Telo boje, glas platna: unutrašnji svet Teodore Nešković

U slikarstvu Teodore Nešković boja je telo, a platno glas koji ne pristaje da šapuće. Između tekstila i ulja, grubih vlakana i mekih slojeva, ona gradi prostor u kom se prisutnost naslućuje pre nego što se figura imenuje. Njene slike ne traže dopadljivost — prave sebi mesto da dišu, da prežive — a instalacije pozivaju publiku na sudar, na telesno i emotivno prepoznavanje pre svake racionalizacije. Nešković ne odvaja život od rada: impuls postaje proces, sredina je najintimnija tačka, a iskrenost ponekad zvuči kao “ne”.

U ovom razgovoru ulazimo u njen unutrašnji pejzaž: u senzorni dijalog sa materijalima, u snagu koja se skuplja iz najsitnijih atoma, u potrebu da se umetnost dogodi celim bićem — bez kompromisa, sa verom da harmonija dolazi posle hrabrosti.

Tvoje slike ne šapuću – one govore punim glasom, sirovo i iskreno. Kada si prvi put osetila da slikanje može biti jezik kojim najtačnije izgovaraš ono što ne možeš reći rečima?

Ne bih mogla da kažem kad je to tačno bilo, ali imam osećaj u sebi kao da je to bilo od prvog momenta kad sam se susrela u detinjstvu sa tim. Sa godinama se samo to sve više i više razvijalo i otkrivalo.

Studirala si tekstil, a zatim se prepustila slikarstvu, ali tvoja umetnost ne priznaje granice među medijima. Da li ti materijal sam šapuće kako želi da bude oblikovan, ili ga ti vodiš?

Komunikacija izmedju ta dva je neizbežna, nisu svi materijali isti, pa i sam pristup njima je drugačiji. Sve učestalije razmišljam o njima i vodim se i tretiram ih po njihovom senzibilitetu, ali sa druge strane uživam i u eksperimentisanju sa mešanjem totalnih suprotnosti.

Rekla si da nisi suptilna osoba – ni privatno, ni kao umetnica. Kako izgleda tvoj svet kada skineš rukavice i potpuno ogoliš stvaralački impuls?

Teško mi je da se povežem sa tim ogoljenjem stvaralačkog impulsa, zato što sam sve to idalje ja, bila u svom radnom prostoru ili ne. Sve je to poprilično povezano, bar u ovom trenutku mog života. S obzirom da se moja umetnička praksa i ideja dosta zasniva na introspektivnom delu mene, trenutno ne mogu da odvojim ta dva sveta. Nikad ih nisam ni gledala zasebno, moj svet je tu negde. 

Na tvojim radovima često se oseća telesnost, golo biće koje progovara kroz teksture, boje i slojeve. Kako doživljavaš granicu između tela i slike?

Telo u slici doživljavam kao prisutnost, kao ideju nekoga, više nego konkretno čoveka. Telo samo naslućuje to što bi navodno trebalo biti. Prisutnost i osećaj istog su mi mnogo bitniji nego konkretnost nečega što je već i samo po sebi tu, izrečeno.

Tvoje slike ne pokušavaju da se dopadnu. One deluju kao da su napravljene da prežive. Odakle dolazi ta snaga?

Snaga uvek dolazi iz najsitnijih atoma koji su u nama, slike su iskrene i dolaze upravo iz te snage. Napravljene su da bi prodisale i živele.

U tvojim prostornim instalacijama oseća se intenzitet prisustva. Šta se dešava kada publika uđe u prostor koji si stvorila – da li te zanima taj sudar tela i umetnosti?

To mi je najdraže. Ne postoji mi ništa lepše i snažnije nego emotivna ili bilo kakva  reakcija tog tipa publike i mojih radova, zato što mi to i jeste najbitnije i to smatram uspehom za sebe.

Čini se da kod tebe nema kompromisa – ni u izrazu, ni u temi, ni u formi. Da li umetnik mora ponekad da bude neprijatan da bi bio iskren?

Neprijatnost je relativna stvar, zavisi kako ko doživi to. Naravno, ne treba ni svako to da toleriše ili razume, ali svakako smatram da svako može da bude i prijatan i iskren u isto vreme, sve je u pristupu. Nažalost, iskrenost dosta ljudi doživljava negativno, zato što neprijatnost dolazi zajedno sa rečju “ ne”.

Učestvovala si na brojnim rezidencijama i radionicama u zemlji i inostranstvu. Šta si naučila o sebi kada si se izmestila iz poznatog u nepoznato?

To mi je uvek prelepo iskustvo, potpuno se isključim od onoga što radim i imam u Beogradu i u potpunosti se posvetim onome što radim sad i tom mestu i atmosferi. Uvek se osećam novo i naučila sam kolko sam sposobna i adaptivna/fleksibilna u novim okruženjima.

Koji deo procesa ti je najintimniji: početak, kada intuicija trepće ispod kože, ili kraj, kada sve stane i postane stvarno?

Početak uvek počne sa impulsivnošću osećaja ili ideje u datom trenutku. Kako sve više radim na slici ona postaje intimnija, povezujem se sa njom i sve više ona postaje ono što sam ja. Kraj je samo misaono vraćanje na početak. Intimnost je u sredini.

Tvoje slike često izgledaju kao da su proživljene, ne samo naslikane. Da li ti je važno da publika tvoju umetnost oseti – telesno, emotivno, instinktivno – pre nego što je racionalizuje?

Da, definitivno. Doduše, pomogne mi dosta u mojoj samoj racionalizaciji svoje slike, kad neko to uradi, ko nije ja. 

Na koji način se tvoje unutrašnje stanje – tvoji strahovi, bolovi, bes, nežnosti – pretaču u slikarsku površinu? Postoji li granica između života i rada, ili su kod tebe to dva lica istog tela?

Još uvek nisam postavila granicu izmedju života i rada, iako je nekad teško to izbalansirati zbog svakodnevnih i elementarnih sekvenci života koji svi živimo. Ali konkretno za moje stvaralaštvo je jako bitno da ne odvajam ta dva dela.

Šta bi volela da ti se dogodi kao umetnici u narednih deset godina – ne u smislu karijere, već kao unutrašnji pomak, kao stvaralačko preoblikovanje?

Definitivno više učestalog mira i harmonije.

Odgovore priredila: Teodora Nešković

Photo credit: Teodora Nešković