“What I Eat in a Day” – Da li to šteti mentalnom zdravlju tinejdžera?

„What I Eat in a Day“ – četiri reči koje deluju nevino, čak i korisno, dok ne shvatiš šta se krije iza te savršeno montirane minut-dve stvarnosti. Uđeš na TikTok ili Instagram da ubiješ vreme, i odjednom – evo ti devojke koja u 06:00 doručkuje chia puding, onda ide u teretanu, pa posle jede salatu sa kvinojom i avokadom, sve to uz „aesthetic“ svetlo i pozadinsku muziku kao da je ceo svet njen lični studio. Klikneš na još jedan, pa još jedan. Neko jede 3000 kalorija dnevno i izgleda kao superheroj. Neko jede 1200 i ima “abs”. Sve izgleda kul, zdravo, inspirativno. A onda se zapitaš: „Čekaj, šta sam ja to danas pojeo? Burek i jogurt. Da li sam ja pogrešno sklopljen?“

Problem nije u samom formatu

Ideja da ljudi podele šta jedu može da bude korisna, edukativna, čak i zabavna. Ali, ono što se desilo u digitalnom haosu jeste da je taj format postao zamka. I to ne bilo kakva. Postao je ogledalo u kojem mladi svakodnevno mere svoju vrednost – ne znanjem, karakterom, harizmom – nego obrocima. Postao je još jedan filter kroz koji realnost prolazi dok ne postane neprepoznatljiva.

Jer realnost je drugačija

Neko nema uslova da doručkuje „organic“ ovsene pahuljice sa borovnicama iz Lidla. Neko ne voli salatu, a neko nema vremena da sprema pet obroka dnevno jer ide iz škole pravo na posao. I umesto da to bude okej, mladi osećaju krivicu. Guilt trip svakog dana – zato što nisi kao oni sa ekrana. Počinješ da se preispituješ: „Možda jedem previše. Možda jedem pogrešno. Možda bih bio srećniji da jedem kao ona sa TikToka.“ A to je opasan teren. Vrlo brzo iz inspiracije sklizneš u poređenje, iz poređenja u nesigurnost, a odatle do anksioznosti i poremećaja u ishrani.

Pritom, malo ko priča o onome što se ne vidi u tim videima.

Koliko je puta snimano da bi izgledalo spontano? Koliko je hrane bačeno jer „nije fotogenična“? Koliko se tih influensera zapravo bori sa sopstvenim telom, ali ne sme da prizna jer im od „fit“ imidža zavisi egzistencija? Kasnije dolazimo da je to i jedna velika marketing borba gde se prvo gleda da se proda proizvod pa tek onda šta je dobro za potrošača. Prava hrana za mozak je upravo ta spoznaja – da ono što vidiš nije celina, nego isečak. I da tvoj život ne treba da se svede na broj kalorija koje neko drugi unosi.

„What I Eat in a Day“

Može da motiviše ako imaš izgrađenu sliku o sebi, ako znaš šta želiš, ako umeš da filtriraš sadržaj. Ali problem je što većina mladih to još uvek uči. Možda znaš sve o proteinima i kalorijskom deficitu, ali nisi još naučio kako da voliš sebe kad si offline. I to je ono što najviše boli. Jer umesto da naučimo da slušamo sopstveno telo – mi učimo da ga upoređujemo.

Zamisli da svi objavljuju „What I Think in a Day“ – i da tamo iskreno stave: „Danas sam se osećao bezvredno. Danas sam bio srećan jer sam pojeo picu sa društvom. Danas sam plakao jer mislim da nisam dovoljno dobar.“ To bi bio TikTok koji bi stvarno nešto promenio. Ali nažalost, algoritam ne voli ranjivost. On voli klikove. A klikovi najčešće dolaze uz mit da je neko drugi savršen, a ti nisi.

Zato je važno da se o ovome priča. Da škole, roditelji, profesori, drugari – svi zajedno, razbijamo tu lažnu sliku savršenog tanjira. Da kažemo glasno da nije sramota jesti drugačije. Da normalizujemo realnu ishranu – onu koja uključuje burek, palačinke, kasni ručak, postavljanje obroka prema potrebama itd. Da prestanemo da idealizujemo nečiji tuđi tanjir i vratimo fokus na svoj.

Jer na kraju dana

„What I Eat in a Day“ ne treba da bude pravilo nego inspiracija. I to samo ako te ne tera da zaboraviš ko si ti i šta tvoje telo zaista traži. Jer nije hrana kriva. Kriv je pritisak da budemo savršeni – u svetu koji odavno to više nije.

Autor teksta: Ivan Katančić

Photo credit: photo one by Margarita Zueva on Unsplash | photo two by Sean Malone on Unsplash | cover photo by Rendy Novantino on Unsplash | photo three by l ch on Unsplash