Između mikrofona i bilborda: Milica Dobrić u ritmu džeza i svakodnevice

Između severa Kosova i beogradskih ulica, između mikrofona i bilborda, Milica Dobrić pronalazi sopstveni ritam – onaj u kome se melanholija i nada, pripadanje i sloboda, prepliću u zvuku džeza. Njena muzika je putovanje kroz slojeve identiteta, kultura i emocija, a njen glas prostor u kome se publika i izvođač susreću bez rezerve.

U svetu gde se često bira lakši put, Milica ostaje verna sebi – na sceni, u bendu, iza kulisa – pronalazeći balans između umetnosti i svakodnevice, improvizacije i istrajnosti.

Tvoja priča počinje na severu Kosova, a danas živiš i stvaraš u Beogradu. Kako se tvoj identitet oblikovao između ta dva sveta – i šta od toga danas peva kroz tvoju muziku?

Odrastanje na Kosovu, koje nosi mnogo slojeva istorije, identiteta i svakodnevne borbe, duboko je oblikovalo moj senzibilitet. Naučilo me je da nalazim lepe stvari oko sebe uprkos situaciji koja okružuje. 

Dolaskom u Beograd, susrela sam se s potpuno drugačijim ritmom. Grad me je naučio hrabrosti, otvorenosti, preispitivanju. I dalje nosim svoje korene sa sobom, i neki usađeni strah i dalje postoji ali idem napred uprkos tome. Mislim da me u muzici često privlače teme kao što su melanholija, nada, želja za pripadanjem, ali i za slobodom. To su teme koje su verujem i deo mog identiteta.

Jazz nije uvek najlakši izbor u zemlji gde se žanrovi često svode na komercijalno. Šta te privuklo upravo tom pravcu – i šta ti jazz dozvoljava što nijedna druga muzika ne može?

Učenje o tradicionalnom jazz-u mi je otvorilo vrata ka razumevanju savremenih pravaca koji kombinuju različite žanrove i muziku različitih kultura. Pošto sam odrasla u internacionalnom okruženju, prirodno me privlače razni melosi i zvuci – i jazz mi dozvoljava upravo to: da istražujem, spajam, razumem i izražavam sve te slojeve identiteta kroz muziku.

EJO, Ming, Groovy Dozen – sviraš u različitim sastavima, svaki sa svojim tonom, pulsom i dušom. Kako se tvoje muzičko ja menja u zavisnosti od benda u kom si?

Svaki bend u kojem sviram nosi svoju energiju – i svaki mi otvara drugačiji prostor da istražujem sebe. U EJO-u sam više okrenuta introspekciji, izrazu kroz dublje emocije i atmosferu. Ming me vuče ka klasičnijem jazz izrazu, improvizaciji i blendovanju vokala s ostatkom benda, dok je Groovy Dozen prostor za funk energiju i vokalni blend u jednom potpuno drugačijem stilu i tehnici.

Verujem da svako iskreno muzičko iskustvo nosi deo mene, ali mi i vraća novi uvid o tome ko sam. Upravo kroz to menjanje i prilagođavanje dolazim sve bliže sebi.

Kad bi morala da opišeš svoju ulogu u bendu ne muzičkim jezikom – kakva si ti sila u timu: vatra, voda, zemlja ili vazduh?

Definitivno sam zemlja. U bendu sam često ona koja voli da drži stvari na okupu, i trudim se da budem istrajna i prisutna.

U jednom intervjuu si rekla: Radite ono što volite i budite istrajni. Šta ti pomaže da ostaneš istrajna onda kada ljubav prema muzici naiđe na zid realnosti?

Ljubav prema muzici nosim od malih nogu, ali vremenom sam shvatila da je to i nešto što me leči. Svaki put kada se bavim muzikom, osetim koliko blagotvorno deluje na moj duh. Muzika me vraća sebi i pomaže mi da bolje razumem i sebe i druge.

Marketing si nazvala „silom prilika“. A kad već moraš da se baviš time – kako si ga pretvorila u prostor stvaranja, a ne samo „nužnog zla“?

Marketing mi stvarno nije došao prirodno, to je bilo nešto što sam morala da naučim da radim kako bih zarađivala. Ali vremenom sam shvatila da i tu ima prostora za kreativnost i izražavanje.

Tu razvijam načine izražavanja kroz vizuelno, jer se bavim i dizajnom i kreiranjem sadržaja, pa mi marketing postaje još jedna prilika da izrazim neku drugu vrstu kreativnosti.

Radiš marketing za klub Bluz i pivo – mesto koje ima dušu, scenu i specifičnu energiju. Kako izgleda balansiranje između promocije i autentičnosti u tom kontekstu?

Bluz i Pivo je mesto koje stvarno ima dušu – i sve što radim za njega proističe iz tog osećaja pripadnosti. To nije tipična promocija, jer ne prodajemo „proizvod“, već pozivamo ljude da dođu i dožive nešto stvarno, živo i ljudsko.

Balansiranje između promocije i autentičnosti za mene znači da se trudim da svaka objava bude istinita – da komunicira duh mesta, njegovu energiju, ljude koji ga čine. 

Kada si poslednji put osetila onu sirovu emociju na sceni – onu kad znaš da publika diše s tobom – i možeš li opisati taj trenutak?

Poslednji put takvu emociju osetila sam na jednoj svirci baš u Bluz i Pivu, kad je publika tiho slušala – i osetila sam tu povezanost sa njima i da zajedno doživljavamo emociju te pesme.

Instagram kaže da voliš vinile, putovanja i dobru svetlost. Da li bi radije zauvek putovala s jednim mikrofonom ili ostala na jednom mestu sa savršenim svetlom?

Mislim da bih izabrala da zauvek putujem sa jednim mikrofonom. Putovanja donose nove priče, zvuke, ljude, inspiraciju – a mikrofon je moj alat da sve to uhvatim i podelim. 

Kako izgleda tvoj kreativni haos? Da li si osoba koja beleži ideje na salvetama, snima glasovne beleške u dva ujutru – ili sve drži u glavi dok ne eksplodira u pesmu?

Moj kreativni haos je miks svega toga! Ponekad beležim u notes aplikaciji, ponekad brzo snimim glasovne beleške dok je ideja tu, a najčešće se ideje rode iz dnevnika koji pišem redovno. 

Zamišljamo da praviš solo album – kako bi zvučao tvoj prvi singl, kako bi se zvao i šta bi publika prvo čula u njemu?

Ideja je tu, ali ne bih još da je odajem, puštam je još da sazri!

Za kraj: Šta bi poručila onoj Milici iz Kosovske Mitrovice koja još nije znala ni da će pevati, ni da će se baviti marketingom, ali jeste znala da želi – nešto svoje?

Zahvalila bih joj se što je verovala u svoje snove i bila hrabra, jer baš ta hrabrost i vera omogućile su mi da danas radim sve što volim i što jesam. 

Odgovore priredila: Milica Dobrić

Photo credit: Mihailo Lukić, Miron Petrik Popović i Milica Dobrić