Uroš Papeš: Reči koje seku i svet koji se lepi iznova

U svetu u kojem reči sve češće gube težinu, Uroš Papeš ih pažljivo bira kao skalpelom – da iseče, preoblikuje, zalepi, i otvori prostor za istinu. Njegova poezija ne teži lepoti, već iskri koja nastaje kada se značenje rasprsne. Kao pesnik, slikar i restaurator, on istovremeno razgrađuje i rekonstruiše svet – gradeći ga od novinskih izrezaka, ogoljenih misli i tragova propalog vremena.

U razgovoru za BOLD, Uroš otkriva kako izgleda borba za autentičnost u epohi copy-paste izraza, zašto su njegove makaze možda preciznije od pera, i kako cut-up tehnika može postati duhovna praksa, umetnički otpor i dnevnik nevidljivog poretka.

Tvoja poezija se kreće između rifova, misli i fragmenata – kao da čitaš svet iz iscepane slike. Da li stih za tebe dolazi kao šapat ili kao lom?

On dolazi pre svega iz ideje koja od početka do kraja kontroliše jezički izraz. To su tihi trenuci preispitivanja sopstvene ličnosti i borba za krhkom slobodom zdravog stvaralaštva u savremenom društvu. Rekontekstualizacija i fragmentisanje slika i reči daje mi sigurnost u kreiranju i shvatanju moje sopstvene slobode, gde iznova i iznova stvaram sebe i svet koji me okružuje. Iako je moderni jezik izgubio vezu sa lirskim skladom i punoćom, ja sam se prilagodio i izgradio u jedinstvenom narativu i jeziku reportaže, kako ga naziva Malarme.

Cut-up poezija u tvom izrazu nije samo tehnika, već filozofija. Šta se dešava u tom trenutku kada tekst, rasečen i ponovo složen, progovori drugačijim glasom?

Moguće je da je to nauka o našem nesavršenstvu, koje nas više intrigira nego nekakvo nezamislivo savršenstvo, i koje Nikita Stanesku naziva suštastvenim otiskom nevidljivog poretka. Cut-up poezija predstavlja svojevrsno spajanje na izgled, disjunktivnih slika i reči, umetnost koja se trenutno dešava proizlazeći iz slučajnosti tehnike. Ova umetnost je smisleno čulna i kombinatorno osmišljena, ali nikako improvizovana i neodređena. Novi rekonstruisan tekst ovim eksperimentalnim stvaralaštvom daje novu celinu, stvarnost i svrhu, a ona je ponekad apstraktno nepotpuna, koherentno autentična i iracionalna. Spontanim faktorom, u ovom slučaju makazama, dokazuje se da je poezija prirodni zamah slobode čovekove misli usmerene ka živom svetu.

Baviš se i slikarstvom, i pisanjem, i restauracijom. Gde se završava ruka umetnika, a počinje ruka arheologa duše?

To su dve ruke istog tela. Unutrašnja razmišljanja i iskopavanja, koja se svakodnevno dešavaju, žude za interakcijom i razumevanjem. Drugi vidovi umetnosti mi pomažu da kroz više dimenzija sagledam svet u kojem želim da živim. Ono čemu ruke hrle su lepota, izazovnost i virtuozitet.

Naslov tvoje knjige “Rifovi” vuče asocijacije na muziku, lom, talas. Da li vidiš poeziju kao ritam tela ili kao ritam tišine?

Poeziju iz jednog ugla vidim kao konstantu istraživanja kojom se kreću lutalice i beskućnici koji veruju u njeno pribežište. Ritam i muzika poezije predstavlja osluškivanje jedne boemske nedorečenosti. Rif nikada nije konačan i šta više improvizovan je. To je individualno-impresionistička ideja borbe protiv defetizma i konformizma. Kao što veliki Artur Rembo pridodaje samoglasniku neki epitet, želeći da naglasi da su samoglasnici stubovi jezika, ja veoma blago želim da dodam muziku rečima koje govore o nepoznavanju sebe i izdvajaju se iz sadržaja izuzetne i sveprisutne neoriginalnosti, monotonosti i aritmičnosti mejnstrim poezije koja uspeva da uhvati samo opšta osećanja i opiše život u prizemnom kapitalističkom okruženju.

U tvojim aforizmima, sabijenim i britkim, oseća se duh lucidnosti ali i melanholije. Kako nastaju – u jednom dahu ili seku pažljivo poput skalpela?

Aforizam je moja najstarija ljubav i od malena čitam i pratim našu satiručnu scenu. Kao introvertnom klincu bilo mi je fascinantno kako se izraziti lakonski, sa što manje reči, a dotaći se duboko nekih savremenih tema. Lucidnost i melanholija su odlike srpskog humora koji nas je uvek održavao u životu u zlim vremenima. Trudim se da budem samokritičan i u mojoj knjizi aforizama “Prljave misli” deset godina pisanja sam dosta kompresovao objavivši britke i duhovite reči. Današnja satirična scena je u stalnoj koroziji, kao i poezija, bez otvorene direktne kritike koja bi stručno likvidirala, u društvu srozanih kulturoloških standarda, bez medijskog prostora, dostojanstva, i u okruženju ostrašćenih individua.

Tvoje umetničko delovanje ima jaku duhovnu komponentu. Kako ti vidiš vezu između stvaranja i duhovnog rasta?

Mislim da jedno bez drugog ne može. Duhovnost podstiče umetnike da još više istražuju i dostignu emotivniji, dublji i poetičniji izraz. U slikarstvu pokušavam to da održim u okviru naših kulturoloških fenomena i tematika koje sam lično iskusio ko što su rat, bombardovanje, dolazak i odlazak demokratije, neo kapitalizam, konzumerizam… Naravno postoje i umetnici koji su kompletno telesni i koji se upravljaju zapadnim aršinima, oponašajući potpuno strane motive, a ostavljajući svoja lična saznanja i iskustva bez šanse za izrazom. Duhovni rast će nam sigurno pomoći da budemo ako ne bolji umetnici, sigurno srećniji i ispunjeniji.

Koji je najneočekivaniji izvor iz kojeg ti je “iskočio” stih – staro pismo, oglas u novinama, napukli zid?

Svih ovih godina ozbiljnim bavljenjem katapom, uporedo sam pravio i veliku bazu rečenica, reči, veznika, zamenica… Sekući dnevne novine, lokalne novine, magazine, stare ekspres politike i književne reči. Što je baza veća, veća je i šansa za najneočekivanijim i kvalitetnijim stihom. Uvek u isto vreme radim najmanje dve pesme jer pustim da se reči same spajaju i da eksperiment teče svojim tokom. Upravo je ta neizvesnost ono što me čini srećnim kada se bavim umetnošću.

Da li ti se desilo da te neko cut-up delo “preduhitri”, da ti pokaže nešto o tebi pre nego što si bio spreman da to znaš?

Svaka Cut-up pesma je u stanju da te preduhitri svojom smislenom slučajnošću i da ti otvori mnoge vidike i podstakne na razmišljanje. Čini mi se da Cut-up pesma više stvara mene nego ja nju. Ona me motiviše, leči, ohrabruje i inspiriše i dalje.

Kao restaurator, dodiruješ ono što je oštećeno. Kao umetnik, stvaraš iz tog oštećenja. Da li te više inspiriše ono što je propalo ili ono što se opire propadanju?

Moje prve slike u malteru bile su sačinjene od fragmenata fresaka plavog svoda iz crkve u Sremskoj Kamenici, šarenog kamena iz Kur Salona u Banji Koviljači i belog kamena sa baklji koje ukrašavaju vrhove Narodnog pozorišta u Beogradu. Tako sam spojio nespojivo, odbačene delove i šut koji bi sutra završio u đubretu, dao im kroz sliku vizuelnom rekonstrukcijom novo značenje. Fragmenti jesu od propalih delova ali su takođe i otpor propadanju u novom ruhu.

U svetu u kojem sve teži jasnoći i brzini, ti biraš gustinu i fragment. Da li je to otpor, utočište ili istina?

To je najverovatnije moja zona sigurnosti u kojoj tražim i istinu, i slobodu, i otpor. Kao umetnik manipulišem misaonom rečju da bi rekontekstualizovao mogućnosti azbuke i jezika a sa druge strane razbio gustu sveprisutnost teksta u mas medijama i svakodnevnom životu na same kristale suštine. Lečim i stvaram moj svet, da ga delim sa drugima. Cut-up mi je takođe i kritičko sredstvo reakcije na savremeni trenutak, u analizi spektakla, urbanih socioloških fenomena ili preokretu ustaljenih percepcija autorstva.

Postoji li neko pravilo koje si sebi zadao kao pesnik – i koje redovno kršiš?

Kao pisac i umetnik nisam sebi zadao nikakva pravila, stvaram u trenutku kada se skupi dovoljno iskustava i inspiracije. Pravila bi me ograničila i postavila u nekakve aršine. Ali umesto njih imam ciljeve i želje da kroz izložbe i knjige proširim priču o katapu među ljudima koji žele da postanu aktivni akteri u dijalogu sa slikom, čitajući i tumačeći, takođe preispitujući umetnički objekat, u ovom slučaju dematerijalizovani tekst, kao centralnog protagonistu.

Zamisli da tvoj cut-up tekst stoji kao mural usred grada – koji bi to bio grad, i šta bi pisalo na njemu?

Mislim da to ne bi bila čitava pesma ali zasigurno reč ili rečenica, nešto poput meta poruke Renea Margita, belgijskog surealiste, u njegovoj slici iz 1929. godine koja se zove “Obmana slike” gde stoji slika lule ali piše tekst “Ovo nije lula”. Bio bi to rad inspirisan opusom Eda Ruše, koji prisvaja i izoluje dekontekstualizovane fraze, nadovezujući se na dišanovske osnove redimejda, i stvara savršene kolokvijalne idiome. Bila bi to slika Zlodoba koju sam napisao u stilu loga čačanske fabrike Sloboda. Promenom par slova i istim autentičnim logom ljudi i dalje čitaju sloboda, a kada se dublje zagledaju vide da slobode nema u zlom dobu. U duhu borbe za pravdu koja se danas vodi u Srbiji to bi bilo naslikano u nekom gradu.

Autor teksta: Uroš Papeš

Photo credit: Uroševa privatna arhiva Instagram