Emilija Đorđević: Harfa između klasike i svakodnevice

Kada Emilija Đorđević zasvira harfu, vreme se usporava, prostor postaje mekši, a zvuk poprima obrise sna. Njena umetnost ne živi samo u koncertnim dvoranama i palatama, već i u svakodnevnim susretima gde harfa, između klasike i popularnih melodija, pronalazi svoj novi život.

Emilija nije samo harfistkinja – ona je most između elegancije drevnog instrumenta i savremenog ritma današnjice, umetnica koja muziku pretvara u razgovor, a strune u ispovest.

Harfa nije samo instrument – ona je prizor, simbol, gotovo mit. Da li si ti nju izabrala, ili je ona izabrala tebe?

Rekla bih: prvo ja nju pa ona mene. Muziku sam volela od kada znam za sebe a kada sam prvi put videla i cula harfu, bilo je “to ili nista drugo”. Možda baš zato što je prizor i simbol nečeg moćnog i elegantnog u isto vreme, nešto misteriozno, to mi se dopadalo. Uglavnom, nije tu bilo mnogo razuma, samo neki osećaj, kao i kod svake ljubavi, pogotovo kod deteta od osam godina. Nakon prvih časova, i nekog prvog kontakta sa žicama, sve je teklo prirodno. Valjda je to bio trenutak kad je i harfa izabrala mene.

Tvoje koncertne sale bile su i dvorane, i palate, i saloni. Da li prostor utiče na muziku koju sviraš – i kako publika utiče na tvoj ton?

Prostor može da mi bude lep ili manje lep, da ima dobru akustiku ili da se borim sa zvukom — ali istinski ne menja to kako sviram. Broj ljudi takođe; svirala sam u salonima sa dvadeset ljudi i u dvoranama sa petsto, i nikad nisam pravila razliku u pristupu. Ali reakcija publike, to već jeste posebna priča. Nije stvar u brojnosti, već u prisutnosti. Ako osetim da je publika „tu“, da diše sa sa muzikom, da im nešto znači to što čuju — onda je nastup dublji, iskreniji jer ja imam prostora da se otvorim emotivno. Ali moram reci da imam sreće u tom smislu, do sada sam uvek bila vrlo zadovoljna reakcijama publike. Deo toga je naravno i do nas samih, kako držati pažnju sviranjem i scenskim nastupom. Ovo se odnosi na koncerte, a kada je reč o privatnim proslavama, kada sviram kao deo atmosfere – tzv. “koktel muziku” – sve je drugačije, prisnije i opuštenije. Tada harfa ima neku svoju magičnu ulogu u pozadini razgovora. Ljudi često prilaze da je vide izbliza, da je fotografišu, ili da pitaju: „Koliko ti je trebalo da naučiš da je sviraš?“, „Da li je teško svirati harfu?“ – i uvek rado odgovaram, volim kada su ljudi zainteresovani.

Biti harfistkinja danas je gotovo paradoks: deluje starinsko, a zapravo je izuzetno savremeno. Kako ti balansiraš između te dve krajnosti?

Mislim da mi čak i prijaju te dve krajnosti. Volim što harfa izgleda kao da je izašla iz nekog drevnog sveta, a opet mi dozvoljava da budem potpuno savremena jer je toliko raznovrsna. Desi se da na istom nastupu sviram Bahovu Sarabandu i Sinatu. Ta kombinacija me drži budnom, i meni lično prija jer nisam ograničena. Takodje, harfa (i sviranje bilo kog instrumenta) sama po sebi traži mir i strpljenje, a današnji tempo je sve suprotno od toga — i baš tu je izazov.

Od Kolarca do Kine – koliko ti je putovanja oblikovalo sluh, a koliko tišine između tih putovanja oblikovalo umetnost?

Muzika me vodila na razna putovanja i dala mi priliku da upoznam i nastupam sa fantastičnim muzičarima, dirigentima i kolegama. Ali mislim da su tišine između tih putovanja bile jednako važne. Muzičar se gradi pored instrumenta – vežbanjem,iskustvom, tehnikom i satima sviranja, postoji taj deo “zanata” koji se mora uraditi. Ali umetnik se gradi i u trenucima kada niste za instrumentom. Sve stvari koje proživimo i radimo se akumuliraju u nama i grade nas kao ličnosti, kod svih ljudi, a umetnici to treba da kanališu dok stvaraju. To važi za sve koji zele da se bave umetnošću, bilo da li je muzika, gluma, pisanje- čitajte  knjige, idite na izložbe,putujte što više, upoznajte što više ljudi, pratite događanja u svetu, bavite se politikom, slušajte sve vrste muzike,gradite  mišljenje. Onda inspiracija sama dolazi. U mom slučaju, kada uzmem da sviram neko novo delo, već imam osećaj šta želim da kažem kroz njega i sta bih volela da dočaram publici i mogu to kvalitetno da uradim. Ili ako se vraćam nečemu što sam već svirala — pristup će opet biti drugačiji. Na taj način, ono sto radite nosi lični pečat, nešto što ne piše u notama. Nijedan profesor ne moze da te nauči tome, moraš da živis da bi stvarao.

Rekla si da bi se iznenadila da ti je neko pre sedam godina rekao gde ćeš biti danas. Šta bi poručila toj mladoj verziji sebe?

Rekla bih joj: „Nećeš verovati šta nas sve čeka — ali većina toga je dobra, tako da nemoj da paničis.“  Dodala bih i da se ne boji neuspeha i da bude strpljiva, jer ništa neće doći preko noći, ali će vredeti. Ono što sada deluje kao prepreka, često bude prekretnica. Ona bi verovatno prevrnula očima, ali dobro,šta sad,videće i sama.

Pedagogija je poseban vid umetnosti. Šta si naučila o sebi kroz rad sa mladim harfistima i harfistkinjama?

Moju klasu trenutno čini 13 divnih devojčica koje obožavam. Iako ume da bude naporno kao i svaki posao, rad sa njima je uživancija. Opet, nisam sigurna koliko toga je sreća, da su mi zapala u klasu tako divna deca ali što ga više radim, ovaj posao mi se sve vise sviđa. Koncerti, takmičenja, sve što sam ambiciozno zamislila da uradim sa njima, one, sa velikom podrškom svojih roditelja, su uspele da ostvare i uvek bile voljne da to urade. Ono što je izazov, a ujedno i zanimljivo je da prilagoditi se svakom detetu, jer pedagogija se ne bavi samo metodikom nastave, već i primenjenom psihologijom kod dece. Naša nastava je individualna a svaka moja učenica ima poseban i specifican karakter i po tome se menja i moj pristup dok predajem i to je najveća “umetnost” pedagogije. Vi to znanje imate, ali preneti ga je nesto sasvim drugo i zahteva strpljenje pre svega. Kroz predavanje sam naučila razne stvari, i rad sa decom te vrati na fabrička podesavanja iliti “back to basics”. Tako da, koliko ja njih učim, rad sa njima je i meni značajan jer se onda trudim da sve savete koje njima dajem i sve sto njima govorim da moraju da ispoštuju, moram ujedno i ja.

Harfa ima nešto meditativno u sebi. Da li se dešava da, dok sviraš, i ti sama osetiš da si negde drugde – van prostora i vremena?

To su uglavnom momenti kojima najviše težim kada sviram solo. U orkestru ili kamernom sastavu ipak delimo prostor sa drugim muzičarima i nemamo baš taj luksuz da zaboravimo sve oko sebe. Ali kada smo na sceni samo harfa i ja, dešavaju se ti dragoceni trenuci — van prostora i vremena. To su najličniji momenti. A za publiku — apsolutno. Harfa se koristi i u muzikoterapiji upravo zato što deluje umirujuće na srčani ritam i disanje. Ima terapeutski efekat, i mislim da je to jedan od razloga zašto ljudi često kažu da se odmah osećaju smirenije čim je čuju.

Baviš se i pop repertoarom, sviraš na svečanim događajima. Ima li u tim trenucima umetničke slobode – i šta te raduje u tim nastupima?

Volim što harfa može da bude deo „običnih“ svečanosti i da ih na neki način pretvori u nešto posebno, da ih podigne na viši nivo. U tim trenucima mi je posebno drago kada naiđem na ljude koji nikada ranije nisu imali priliku da čuju harfu uživo — što je, nažalost, kod nas još uvek česta situacija. Harfa je jedno zaista posebno iskustvo, ljudi se vrlo iznenade kada čuju na harfi Erik Kleptona ili muziku iz “Kuma”, to je nešto sto znaju ali u drugacijem izvodjenju, čak i oni koji su je čuli ranije, ne pada im na pamet da bi tako nešto moglo da se odsvira na harfi. Raduje me što mogu da budem deo tih lepih trenutaka — rođendana, venčanja, svečanosti — i što je baš to moj posao. Atmosfera uvek bude divna, a meni je zadovoljstvo da tome doprinesem muzikom.

Kako izgleda jedan tvoj običan dan – ako takav uopšte postoji? Gde se susreću praksa, vežba, inspiracija i odmor?

To dosta zavisi od toga u kom mesecu godine je taj “običan dan” i šta spremam u narednim mesecima, ali hajde da uzmem ove dane sada. Pošto je jul, profesori su na raspustu, pa tako i ja. Tako da, jedan dan kada ne idem nigde da sviram, sadrži kafu sa partnerom, razgovor sa drugaricom ili sestrom, šetnju, čitanje knjige, gledanje filmova, igranje sa mačkom, eventualno izlazak uveče, slušanje muzike (u poslednje vreme su na plejlisti Imogen Heap i Mocart) I naravno vezbanje harfe je prisutno. Trenutno sam fokusirana dosta na deo vezbanja koji zovem “teretana”. Tehnika, vežbe za jačanje pristiju, ujednačavanje tona, malo suvoparno ali da bih mogla da radim dalje ono sto sam zamislila, to je moranje.

Kultura i umetnost u Srbiji često traže snalažljivost i upornost. Šta misliš, koliko umetnik danas mora da bude i strateg, i vizionar, i aktivista?

Živimo u zemlji u kojoj kultura, nažalost, još uvek nije dovoljno cenjena – a samim tim je i teško naplativa. Mislim da je to nešto što važi za sve umetnosti kod nas: umetnost nije deo svakodnevnog života, nije usađena kao navika, već se doživljava kao egzotika. I to ne mislim u pozitivnom smislu. Malo je ljudi koji će petkom uveče odlučiti da odu na koncert ili u pozorište – to će uraditi jedna mala, posvećena grupa. Kod nas se zbog političke situacije koja traje decenijama sve svodi na preživljavanje a samim tim onda i ljudi žele neko “brzo” zadovoljstvo. Tako da jedna od prepreka leži u onoj Platonovoj “Što je u državi bolja muzika, bolja će biti i država”. Tako da, obicno ostaje na nama da li ćemo da ulozimo ljubav i energiju da oplemenjujemo našu okolinu umetnošću. Naša zemlja je iznedrila svetski priznate muzičare,kompozitore, glumce i to treba vrlo ceniti i negovati.

Zato umetnik koji želi da u Srbiji živi od svog rada mora da bude strpljiv, disciplinovan, agilan, da se stalno snalazi ali i da vrlo ceni svoj rad, da nikad ne zaboravi onu rečenicu: “If you’re good at something – never do it for free”, što i sama praktikujem.

Koliko tvoja ličnost i stav prema svetu utiču na način na koji sviraš? I obrnuto – kako te harfa menja kao osobu?

Veoma utiču, u oba smera. Mislim da je nemoguće razdvojiti umetnika od osobe – to kako posmatram svet, koliko sam osetljiva, kakve emocije proživljavam, sve to se neminovno preslikava na način na koji sviram i kao sto rekoh, tako i treba da bude jer nas to razdvaja jedne od drugih. Moja ličnost je uvek bila takva, intenzivna, osetljiva i strastvena u smislu da imam veliku želju to da izrazim.(rak/ strelac, ko razume shvatiće) S druge strane, harfa je i mene oblikovala. Naučila me je strpljenju, disciplini, slušanju, kako drugih tako i same sebe.

U svkom periodu svog života drugačije sviram.

Postoji li kompozicija koju si dugo izbegavala, a danas je sviraš sa lakoćom – ili neka koju čuvaš za neki poseban trenutak?

Postoji, i to je zapravo jedan od projekata na kojem trenutno radim. Neću još otkrivati o kom delu se radi – samo ću reći da nije sasvim solističko i da je veoma poznato u svetu klasične muzike. Nisam ga svesno izbegavala, ali dugo nisam imala pravi razlog da ga sviram. Sada sam pronašla osobu sa kojom želim da to izvedem, sa kojom vidim povezanost – i eto, izgleda da je konačno došlo pravo vreme. Kada je u pitanju kamerna muzika ,odnosno sviranje sa nekim, to ne moze i ne treba da bude bilo ko. Važno je da radimo dobro zajedno, da se lako razumemo i da nam se želje poklapaju. To nije čak ni jedino takvo delo, ima dosta kompozicija i projekata koje jedva čekam da ostvarim, koji čekaju neki pravi trenutak što je super, dok god ideje naviru i želja je tu , sve će doći na red.

Ako bi harfa mogla da govori – šta misliš da bi rekla o tebi, nakon svih ovih godina zajedničkog stvaranja?

“Ja sam tvoje ogledalo.Sve što nisi rešila kod svog psihologa, prošlo je kroz mene. Ti si meni Dr. Džekil, ja sam tvoj Mister Hajd. I obrnuto. Zavisi od dana.”

Odgovore priredila: Emilija Đorđević

Photo credit: Emilija Đorđević i Anđelija Ilić