Tamo gde prostor prodiše: Viktorija Šećerov o tišini, teksturi i toplini enterijera

Neki ljudi uređuju stanove, a neki — stvaraju tišinu. Viktorija Šećerov ne crta samo raspored nameštaja, već pažljivo osluškuje tihe potrebe koje se kriju između zidova. Njen rad nije imitacija trendova, već razgovor sa svakim kvadratnim metrom, sa svakim čovekom koji u njemu živi. U vremenu kad domovi sve češće liče jedni na druge, Viktorija podseća da pravi prostor ne nastaje iz boje ni stila — već iz osećaja.

Ovaj intervju vodi vas tamo gde enterijer nije pozornica, već produžetak tela i duše. Tamo gde se diše.

Kako počinje jedan prostor? Da li je to tekstura, osećaj ili možda rečenica koju ti klijent izgovori, a ti je zapišeš kao početak priče?

Počinje od čoveka. Od toga kako živi, šta ga muči, šta mu fali u svakodnevici. Nekad je to rečenica koju mi izgovori — tipa “Nemam gde da ostavim jakne kad uđem u stan” ili “Stalno se sudaramo u kuhinji” — i meni to odmah bude znak gde da krenem.

Nije to odmah ni boja, ni tekstura, ni stil. Prvo mora da mi bude jasno šta njima treba da bi im prostor “legao”. Tek onda dolaze materijali, raspored, detalji.

Zato sa svakim klijentom pričam puno pre nego što bilo šta nacrtam. Prava rešenja se kriju u tim malim rečenicama koje deluju usputno, a zapravo sve govore.

Kažeš da voliš toplinu, prirodne materijale i prostor koji „diše“. Kako izgleda enterijer koji po tebi ima dušu?

Za mene to nije prostor koji izgleda savršeno, nego onaj u kom se vidi da tu neko živi. Gde možeš da sedneš na pod, da ostaviš šolju na stolu bez grča.

Dušu mu daju drvo, tkanine koje nisu plastika, boje koje smiruju, i stvari koje imaju neko značenje — ne mora sve da bude novo i skupo.

Bitno mi je da prostor ne guši. Da ima mesta da se diše, bukvalno. Da nije sve natrpano i “po šablonu”. Kad sve legne – funkcija, osećaj i malo lične priče – e to mi je to.

Da li si ikada dizajnirala prostor koji te iznenadio – ne po budžetu, već po emociji koju je u tebi izazvao dok si ga stvarala?

Radila sam sa jednim mladim bračnim parom koji je kupio gotov projekat kuće od arhitekte. Sve je delovalo idealno na papiru – veliki prostori, lepo osmišljeni otvori, moderna fasada. Oni su pronašli kuću na nekom američkom sajtu i rekli “E, to je to!”

Ali na prvom sastanku, u sred razgovora, žena izgovori rečenicu koja mi je zaparala uši:

„Mi nismo ovako zamislili kad smo videli projekat.“

I to ti je suština. Papir trpi sve.

A kad kreneš da živiš u toj kući — svaka prostorija počne da “priča” drugačije.

Svaki prostor u toj kući bio je ogroman za svoju funkciju. Kuhinja prevelika, trpezarija udaljena, dečje sobe bez osećaja.

I veruj mi – to je mnogo veći izazov nego mali stan. Zato što budžet nije neograničen, a posla za stolara – koliko hoćeš. I tu kreće ono pravo: kako da se smisleno popune ti kvadrati, a da ne odeš u bespotrebnu potrošnju.

Što se stila tiče, želeli su moderno, ali ne hladno. Malo boho, ali ne previše razigrano. Toplo, domaće, ali ne kao da su skinuli sve sa Pinteresta. Ukratko – želeli su prostor u kom će se osećati svoje, a ne kao da žive u časopisu.

Navikla sam da se borim sa manjkom prostora, ali ovde je izazov bio potpuno suprotan — višak svega. Zidovi udaljeni, plafoni visoki, svaki element traži “nešto” da ga popuni, a budžet ne prati tu kvadraturu.

Iznenadio me je koliko veliki prostor može da bude hladan ako se ne “zagradi” pažnjom. I koliko lako čovek može da se izgubi u svom domu ako prostor ne prati njegov ritam života.

Ali najviše me je iznenadilo koliko su male stvari napravile razliku. Nisu to bile skupe lampe ili brendirani komadi. Bilo je to kad smo uveli teksturu — pleteni tepih, drvenu klupu, boje koje smiruju.

Koja je tvoja definicija „udobnosti“ – da li je to sofa koja prima umorne ljude ili svetlo koje zna kada da zaćuti?

Udobnost za mene nije samo stvar nameštaja ili rasvete, već kako se ti osećaš u tom prostoru. Dobra sofa je važna – ona mora da te primi kad si umoran i da ti dozvoli da se potpuno opustiš.

Ali isto tako, svetlo ima svoju ulogu. Ne volim kad je prostor preosvetljen, posebno uveče. Pravo svetlo zna kada da bude jako, a kada da se priguši i stvori atmosferu. To je deo udobnosti.

I nije to samo funkcionalno. Udobnost je i lični pečat koji unosimo u prostor – stvari koje pričaju tvoju priču i podsećaju te ko si. To može biti omiljena slika, stara knjiga ili poklon koji ti mnogo znači.

Plus, biljke. One donose život i daju osećaj da si zaista kod kuće, a ne u nekom “showroom-u”. Kad vidiš zelenu biljku, prostor diše i postaje topliji i prijatniji.

Za mene je udobnost upravo ta kombinacija svega – funkcionalnog nameštaja, pravog svetla i svega onoga što prostor čini stvarnim, toplim i tvojim.

Kada kreiraš enterijer, koliko osluškuješ klijenta – a koliko insistiraš da ga pomeriš korak dalje od onoga što je već poznato?

Osluškujem uvek. To je osnova. Ne dizajniram za sebe, nego za njih – i važno mi je da ih razumem, da osetim šta im zaista treba, i šta im smeta u prostoru u kom trenutno žive.

Ali isto tako – moj posao nije da im samo iscrtavam ono što su već videli na Instagramu.

Zato ih pažljivo “guram” korak dalje. Nekad je to u izboru boje koju nikad ne bi sami stavili. Nekad u predlogu da zid ne bude pun elemenata, već da “diše”. Nekad im predložim raspored koji u startu deluje čudno, ali kad ga objasnim – shvate da zapravo rešava sve njihove muke.

Ne radim to da bih “pametovala”, nego zato što verujem da je moja odgovornost da im pokažem opcije koje ne bi sami prepoznali.

Zato uvek kažem — ja sam tu da vam osmislim ono što vam treba, a da pritom ni ne znate da vam treba. Kad se u tome složimo, prostor ispadne njihov, ali podignut na viši nivo.

Sećamo se vremena kada se sve „merilo“ Pinterestom. Danas, ljudi žele autentičnost. Kako balansiraš između inspiracije i kopije?

Pinterest može da bude odlična početna tačka – da vidimo šta klijentima prija vizuelno, koje boje, koje teksture, kakva atmosfera. Ali to što lepo izgleda na slici, ne znači da u stvarnosti funkcioniše baš tako.

Meni je najvažnije da prostor bude funkcionalan. Ako mi klijent pošalje inspiraciju s Pinteresta, saslušam ga i objasnim šta od toga može da se primeni u njegovom prostoru, a šta možda nije najpraktičnije. I uvek se trudim da zadržimo ono što im se dopada – kroz boje, teksture, raspoloženje prostora – ali tako da zaista funkcioniše za njihov život.

Naravno, najviše uživam kada mi klijent da potpunu slobodu. Tada mogu da stvaram prostor koji je u potpunosti prilagođen njima, a ne nečijoj tuđoj slici. I tada nastaju najbolja rešenja – jer nisu ni prepisana, ni nasumična, nego njihova.

Tvoj Instagram je pročišćen, smiren, ali topao. Koliko ti je vizuelni identitet studija važan – i da li on odražava i tvoj lični prostor?

Jako mi je važan, jer je to produžetak mene i mog načina razmišljanja. Ne delim savete koje sama ne primenjujem u svom domu. Sve što pokazujem – od boja do rasporeda – dolazi iz mog ličnog uverenja da prostor treba da bude funkcionalan, smiren i topao.

Zato i ne volim da radim sa ljudima koji razmišljaju potpuno suprotno od mene. Ne zato što oni nisu u pravu, već zato što ne delimo mišljenje i ja nisam prava osoba za njih. Kad klijent i ja delimo sličan pogled na prostor, rad postaje zadovoljstvo, a rezultat je uvek autentičan.

Vizuelni identitet mog rada nije stvoren “da izgleda lepo na mreži”, već da jasno pokaže šta možete da očekujete ako radimo zajedno. 

U eri brzine i hiperprodukcije – da li veruješ da enterijer može da nas uspori, da nas nauči prisutnosti i tišini?

Apsolutno verujem. Pravi enterijer može da te uspori – ne zato što moraš, nego zato što ti prija da ostaneš tu. Kad te prostor ne opterećuje, kad ne vrišti bojama, stvarima i rasporedom, već ti tiho kaže: “Dovoljno je” – onda možeš da se zaustaviš i da dišeš.

Zato biram neutralne tonove, prirodne materijale, funkcionalan raspored. Ali ne pravim “sterilne” prostore. Uvek koristim i pastelne boje koje umiruju, ali i pažljivo birane akcentne tonove – da unesu karakter, da bude jasno da je to nečiji dom, a ne showroom.

Autentičnost mi je važna, jer prostor ne treba da izgleda kao tuđi, već kao njihov. I baš zato verujem da dobro osmišljen enterijer može da nas nauči tišini, prisutnosti i tome da budemo bolje povezani – sa sobom i s ljudima s kojima živimo.

Postoji li prostor iz tvog detinjstva koji je ostavio trag na tebe? Zid, miris, soba – nešto što i danas nesvesno prenosiš kroz rad?

Definitivno mamina kuhinja. Bila je boje trule višnje sa detaljima u boji vanile. Danas, naravno, ne bih koristila takvu kombinaciju u svom prostoru, ali kad pomislim na tu kuhinju — setim se funkcionalnosti. Sve je bilo na svom mestu, logično raspoređeno, lako za korišćenje.

U to vreme se skoro niko nije bavio tim pojmom “funkcionalan prostor”, a ja sam imala privilegiju da svaki dan provodim u kuhinji koja je baš to — bila funkcionalna.

I te smele boje su mi ostale negde u podsvesti. Naučila sam da se ne treba bojati boja u projektima — samo ih treba znati uklopiti. Zato danas, recimo, moja kuhinja nije trule višnje, ali jeste baby plava. Nije jarka, ali definitivno nije ono što svi biraju. I upravo to mi je važno — da svaki prostor ima nešto svoje, nešto što se pamti.

Uređivanje prostora često je i psihologija. Koji tip klijenta te najviše inspiriše – onaj koji zna šta hoće, ili onaj koji tek otkriva?

Najviše volim da radim sa klijentima koji mi daju smernice — recimo koje boje vole, kakav osećaj žele da imaju u prostoru — a onda mi prepuste da kroz ceo proces vodim stvari korak po korak. Prvo rešavamo funkcionalnost, pa onda ulazimo u estetiku i detalje.

Uživam u projektima gde klijent nema potpuno jasnu viziju, jer tada zajedno otkrivamo šta je zaista “njihovo”. Takvi prostori ispadnu mnogo autentičniji.

Kad neko dođe sa slikom iz Pinteresta i kaže “hoću baš ovako”, najčešće je to već 100 puta viđeno. Lepo jeste, ali nema dušu. Zato mi je uvek cilj da prostor liči na ljude koji u njemu žive — a ne na nečiji tuđi dom sa interneta.

Kada si poslednji put završila projekat i pomislila: „Da nisam ja radila – poželela bih da živim ovde“?

Svaki put kad mi klijent da potpuno odvezane ruke.

Tad prostor ne nastaje pod pritiskom da ispunim tuđa očekivanja, već kao odgovor na ono što stvarno treba — i njima, i prostoru. I baš tada dobijem ono:

“E, ovde bih mogla da živim.”

To ne znači da projekat mora da liči na moj dom, već da u njemu postoji ravnoteža: funkcionalnost, osećaj, boje, teksture — sve što volim da vidim kad uđem negde i pomislim: ovo ima smisla.

Za kraj – šta nikada ne bi trebalo da bude samo „trend“, već trajna vrednost u svakom domu?

Funkcionalnost. Bez obzira na to da li je prostor veliki ili mali, ako nije funkcionalan — vrlo brzo postaje haotičan. I ne, to ne znači da se dom “sam sprema”, nego da svaki predmet ima svoje mesto. Kad se stvari vraćaju tamo gde im je mesto, prostor ostaje uredan bez prevelikog napora.

Pored toga, neutralna baza sa akcentnim bojama je nešto što nikad ne izlazi iz mode. Ona daje prostoru eleganciju, ali ostavlja i mogućnost da se menja kroz detalje.

I ono što često naglašavam – zidne lajsne. One potpuno menjaju prostor, daju mu dubinu, sofisticiranost i tu neku završnu notu koju ne možeš da postigneš samo bojom ili nameštajem. To su stvari koje ne bi smele da budu “trend”, već osnov za svaki dom koji ima trajnu vrednost.

Hvala vam puno na ovim divnim i autentičnim pitanjima. Prava čast i zadovoljstvo mi je bilo da odgovorim na nešto što me zaista niko ranije nije pitao. Baš mi je prijalo da podelim svoje iskrene misli i iskustva. 

Sa poštovanjem, Viktorija Šećerov

Autorka teksta: Viktorija Šećerov

Photo credit: Viktorijina privatna arhiva