredan, proverljiv kontakt s čitaocem.

Danas istražuje kako veštačka inteligencija ulazi u naš svakodnevni ritam – i šta ostaje od čoveka kada mašina uđe u rečenicu. O tome, i o ritmu čitanja, o “čitanju liste za nabavku” koje odbija, i o budućoj prozi koja već klija u beleškama, Basarić govori za BOLD.

Naslov tvoje zbirke „Prazne senke“ upisuje paradoks: kako se praznina uopšte baca u senku? Šta je za tebe „materija“ te praznine u pesmi?

Naslov je inspirisan dokumentarcima koje sam gledao o posledicama udara atomskih bombi, a delimično i filmom”Openhajmer”. Dakle, posledice detonacije su vidljive u svim segmentim života, pa se tako na razrušenim kućama i zgradama mogu videti senke, tačnije pepeljaste “fleke” ljudi koji su tu stajali kada se desila eksplozija. To sam doživeo kao prazne senke, jer da bi senka bila “puna”, je li, potrebno je da osoba koja tu senku pravi bude živa; u ovom slučaju to nije tako: imamo senku bez osobe. Kao jedan simbol kontrapunkta u dugačkoj istoriji sunovrata civilizacije za koju tvrdimo da je najbolja od “svih mogućih svetova”.

“Materija” praznih senki u pesmi bi bili ti podsvesni (ili sasvim nesvesni) slojevi ličnosti i životnog iskustva koji postoje u nama, tako sam nekako to doživeo. Nekako sentimentalno i pomalo nihilistički, na prvi pogled, želeo sam da naslov oslikava to što postoji u nama i to što ostaje za nama, kao neka senka.

U eseju/poemi „Kognitivna disonanca“ hvataš rascep između uverenja i iskustva. Kako taj rascep formalno rešavaš u stihu: ritmom, enjambementom, pauzama?

Neretko se trudim da do suštine onoga što želim da ispričam dođem posredno, da govorim o stvarima koje mi “okupiraju” um na drugačiji način, da im prilazim nekako “sa distance”, izbegavam da govorim direktno i sirovo, barem je to slučaj u ovoj pesmi. Tako da mi u tome svakako pomaže, odavno kanonizovani, slobodni stih, svakako ritam, pauze u “protoku” narativa pesme, a na kraju i kompozicija pesme.

Pišeš i kritike/eseje za različite portale. Kako braniš “pesnika u sebi” od „kritičara u sebi“ dok radiš na novoj pesmi — ili upravo taj sudar pravi ton?

Ovo je vrlo zanimljivo i važno pitanje. Taj konflikt postoji i on je jedno od glavnih obeležja mog pisanja. Naime, jedan od najdominantnijih razloga zašto sam izdao prvu zbirku posle tridesete godine (iako sam za njeno formiranje imao materijal i u 22. godini života) leži u tom konfliktu. Ponekad mi se čini da sam previše samokritičan, vrlo sam oštar prema sebi kada stvaram, ponekad do granica mazohizma. Pročitao sam u knjizi “Gorki talog iskustva” našeg Subotičanina Danila Kiša kako je on nastojao da piše samo ono što bi i sam čitao. Taj sam stav i sam usvojio kao ispravan, logičan i kao nekakvu mantru, ideju vodilju, pa stoga često upadnem u zamku samokritike, koja, na sreću, često nije zasnovana na realnosti. Međutim, s vremenom sam naučio da se borim sa tim, mogu slobodno reći, samodestruktivnim, porivima u sebi.

Subotica kao mitski prostor: koji gradski toponim (ulica, stanica, bar, prozor) je postao trajni „rekvizit” u tvojim tekstovima — i zašto baš taj?

Većina pesama su nastale tokom perioda mog bivstvovanja u Novom Sadu, ali su poslednje pesme ugrađene u ovu zbirku ipak napisane u rodnom gradu. Subotica zaista jeste mitski prostor; dok sam živeo tamo, kada bi me obuzela nostalgija za zavičajem, imao sam u glavi predstave o Subotici kao o nekom prostoru na kome se ukrštaju čudni vetrovi, podzemne vode i različiti, izuzetno autentični, ljudi i koji je, sam po sebi, kao neko utvrđenje onostranog.

Subotica je šarena, natopljena slojevima značenja, raznim simbolima i nedokučivim šiframa koje ne mogu ni Subotičani da raščivijaju – a to je vrlo inspirativno i privlačno, u pesničkom, i svakom drugom smislu. Ako bih morao da izdvojim neke gradske toponime koji me inspirišu, to bi svakako bio Park Rajhla Ferenca, čuvena kafana “Majo”, obdanište “Sanda Marjanović” na Prozivci, kao i Dudova šuma, koji su obeležili moje odrastanje i adolescenciju, a u poslednjih nekoliko godina, otkad sam se, da tako kažem, vratio iz Novog Sada, to su svakako “Samo pivo” i dugačka palićka šetališta pokraj same vode.

Uredničko-autorska dinamika: koji je najteži rez koji ti je urednik predložio, a prihvatio si ga i kasnije shvatio da je pesma tim rezom postala tvoja?

Saradnja sa urednikom Srđanom Gagićem je bila zaista fantastična i profesionalna, pre svega. Imao sam, ispostaviće se, predrasudu, o urednicima u Srbiji. Smatrao sam da će uglavnom izabrati da se tekstom skoro uopšte i ne bave, da će sve izgledati nekako ofrlje i s ozbiljnom dozom nezainteresovanosti, ali sam onda počeo prepisku i rad na zbirci sa Srđanom. Nas dvojica smo mesecima pripremali zbirku, prekrajali je, sekli, lepili, dodavali, brisali: naprosto izvršili smo izuzetno preciznu vivisekciju postojećeg teksta i posle skoro trideset razmenjenih mejlova došli do zbirke na čiji sam sadržaj zapravo ponosan, i koju bih i sam čitao, jelte.

Najteži “rez” jeste zapravo promena naslova, u radnoj verziji je rešenje bilo “U podrumu oltar”, ali je nekako taj naslov, odviše gotski, budio preterano mračan i depresivan sloj značenja, pa mi je predloženo da smislim novi naslov, i eto, kao što sam izneo u prvom odgovoru, došao sam do “Praznih senki”. Pomislio sam jednog dana, kad umrem, kada ljudi u mojoj bibliografiji pročitaju naslov “Prazne senke”, da li će im to delovati jadno? – shvatio sam da verovatno neće, i tako smo došli do kompromisa.

Ritam čitanja i ritam pisanja: kako izgleda tvoj dnevni „raspored jezika“ — kada čitaš, kada pišeš, a kada namerno ne radiš ništa da bi reči „pustile koren“?

Ljudi uglavnom ne znaju, ali ja sebe doživljavam više kao prozaistu, nego kao pesnika. Međutim, eto, zadesilo se da je moja zbirka proglašena najboljom na Raštanovom konkursu i tako se dogodilo da prvo izdam zbirku pesama. Posle nekoliko promocija i izlaska knjige iz štampe, našao sam se, nenadano, u periodu svojevrsne spisateljske krize, ali polako izlazim iz nje. Što se tiče tog rasporeda, on nije jasno definisan. Trudim se da čitam svaki dan, da stalno nešto čitam, uglavnom romane ili kratke priče, tu čitalačlu strukturu katkad presečem čitanjem poezije, ali da, ne može da mi se desi da u određenom vremenskom periodu baš ništa ne čitam.

Što se tiče pisanja; pesme pišem kada me nešto inspiriše, a sa kratkim pričama je drugačije. Imam jedan mali notes u koji ucrtavam šeme kako bi buduće priče trebalo da izgledaju, pišem imena likova, stvaram fabulu i slično. Trenutno ih imam 7-8 u glavi, samo ih treba napisati. To je rutina, zanat, ništa drugo. A na kraju krajeva, postoje i periodi potpune suše, kada ne stvaram, tu fazu podrazumevam kao inkubaciju, period u umetničkom stvaranju kada se “subjekt” prepušta životu upijajući sadržaje iz spoljašnjeg sveta, aktivno razmišlja o svom budućem delu i čeka povoljan trenutak da se sve što se zakuvalo u glavi, jednostavno prenese na papir, da pronađe svoj oblik.

Na javnim čitanjima menja se raspored daha. Da li si neku pesmu prekomponovao posle izvođenja uživo jer je publika „otkrila“ drugačiji akcenat?

Potpuno si u pravu. Doživeo sam više puta na pesničkim večerima da pesnici i pesnikinje bezosećajno čitaju svoje pesme, koje su objektivno vrhunske, ali način na koji ih pročitaju ne odgovara snazi i sadržaju pesme. Ja to zovem “čitanje liste za nabavku”. Bez emocije, kao da su tuđe. Nije mi se desilo da menjam ritam i strukturu pesme zbog čitanja, ali sam uvek, ali uvek ekstremno pažljiv kada moram javno da iznesem neku svoju pesmu, baš iz gorenavedenih razloga, da je ne pokvarim lošim “performansom”.

Digitalna vidljivost naspram knjige: šta pesma gubi (ili dobija) kada živi na feedu, među skrolom i notifikacijama? Kako tome formalno doskočiš?

Živimo u obilju mogućnosti. Društvene mreže pružaju mnogo mogućnosti i smatram ih, uprkos svemu, dobrim alatom za mlade pesnike i pesnikinje. Zgodno je podeliti pesmu sa pratiocima, dobiti potvrdu od čitalaca u vidu lajka ili komentara, osvrta na napisano, to pomaže onima koji pišu da se osećaju bolje, motivisano, da nastave da rade. I sam to radim, delim pesme na mrežama jer povratne informacije mogu biti sjajan reper za realnost i kvalitet napisanog.

Koliko ti je važna međumedijska saradnja — fotografija, muzika, vizuelna umetnost? Opiši jedan rad u kojem je tuđi medij promenio smisao tvoje pesme.

Od nesagledive je važnosti da jedan umetnik uživa u svim ostalim umetnostima, van okvira one u kojoj se kreće i stvara, upravo to – izmeštanje iz okvira sopstvene umetnosti može značajno unaprediti poglede na sopstveno delo, ali i doprineti otvaranju pogleda i svetonazora. Pratim gotovo sve ostale grane sem književnosti. Druga omiljena umetnost mi je svakako film, zatim muzika, strip, pozorište, a naposletku i fotografija. Imam prijatelje koji se ozbiljno bave fotografijom i vrlo mi je inspirativno kada razmenjujemo ono što smo “zabeležili”. Ne mogu navesti konkretan primer kao odgovor na drugo pitanje, ali recimo predstava “Smrt Ivana Iljiča” koju sam, kao student književnosti, gledao u SNP-u u Novom Sadu, kumovala je jednoj mojoj kratkoj priči koju sam tada napisao, a vi ćete, nadam se, imati prilike uskoro da je pročitate.

Jezik i dijalekt: da li ikada svesno puštaš lokalni sleng da „zveči“ u stihu, i kako ga štitiš da ne postane folklorna dekoracija?

Kada je poezija u pitanju, tu se uglavnom držim standardnog srpskog jezika. I ne psujem, iako se, na neki način, psovka može tumačiti kao stilska figura i imati veoma važnu ulogu u pesmi. Međutim, kada pišem prozu i kada likovi u njoj govore, oni moraju imati određene lokalne karakteristike u načinu govora, izboru reči i slično. Dijalekti i lokalni sleng su sjajna opcija prilikom formiranja likova, imaju svoju ulogu da doprinesu autentičnostii, ali ih treba koristiti umereno, da čitalac ne pomisli da su iskarikirani. Čitao sam lani roman “Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića i potpuno sam se uneo, primio, prebacio na južnjački dijalekat, jer je, jelte, ceo roman u tom ruhu i ne deluje banalno, naprotiv, Mihailović je pokazao domete svog talenta kada je roman stvarao, a on je, naposletku, i nagrađen Andrićevom nagradom.

Šta trenutno „istražuješ” u poetskom smislu: temu, formu, glas? Opiši eksperiment na kome radiš, makar delovao nedovršeno.

Trenutno se bavim istraživanjem na koji način funkcioniše veštačka inteligencija. O tome bih želeo da pišem, imam već neke ideje. Vrlo je zastrašujuć, a istovremeno i inspirativan, upliv tih alata u naše svakodnevne živote: veštačka inteligencija je došla gotovo preko noći, neopaženo, i postala sastavni deo svakodnevnog funkcionisanja čovečanstva, maltene neotuđivi.

Ako bi „Prazne senke“ dobile nastavak, kako bi se zvao — i koju bi estetsku zabranu uveo sebi (npr. bez metafora, bez prvog lica, bez interpunkcije) da proveriš granice sopstvenog jezika?

Trenutno ne razmišljam u pravcu formiranja nove zbirke pesama, ali će nje, vrlo verovatno, jednog dana biti. Ne znam, ne bih uvodio sebi neka ograničenja i formalne zavrzlame, već bih ograničio sebe na polju sadržaja. Možda sam ponekad previše mračan, i sam sebi, ili pak previše usredsređen na prizmu običnog, malog čoveka, u sukobu sa postmodernim,hiperkapitalističkim načinom života. Eventualno da napravim blagi zaokret i bacim se na neke drugačije teme, da pristupim nekim drugim aspektima života koji mogu biti, u pesničkom smislu, inspirativni.

Photo credit: Stefan Basarić