„Studio na kraju sveta“: Aleksandra Dejanovski

Tattoo umetnost s Kelebije tamo gde počinje (i završava) država

Ako tražiš „tattoo studio na selu“, Aleksandra Dejanovski će te prvo ispraviti: Kelebija za nju nije selo, već prostor pod šumom — druga brzina, manje buke, više vazduha. Njena priča počinje u Subotici, na Teslinom naselju i na prvoj stranici „Tattoo and Art Subotica“, ali se poslednje tri godine prirodno seli „na kraj sveta“, tamo gde tetoviranje dobija terapijsku dimenziju: mir, muzika, razgovor, pa onda igla umesto četkice i koža kao platno.

U vremenu u kom se svi guraju ka centru, Aleksandra bira suprotno — ne iz bekstva, nego iz potrebe da radi precizno, zdravo i bez nepotrebnog stresa, dok joj alpinizam, trail i šuma čuvaju telo od fizički zahtevnog posla koji ne prašta greške. U ovom razgovoru, bez romantizovanja i bez poza, priča o perfekcionizmu, aftercare-u važnijem od samopromocije, normalizaciji tetovaže, „faktoru šoka“ koji ide uz zanat — i o tome kako je moguće da ti ljudi dolaze i „avionom“, a da ti i dalje deluješ kao da si samo desetak kilometara od grada.

Tvoj rad se na mrežama potpisuje kao „Tattoo and Art Subotica“, a baza ti je Kelebija.

Ime Tattoo and Art Subotica je ime moje prve facebook stranice , a ona datira iz vremena kada sam živela na Teslinom naselju, u Subotici. Nisam osetila potrebu da to menjam u bilo šta u vezi Kelebije , jer sam na Kelebiji tek poslednje tri godine. Znaju me i kao Alex pa je ostalo i Tattoo studio Alex u nekim krugovima.

Kad kažeš ljudima „imam studio na selu“, šta najčešće pomisle — i šta bi volela da umesto toga razumeju?

Nikada ne govorim ljudima da “ imam studio na selu” , uglavnom kada dođe do lokacije napišem ulicu i dodam da je to na Kelebiji , a samu Kelebiju čak i ne smatram selom – ona je za mene jedno divno mesto pod šumom , vremena su druga i puno ljudi je zbog izbegavnja nepotrebnog “urbanog” stresa prenelo svoje biznise na mirnija mesta, pa zašto to ne bi učinila i jedna tattoo majstorica 😉 Zbog samog tetoviranja sam vremenom poželela da živim zdravije jer su mi leđa ,a i celo telo ,trpeli velike bolove od dugog tetoviranja , kočenje zglobova , vrata , to je fizički zahtevan posao .  Počela sam da se bavim alpinizmom i sportskim penjanjem a kasnije se ubacila i u skyrunning, pa u trail running i shvatila da mi za treninge znači da imam prostor tj prirodu oko sebe, i tako sam odlučila da će tetoviranje morati da me prati “na kraj sveta” 🙂 Kelebija ima prelepe šume u kojima može da se trči lep trail ili šeta.. mada je pomalo zapostavljena , što će se vremenom takođe ispraviti , nadam se.

Kako izgleda odluka da umetnost pretvoriš u profesiju kad nisi u „centru događaja“? Šta je bilo prvo: hrabrost ili nužda?

Nikada se ne osećam potpuno van “centra događaja” , ne znam tačno ni šta je u tattoo biznisu “centar događaja” – ako pričamo o centru Subotice on je skoro pa miran kao i moje “selo” a ako pričamo o , na primer , Beogradu , za sada se ne vidim u mestu u kome ne mogu da izađem na kraj sa gužvom i samim tim za sada u mirnijem okruženju mogu da dam svoj umetnički maksimum . 

Ako pričamo o npr svetskoj sceni , proputovala sam dobar deo sveta –  za sada smatram da mi je nepotrebna veća eksponiranost, bilo bi to previše nepotrebnog stresa , jer na ovaj način mogu da održavam i svoja druga interesovanja a i relativno sam kratko u tattoo svetu .Ali ako zagrizem neku ozbiljnu ambiciju eksponiranja – nebo je granica. Za mene tetoviranje ima svoju introvertnu stranu i imati mir i blizinu prirode je zaista tetapeutski i za moje klijente ne samo za mene. Ponekad se šalimo da tih sat dva što su ovde oni dolaze na jedan lep spa tretman… pustimo neku muziku , oko nas je mir , odradimo tattoo, ispričamo se. Divan proces i zahvalna sam što sam se sklonila iz “centra događaja” na ovaj način. Odmara mi dušu i dobro funkcioniše. Tetovirala sam u stresnijim okolnostima i uz to ide noćni život naravno. Ja trenutno stavljam prioritet na zdravlje i udaljavam se od toga kad god mogu. Samim tim što radim visoko rizičan posao smatram da je to dobra stvar.

Kelebija je mesto granice — i geografske i simboličke. Da li ti je ta „granica“ pomogla da izgradiš svoj svet ili je stalno podsećanje da moraš da se dokazuješ duplo?

Nisam se fokusirala na granice bilo koje vrste. Kelebija je jednostavno mesto koje sam u ovom trenutku izabrala za život zbog blizine prirode i nekog unutrašnjeg mira , ali kao i sve druge praktične odluke , i ova se može preko noći promeniti. Ja nisam ni iz Subotice a ni sa Kelebije , mesto za život i rad biram po nekom unutrašnjem kompasu. Kelebija je divno mesto i srećna sam što je moj posao uspešno “prenet” u ovu sredinu.

Što se dokazivanja tiče, nisam nikad osećala potrebu da se dokazujem nikome osim sebi, bar ne iz tog razloga – ja prosto volim moj posao i radim ga dobro i moji klijenti rado naprave koji km više da dobiju moju umetnost na svojoj koži 🙂 Verujem da je ljudima uvek doduše veoma interesantno što sam spojila prirodu i tetoviranje ali za mene je to super kombinacija 🙂 Na kraju krajeva ljudi mi dolaze avionom iz celog sveta da bi se tetovirali kod mene  , ne mislim  da je Kelebija toliko daleko od centra Subotice 🙂

Koji je najveći izazov u maloj sredini: logistika, predrasude, poverenje ljudi — ili ono tiho pitanje „a od čega ti zapravo živiš“?

To su sve izazovi i pitanja sa kojima se suočavaju tattoo majstori i u velikim sredinama : mi prosto radimo visoko rizičan posao u kome nema mesta za grešku u bilo kom smislu i naravno da se sa te strane suočavamo sa raznim pritiscima. Moje komšije i većina ljudi na Kelebiji znaju čime se bavim i verujem da im je to interesantno na pozitivan način 🙂 Pitanje “ od čega zapravo živim” mi je zapravo simpatično . I zaista mogu da razumem iščuđavanje na tu temu. Ali volim faktor šoka , zato sam u tetoviranju. To ide zajedno. Ovo je retka profesija , na neki način. Ovde na Kelebiji živi puno umetnika to je manje poznata informacija , imamo čak i vajara i duboresca.  Mala meka za umetnike koji traže dobro okruženje za svoje umetničke aspiracije.

Tattoo je intiman odnos: poverenje + koža + trajanje. Kako se gradi poverenje sa nekim ko ti prvi put dolazi, pogotovo kad mora da „dođe do tebe“?

Tattoo jeste intiman proces , pre nego odnos , ali tu postoji realna stavka da je biznis pre svega biznis. To uvek treba imati u glavi. Jeste da mi tattoo majstori ponekad zalazimo u najintimnije sfere vaših života a realno i tela, ali zalazimo tamo kod hiljade i hiljade ljudi , što celu priču čini manje intimnom a više poslovnom. Kada neko prvi put dolazi potrudim se da mu/joj objasnim proces do detalja , sve ono što žele, ljudi mogu da me pitaju , razumem strahove i ono “prvi mi je put” , i nikad mi nije teško da umirim te strahove. Ljudi su ranjiva bića i to se da osetiti kada dođe do prve tetovaže. Što se dolaska do mene tiče ako misliš na lokaciju ha ha.. adresa i pinovana lokacija , autobus, bicikli , helikopter , auto , hidro avion : za deset kilometara od centra Subotice koji su sve vreme na asfaltu – verujem da su mogućnosti neiscrpne 😉 

Da li se tvoji klijenti više odlučuju za tetovažu kao estetiku, kao sećanje, kao prekretnicu — ili kao „zvanični dokaz“ da su preživeli neku fazu?

Moji klijenti su uglavnom veliki estetičari koji vole da je cela priča odrađena sa smislom. Ima tu svega od toga što si nabrojao. Možda bi najmanje bilo ovog poslednjeg. Kada je neka faza gotova , osim ako je smrtni slučaj u pitanju , pa ja tu radim memorijal za voljenu osobu  , rođaka , prijatelja ili čak ljubimca koji je  preminuo , ostale završene faze se uglavnom zaboravljaju a ne obeležavaju. Ali sigurna sam da bih sama sebe porekla i da je negde bilo i toga ali se ja ne sećam jer je tetovaža bilo zaista mnogo. Uglavnom svaka tetovaža je priča i posveta nečemu , velikom ili malom nekad nečemu trivijalnom kao bendu koga volite da slušate . Ljudi smatraju da je potrebna  velika hrabrost da se nešto obeleži na koži zauvek ali nekad je to samo trend npr. Nešto ste videli negde i lepo vam je , nema duboko značenje , želite tu slikicu na zglobu svoje ruke..i to je skroz ok. Nije sve u ovom poslu tako dubokomilslno. Sve zavisi od osobe  do osobe.

Šta je za tebe dobar dizajn: onaj koji izgleda brutalno na fotki ili onaj koji se s godinama stapa sa telom kao da je oduvek tu?

Stapanje sa telom, odlično si to opisao , a samim tim i dušom dodala bih , to za mene dobar dizajn i najsretnija sam rezultatom kada to postignem . Bitno mi je da tetovaža ne izgleda kao sticker tj kao nalepljena ČAK i onda kad je sam dizajn : sticker. Ako to ima smisla, ali u mojoj glavi -ima.

Kad ti neko dođe sa Pinterest idejom/„uradi mi isto“ zahtevom — kako prevodiš tu želju u nešto što je njihovo, a da ne ubiješ uzbuđenje?

Obožavam Pinterest i rado skidam ideje odatle ako je to nečija želja , naravno. Pinterest je mama sitnih dizajnova koje nekad ni sama nemam vremena da odradim i dizajniram. Ali ukoliko dobijem odrešene ruke, a dobijem ih u visokih 92 posto slučajeva – rado dodam svoj pečat i u najsitniji dizajn i nikada ne grešim u tome. Ljudi uvek radije izaberu moj prerađeni dizajn naspram originala , i to je fantastičan osećaj. Imam visoko samopouzdanje u dizajniranje tattoo motiva jer mi je crtanje prirodan talanat , i tako održavam to uzbuđenje

Koja je najčešća greška ljudi pre prve tetovaže: pogrešna očekivanja, pogrešan motiv, pogrešna briga o koži — ili pogrešan razlog?

Nema greške osim nedovoljno dobrog majstora a sledeća bi bila pogrešna briga. Tj nega. Ali prepravila sam puno tuđih radova pa ono prvo rado ispravim , a ovo drugo : edukujem. Što se prvih tetovaža tiče , motiv je na listi najređih grešaka osim ukoliko je to ime nekoga ko nam više ne znači, ali ima više viceva na tu temu , nego što sam voljna da naglašavam. Ali da , ok je razmisliti o motivu i svemu ostalom pre tetoviranja samo zbog toga što prepravke umeju koštati nekad i više nego originalni motivi. A o laseru i uklanjanju neželjenih tetovaža da i ne počinjemo.

U tvojoj profesiji postoji i emotivni rad (razgovori, strahovi, nesigurnosti). Kako se štitiš da tuđe priče ne završe kao tvoj teret?

Upravo šumom ovde na Kelebiji. Zato sam tu. Priroda mi je bitna koliko i moj posao i ovo mesto je stvar kompromisa.

„Žena u tattoo svetu“ zvuči kao etiketa, ali i kao realnost. U čemu si najviše osetila razliku: u komunikaciji sa klijentima, u tretmanu kolega, ili u onim sitnim „muškim“ pravilima scene?

„Žena u tattoo svetu” je isto što i žena u bilo kom drugom svetu. Mislim da znaš šta pod time mislim. Ima tu progresa. Ima i nazadnosti. Šovinizam je gadna tema. Ne volim da razmišljam o uskraćenim prilikama zbog istog. Gledam to kao izazov. Ne u smislu dokazivanja , nego u smislu mirenja : ovde smo gde jesmo , ljudi su voljni da daju ženama šansu u bilo kom biznisu onoliko koliko jesu , koga možemo da edukujemo i kome da promenimo stav , to je individualna odgovornost. Dobila sam poštovanje od većine mojih kolega koje sam srela jer je i moj stav otvoren i trudim se da razumem. Možda i previše. Ali ženska ruka je lakša , medicinski deo i higijena jača strana , emotivni deo posla takođe. Superiornije smo negde a slabije negde drugde. Nadopunjujemo se, pretpostavljam. Ume biti brutalno zbog , da, sitnih muških pravila ali sve je to izazov današnjih vremena. Ja volim što sam žena i inače a i u ovom poslu. Krećem odatle. Da me sve to previše boli menjala bih posao i otvorila, šta znam : heklaonu.

Da li ti se desilo da te potcene pre nego što uopšte sednu u stolicu — i šta tada radiš: objasniš, ignorišeš ili pustiš da igla kaže sve?

Desilo se puno puta , sada kada imam duže iskustvo baš i ne , ali ranije. Verovatno i tu pol igra ulogu. Ali vrlo brzo shvate da su u dobrim rukama. Ako sam raspoložena da im dokažem da jesu. Nekad samo odradim svoj deo posla i ne dokazujem ništa. Pustim ih da vide rezultat. On govori za sebe,zar ne. Nekad se trudim da vidim odakle dolazi osoba i da li je možda imala neko loše iskustvo sa nekim drugim majstorom pa to izbacuje iz sebe na mom terminu. Zavisi. Ima onoga “ išao sam kod tog i tog majstora i on je trenutno zauzet , da li možeš da mu priđeš svojim radom”? Obično je to zabavno – odgovorim : “hajde da pokušam , daću sve od sebe da ga zamenim”. I nakon rada , kada vidi rezultat ne vrati se tom drugom majstoru više nikad , ostane kod mene i tu čeka svoj termin još duže ha ha. Ljudi imaju ego, žele da ti dokažu da imaju skup ukus.  Ne treba to shvatati lično.

Koliko je tattoo u Srbiji (i regionu) i dalje stigma, a koliko je postao mainstream? I šta ti je iskreno draže: underground ili normalizacija?

Uh ovo je odlično pitanje. I zaista teško pitanje… hmmm. Hajde da idem sa ovim – normalizacija. Kada su stvari underground one su super cool i mi tetovirani se osećamo onako- posebno. Ali normalizacija otvara vrata da neka devojka stavi neki lep cvet na sebe i da to posveti svojoj baki i da usput ona sama radi u npr. Pošti. Zašto da ne. Mislim da mi je to cool . Vreme najboljeg undergrounda je prošlo i ja sam prekratko u ovom poslu pa o tome mogu samo da slušam od kolega koji su u tetoviranju po 25-30 godina. Osetila sam deo underground scene naravno, deo sam te priče u nekim krugovima, ali ja sam se oduvek zalagala za normalizaciju svega. Hipokritično je želeti da svet progresuje a potajno želeti biti na margini jer je to super uber cool.  Dok postoji margina postoji i diskriminacija i to ljudi baš i ne shvataju.

Kako biraš klijente? Postoji li trenutak kad kažeš „ne“ — i šta mora da se desi da doneseš tu odluku?

Biram klijente po komunikaciji pre svega. Način dogovora mi je bitan. Da li su pristojni , da li poštuju moje vreme i moj trud , da li su odlučni ili im treba vremena jer ako je ovo drugo u pitanju ostavim ih da odluče, razmišljaju šta bi želeli pa tek onda dajem termin… sve igra ulogu ali je bitno da je u suštini svako ko želi da se tetovira kod mene dobrodošao , nisam prestroga oko dizajna i želja ,prilagodimo sve klijentu a ako mi prepuste priču onda je prilagodimo meni i oni samo uživaju u rezultatu na kraju ha ha . Ako nekome nešto malo i jednostavno znači dobiće jednaku pažnju kao da, recimo, radimo rukav. Ne potcenjujem male radove. 

Da , apsolutno postoje i oni u kategoriji “ne” ali to su faktori poput : kada kao žena naiđem na klijenta koji seksualizuje to što ga žena tetovira tj dodiruje ( ima creepy stvari u toj sferi kao npr. zahtev za ženskim majstorom što je možda degutantno, jer bi trebalo da se majstor bira po radu pre svega..Ali sam imala  i obrnutu situaciju : da devojka od klijenta ne želi da ga ja, “jer sam žena” , tetoviram, pa je našla mog kolegu da odradi njegov matching tattoo dok sam ja odradila njen…što je bilo presmešno.. jer su kasnije došli da mu ja prepravim taj “muško odrađeni” tattoo zbog lošeg rada ). Znači u “ne” kategoriji su generalno i oni koji koriste bilo kakve susptance pre, za vreme i u toku termina ( aftercare je tu takođe bitan pa je i posle tattoo poželjno izbegavati alkohol npr što je jasno naglašeno na mojim društvenim mrežama gde je taj aftercare bitniji od samopromocije, jer mi ovo drugo nije toliko potrebno..)  Oni koji dolaze pijani , naduvani – ne mogu da radim sa takvim klijentima.. doza toga da se bude fizički fit koliko god je to moguće, pa da se dobro i svesno “odsedi” termin meni je jako bitna.Takođe oni koji kasne na termin previše,  ne pojave se na terminu.. ne dobijaju drugu šansu.

Pričaj mi o jednoj tetovaži koja ti je promenila pogled na posao: ne po težini, nego po smislu.

Hmmm verovatno bi to bio prvi watercolor tattoo rad koji sam uradila , bila je to tattoo posvećena sestri od klijentkinje , sama ideja je u neku ruku bila dženerik, skinuta sa neta,ali ja sam taman nabavila dobru mašinicu za pakovanje boja i usudila se da “razlijem” tirkizne i pink nijanse po toj slikici. Rezultat mi se svideo , kao i klijentkinji, pa sam nastavila u tom pravcu. Bila sam veoma ponosna na taj rad i ta tetovažica je dugo bila cover fotka na mom sajtu tada.

Granica je blizu: dolaze li ti ljudi „sa druge strane“ (jezik, kultura, navike)? Da li ti je to inspiracija ili dodatni pritisak?

Dolaze,da i definitivno- oba. Inspiracija ( koju dobijam od tih različitih energija) kod mene uvek prevagne jer dobro radim pod pritsikom ali svesna sam da bi neka druga , nežnija osoba na mom mestu potpuno prsla. Od pritisaka koje sama sebi namećem pretpostavljam. Veliki sam perfekcionista i to je negde dobro a negde ume biti problem. Ali to je moj način funkcionisanja a tattoo je zanat koliko i umetnost a zanatska strana priče je portal za perfekcionizam koliko i umetnička.

Granica je blizu a sa njom i šarolikost klijenata i protok super ljudi ispod mojih mašinica. To treba gledati na taj način i sve je ok.

Kako izgleda tvoj proces: od prve poruke do gotove tetovaže? Koji deo ti je najdraži, a koji je najnaporniji?

Proces izgleda kao haos , nije organizovan na način na koji se to zamišlja. Sve radim emotivno i u hodu što se tiče dizajna i volim da tetovaža pogodi onaj najtanji ukus onoga ko je zakazao kod mene , da dirne onu ličnu crtu. Ali u tom haosu umetnosti tu je medicinsko – zanatski deo koji je rutinski i na kraju se to nadopuni i 15 minuta kasnije imamo fineline bubamaru ili sat vremena posle orla na listu noge. To je otrpilike to 🙂 najdraži deo mi je onaj umetnički kada dodje do samog tetoviranja a najnaporniji da ispunim svoje potrebe nakon dugog tetoviranja npr . jer telo pati od ovog posla. Zaboravi se da se jede i zaboravi se da se istegne celo telo i zaboravi se da se diše. Ponese te. Ali to je prelepo kad se pogleda iz druge perspektive. Moji klijenti imaju moju punu pažnju na svom terminu i to je najbitnije.

Šta je najteže objasniti ljudima koji nisu u tattoo priči: cenu, vreme, bol, ili posvećenost (posle nege)?

Sve. Verujem da smo im kao neki večni vanzemaljci koji imaju čudne sličice po sebi. Imam živaca da objašnjavam , pa je to ok..cena je možda svima najmanje iznenađujuća. Bol je verovatno najnejasniji. I sama ideja- zašto mi to , zaboga, radimo?

Ima humora u tome. Treba biti drugačiji. Većina ljudi koji su mi bliski su u tattoo svetu. Znaju o čemu se tu radi i ljubitelji su takve umetnosti. Ali odnedavno u životu mi je po prvi put i jedna meni značajna bliska osoba,koja na sebi nema nijedan tattoo i generalno je protivnik takvog načina “izražavanja”. To nije njegov stil. Meni je teže to da razumem, možda ja ponegde gledam u čudu ljude bez tetovaža , u smislu – šta ih tu odbija. Ima tu mesta za samoinspekciju. Ali dokle god je neko kao on otvoren da sasluša zašto mi to radimo i pokazuje zdravo interesovanje i poštovanje prema nama koji volimo tetoviranje, bilo kao profesiju bilo kao način izražavanja nekoj pripadnosti, ne osećam se toliko drugačije na kraju krajeva i nalazim snagu da objašnjavam pozadinu priče. Osim staromodnim  bakama na autobuskoj stanici npr. To je pravi rat ponekad ha ha.

Kad gledaš svoj rad danas — gde si najviše porasla: linija, kompozicija, sigurnost ruke, ili sigurnost u sopstveni ukus?

Pa hmmm rekla bih sa sam porasla u nekom drugom smislu jer sa tehničkim delom koji si nabrojao nisam nikad imala problem a ni sa sigurnošću u sebe odnosno u svoj ukus.Verovatno sam porasla u kontekstu pristupa poslu. Volim ga još više. Početnički strah je nestao a zamenilo ga je iskustvo. To je prelep osećaj.

Ako bi morala da opišeš svoj studio jednom rečenicom (bez klišea), kako bi zvučalo? A kako bi zvučala rečenica kojom ga opisuje neko ko je prvi put došao?

Moj studio je nešto kao klasičan umetnički studio samo što je materijal za rad igla a ne četkica , a platno koža : kreativno mesto gde vi zamislite nešto a ja to , nekom magijom i uz par igala prenesem na telo. Ljudi koji prvi put dođu uvek ali UVEK se vrate. To ga dovoljno opisuje 🙂

Imaš li neku „tihu misiju“ kroz ovaj posao: da ljudima vratiš kontrolu nad telom, da ostaviš trag u njihovim pričama, ili samo da napraviš lepu stvar koja traje?

Nemam , uživam u tetoviranju, prosto volim da crtam i ovo je način da crtam, ali uz začin. Takođe nisam za posao od 9-17 a i volim da radim neobične i nekonvencionalne poslove a tetoviranje to definitivno –  jeste.

Tetoviram iz sopstvenog zadovoljstva i hajde neka to bude ta tiha misija. Naravno sviđa mi se i sve što si nabrojao i ne bih se žalila da je bilo koja od tih misija – moja tiha misija 🙂

Za kraj: šta bi poručila devojci iz male sredine koja razmišlja o umetnosti kao profesiji, ali joj svi govore „nema od toga ništa“?

Nisam iz male sredine ali to je duga priča. Proputovala sam ogroman deo sveta i smanjila sam taj svet da odmorim dušu. Nisam merodavna za takve savete. Ali saosećam s time empatično, pa bih rekla toj devojci da prestane da deli svet na male i velike sredine , i da stvori sebi priliku. Ne mora to biti grandiozno ali ako postoji ambicija , postoji i način. Treba biti praktičan ali treba i sanjati svoje snove. Sredine  su koncepti. Ukoliko je umetnost poziv duše te osobe , snovi pobeđuju a praktičnost će pratiti . Dobro je biti bliže centru događanja kada se počinje. Zbog eksponiranosti i broja klijenata. Ali kada stvoriš ime za sebe mogućnosti se otvaraju. Ja ne razmišljam puno o takvim stvarima. Idem inpulsivno prema svojoj intuiciji a tetoviranje za sada uspešno prati moju prirodu i moje odluke.

Tetoviranje je moj posao i moja strast i mala sredina ne može to da zamagli. Doba je kada se ljudi mnogo stresiraju i upravo ta mala sredina može biti odlična podloga za kreativnost , manje mentalne buke je uvek dobra stvar. Bitno je dati sve od sebe da se radi ono što se voli , pa je možda to važnija poruka. Premalo je ljudi koji vole svoj posao , kada umetnost postane profesija to je bajka koja se živi i ja sam svaki dan zahvalna što je kod mene tako.

Pratite Aleksandrin rad:

• Instagram: alex.d.artist
• Facebook privatni: pine221
• Facebook poslovni: ArtPineArt

Photo credit: Aleksandra Dejanovski privatna arhiva