,,Unepovrat” sa Jesenjinom
Sve je počelo sa predlogom, zatim mišlju, idejom, pokušajem, onda i uspešnom premijerom, nakon koje je usledilo još uspešnijih nekoliko narednih igranja. Ako pričamo o monodrami, ali ako govorimo o Jesenjinu i meni…onda je to mnogo duža priča.
Najviše volim o tome da govorim, ali potrudiću se da podelim to iskustvo sa vama i na ovaj način. Pisanjem, kao i Jesenjin tražeći najistinitije reči, duše svoje, kao i duše mesečine ili bele breze, duše ruske stepe i vojvođanske ravnice. Mirisom votke i ukusom slanine.
Evocirajući uspomene na period rada i igranja monodrame o Jesenjinu, ponovo oživljavaju duboka osećanja. Sada sa još širim dijapazonom.
Kao obavezan zadatak na četvrtoj godini akademije imali smo da odradimo monodramu na temu ,,portret umetnika”, gde smo morali izabrati umetnika ili njegovo delo koje bismo oživeli na sceni. Još na prvoj godini akademije sam dobio kompliment od starijeg kolege da ga podsećam na Jesenjina i kako bi bilo divno da odradim monodramu o njemu. Zahvalio sam se i pomislio, daleko je četvrta godina…ima vremena, sigurno ću pronaći nešto što će me očarati i navesti na put monodrame. Međutim četvrta godina je vrlo brzo došla iz rekla:-,,Evo me! Gde je monodrama?!” I vreme je bilo da se odluka donese. Još krajem treće godine shvatio sam da nisam našao još ništa sebi svojstveno, radili smo mnogo, čitao sam puno, istraživao, na prvoj godini smo imali zadatak da oživimo slike, što je takođe bilo inspirativno, ali uvek sam naginjao više ka poeziji, međutim niko od domaćih ili stranih pesnika me nije osvojio, pa sam počeo da čitam o Jesenjinu. Što sam dublje zadirao u njegov život, još više je on ulazio u moj. Vrlo brzo sam shvatio da sam na pravom putu, ali i dalje površno informisan o njemu, njegovom životu i delima. Ali sam osetio da smo po nečemu jako slični. Tako je počeo moj život Jesenjina, Unepovrat.
Neprimetno se ušunjao u moj život i što sam više čitao i istraživao, to je on jačao u meni. Crni čovek? Hm? Često sam mislio kako bih voleo da pričam sa njim, ili bar da prođe samo pored mene. Sve više sam osećao duboku povezanost sa likom i delom Velikog poete.
Došao je i trenutak kad sam morao da napišem nešto, samo jedan trenutak njegovog stiha. Da ga sročim u dramski oblik, da oživim situaciju, osećaj, događaj o kom je pisao. Nije baš bilo sjajno. Profesorica me je kulturno zamolila da napustim učionicu i da se ne bacam po sceni…
Oživeti pisanu uspomenu, pesmu ili samo jednu misao tako Velike ličnosti bilo je izuzetno zahtevno. Međutim zahvaljujući mojim klasićima Dači i Radu, profesorici Jeleni i njenom suprugu književniku Zoranu Kostiću i naravno magičnom Jesenjinu, dramska verzija moje monodrame je završena. Onda je krenulo njeno scensko postavljanje. To već nije mogao da uradi niko umesto mene, jer ipak za nešto moraš dobiti ocenu.
Bilo je zahtevno, naporno, bolno i prelepo. Suza, smeha, besa, svađe, pomirenja…sve što pripremanje jedne predstave zahteva, ako radiš iskreno i dosledno. Trudio sam se da tako radim i to je dobilo svoje priznanje.
Premijera je bila na maloj sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske, pred punom salom, prijatelja, profesora, kolega i porodice, koja je došla iz Subotice i doprinela da moj život Jesenjina bude potpun. Jer i Jesenjinu, kao i meni, porodica, prijatelji i ljubav su sastavni deo života.
Veliku sreću su mi učinili i klasići koji u tom periodu nisu bili u Banjaluci, i došli su samo to veče da za taj trenutak budemo svi zajedno, neću reći ,,kao”, već velikim slovima, PORODICA. Veče je bilo potpuno.
Posle premijere, monodramu sam odigrao još nekoliko puta u Banjaluci, Derventi, Novom Sadu i u Subotici, svom rodnom gradu.
Naravno iz razloga što kod mene ništa ne može da bude jednostavno, i iz želje da u potpunosti oživim priču o Jesenjinu, u predstavi pored mene jednako žive i Marko, Branislava, Anja, Ivana i Mina, talentovani muzičari koji su svojim gudalom oživeli note koje je pisao Sergej Vanjin.
Veliku zahvalnost dugujem klasićima, profesorici Jeleni Trepetovoj Kostić i njenom suprugu Zoranu Kostiću, profesorici Renati Agostini i Jovanki Božović, kao i svojim prijateljima i naravno porodici koju su tu uvek kao neiscrpna podrška i ljubav.
Jesenjina je bolela podeljenost Rusije, na crvenu i belu, srce mu se cepalo kad nije mogao, tačnije bilo mu je zabranjeno, da kaže, napiše ili uradi ono što oseća, ali ipak je radio šta su mu duša i srce šaputali, ipak se borio sa vetrenjačama. Kakvu mi danas borbu vodimo i kako se mi cepamo, čije vetrenjače nama lome krila? Crni čovek? Hm?
Branimo se srcem punim ljubavi, napadnimo ljubavlju, jer zlo se toga plaši.
Kad danas neko kaže da je ,,umetnik”, naježim se. Šta to znači? Voleo bih to da shvatim, da se time bavim i da, ako je to nešto dobro, to i postanem, jednom.
Jesenjin me je inspirisao da mislim, osećam i volim. Ali ne onako kao kad kažeš:,,Volim te.” Već kad osećaš i to istinski misliš. Njegova poezija je probudila u meni osećaj postojanosti, trenutka, povezala me sa prirodom i svime što me okružuje jer to me čini osobom kakva jesam i kakav ću biti.
U monodrami sam se trudio da iskoristim sve mogućnosti i sposobnosti koje imam. Pored glume, govorim poeziju na srpskom i na ruskom jeziku, plešem i pevam na ruskom. Pored muzičara i mene, na sceni su flaša i sveska pesama. Bez scenografije i suvišnih detalja, sveo sam monodramu na suštinu Jesenjinove poetike i života. Trudio sam se da iskoristim neke od najatraktivnijih trenutaka iz njegovog života, ali toliko neverovatnih priča, pesama, pisama i ispovesti ima, da je ovo samo nekoliko segmenata njegovog kratkog, ali velikog života.
Kroz život se susrećemo sa raznim ljudima, događajima i osećajima, koji nas oblikuju. Poput izvrsnog stolara, Jesenjin mi je pomogao da pronađem dleto kojim da rezbarim svoj život i koje drvo da biram. Drvo života, iskrenosti i ljubavi.
,,Ko sam? Šta sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, ko da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.”
Autor teksta: Marko Vujević
Photo credit: Marko Vujević
