Suočavanje sa senkom
Razgovori koje vodimo kada nikoga nema preko puta
Završili ste još jedan naporan dan. Svi su otišli, kuća je prazna i ostali ste sami sa svojim mislima. Sedate na stolicu. Tišina. Tama. Samo jedno svetlo izbija iz plafona i baca vašu senku pravo na zid pored vas. Odjednom više niste sami – ili bar imate takav osećaj.
Svako od nas često vodi razgovore sa samim sobom, naročito kada osećamo bol, tugu, kada smo u dilemi, pred milion pitanja i odluka. Senka je onaj deo nas koji uglavnom krijemo, potiskujemo i koga se, u većini slučajeva, plašimo da pogledamo u oči.
Ta senka može biti i naša tamna strana, ona koju ponekad pokažemo drugima, a ponekad samo nosimo u sebi. Nevidljiva je drugima, ali nama i te kako poznata. Često je i sami poričemo, jer ne želimo da priznamo da je deo nas.
Strahovi, neizgovorene reči, potisnuti bes ili krivica, sve to oblikuje tamnu stranu koju svakodnevno nosimo poput nevidljive odeće. Kada pokušavamo da je se oslobodimo, često joj dajemo oblik sagovornika – kao da razgovaramo sa nekim bliskim ili sa sopstvenim unutrašnjim glasom. U tim trenucima oslobađamo emocije i sve ono što nas tišti. Na taj način izgovaramo reči koje možda nikada ne bismo imali hrabrosti da kažemo licem u lice.
U ovim situacijama često se setim Gestalt terapije, u kojoj sedimo naspram prazne stolice i razgovaramo ili sa osobom koja nam nedostaje, ili sa delom sebe koji krijemo. Ova metoda pomaže da se suočimo sa onim što potiskujemo – da rasteretimo tugu, neraščišćene emocije ili konflikte koje nikada nismo razrešili.
Vratimo se sada na ono svetlo s početka priče – možemo ga zamisliti kao reflektor koji osvetljava našu tamu, ne da bismo je uništili, već da bismo je sagledali. Suočavanje sa senkom ne znači borbu protiv nje, već pokušaj da je razumemo i prihvatimo – kao privremeni ili trajni deo sebe.
Svi mi imamo svoju senku. Svi imamo trenutke kada treba da sednemo naspram prazne stolice i započnemo razgovor. Najveće razgovore ne vodimo uvek sa drugima – često ih vodimo sa sobom. A kada prihvatimo svoju senku, osećamo da smo postali opušteniji, slobodniji. Tada senka i mi postajemo celina.
Autorka teksta: Dijana Adamović – kolumnistkinja BOLD Magazina
Photo credit: Photo by Stefano Pollio on Unsplash / Photo by Luís Eusébio on Unsplash
