I roditelji prvi put uče da budu roditelji

Ne zaboravimo da su i oni nekada bili izgubljeni, nesigurni i uplašeni.

Svaki roditelj je za svoje dete uzor, i kako odrastamo, oni se trude da tako i ostane. Ko su superheroji za decu? Mama i tata, rekli bismo. U ulogama superheroja, roditelji podnose mnoštvo teških trenutaka za koje deca ne znaju — a možda nikada neće ni saznati — jer se trude da im pokažu ono najbolje, dok teret zadržavaju za sebe.

Dok smo mali i rastemo, vidimo i dobre i loše strane života, jer nam ih roditelji pokazuju da bismo naučili da se nosimo sa situacijama koje nas mogu zadesiti. Uče nas da budemo čvrsti, hrabri, osećajni, da znamo da volimo, ali i da izrastemo u dobre ljude koje će neko voleti.

Ono što ne vidimo kao deca, ili dok i sami ne postanemo roditelji, jeste ono što se krije iza svega toga. Šta je ta, ne tako lepa, pozadina jednog roditelja i njegovog vaspitanja deteta? Strah, nesigurnost, samoprekor („Da li sam dobar roditelj ako sam to uradio? Zašto sam to uradio?“), konstantna briga, osećaj fizičke i psihičke iscrpljenosti, trenutci nemoći kada bi želeli da učine nešto za nas, a jednostavno ne mogu.

Mnogi ne razumeju da su i naši roditelji učili kako da budu roditelji i da je i njima sve to bilo novo. U jednom trenutku se probudiš i shvatiš da si odgovoran za još jedan život. Odgovoran si da se ne povredi, ne zagrcne dok jede, da uvek bude čist, da uči — i nauči — od tebe. Odgovoran si za to u šta će izrasti, za njegovo ponašanje, školovanje. Za sve si odgovoran, dok ne odraste i ne nauči da neke stvari može da radi sam. Ali briga te ni tada ne napušta — jer briga za dete traje ceo život. I to je normalno.

Kao deca im ne možemo pomoći, jer nismo svesni kroz šta sve prolaze da bi nas odgojili na pravi način. Ali kada odrastemo i shvatimo količinu tereta koji nose na leđima — pomozimo im. Ne moramo da preuzimamo njihov teret, dovoljno je da budemo svesni onoga što su morali da prebrode i podnesu da bismo mi danas bili to što jesmo. Pokažimo poštovanjem i ljubavlju koliko smo im zahvalni za sve što su učinili za nas — i što smo izrasli u dobre, čestite ljude.

Ne budimo previše kritični prema roditeljima. Ne zamerajmo im greške iz prošlosti — jer su i oni tada učili i nisu uvek znali šta je najbolje. Budimo realni i pokušajmo da ih razumemo. Oni nisu „superljudi“ koji nikada ne greše i znaju sve. Niko nije. Svi mi grešimo, i ako smo dovoljno zreli — učićemo iz svojih grešaka i iz njih izvući ono najbolje.

Svoj lični razvoj i trenutak zrelosti prepoznaćemo upravo onda kada naučimo da vidimo svoje roditelje kao ljude — sa manama, slabostima i greškama — a ne kao savršene figure koje su uvek morale znati šta je ispravno.

Autorka teksta: Dijana Adamović – kolumnistkinja BOLD magazina

Photo credit: Photo by Tim Mossholder on Unsplash / Photo by Ioann-Mark Kuznietsov on Unsplash