Svetska premijera filma „Komšija“ Dana Grabnara
na 32. Sarajevo Film Festivalu
Politički sukobi često nam deluju udaljeno sve dok ne stignu do ulaza naše zgrade, lifta kojim svakodnevno prolazimo ili lica osobe koja živi nekoliko vrata dalje. Upravo u tom trenutku, kada ideologija prestane da bude apstraktna i postane lična, počinje priča kratkometražnog igranog filma „Komšija“ mladog reditelja Dana Grabnara.
Film će imati svetsku premijeru na 32. Sarajevo Film Festivalu, u okviru programa Studentski kratki film. Projekcija je zakazana za 17. avgust u 14 časova, u bioskopu Cineplexx 2.
„Komšija“ je nastao kao autorski projekat studenata Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, ustanove iz koje su započele studentske blokade u Srbiji. Reč je o jednom od prvih igranih filmova koji se neposredno bavi studentskim protestima i policijskim nasiljem, pokušavajući da kroz filmski jezik sačuva iskustvo vremena koje su njegovi autori i sami proživljavali.
Ipak, film se ne zaustavlja na rekonstrukciji događaja. Umesto jednostavne podele na dve suprotstavljene strane, Grabnar i njegova ekipa ulaze u mnogo neprijatniji prostor, u svest čoveka koji počinje da shvata da uniforma, naređenje i institucija ne mogu u potpunosti da ga oslobode lične odgovornosti.
Kada se lice iz mase pojavi u liftu
U središtu filma nalazi se Ivan, policajac koji svoju ideologiju i ulogu u sistemu nikada ranije nije ozbiljno preispitivao. Dok Beograd potresaju studentski protesti i sve dublje društvene podele, on tokom jedne intervencije u masi primećuje mladića koji mu uzvraća pogled.
To je samo nekoliko sekundi, ali upravo taj pogled narušava sigurnost anonimnosti. Demonstrant više nije nepoznato telo u gomili, a policajac više nije samo deo kordona.
Sledećeg dana, nakon besane noći provedene u stanu u kojem mu društvo pravi samo pas, Ivan ponovo sreće isto lice. Ovoga puta nema mase, buke, zaštitne opreme i naredbi. Mladić se nalazi sa njim u liftu, a Ivan shvata da je reč o Marku, njegovom komšiji.
Ta promena prostora nosi čitavu moralnu težinu filma. Na ulici su mogli da budu pripadnici sukobljenih grupa. U liftu su samo dvojica ljudi koji dele isti ulaz, zgradu i svakodnevicu.
Granica između privatnog i političkog tada prestaje da postoji.
Upravo tu „Komšija“ postavlja svoje najvažnije pitanje. Šta se događa kada čovek kojem je sistem oduzeo individualnost odjednom ugleda osobu na drugoj strani? Da li blizina može da probudi savest koju su uniforma, disciplina i poslušnost pokušale da utišaju?
Film nastao iz stvarnog iskustva
Dan Grabnar ističe da ideja filma nije nastala iz teorijskog razmišljanja o protestima, već iz neposrednog iskustva njega i njegovih kolega sa Fakulteta dramskih umetnosti.
U svojoj rediteljskoj eksplikaciji priseća se juna 2025. godine, kada je, na vrhuncu studentskih protesta, zajedno sa kolegama čekao ispred policijske stanice da iz pritvora budu pušteni studenti uhapšeni u blizini fakulteta.
„Ispred nas se postrojio kordon žandarmerije u punoj borbenoj opremi, postavljen tu da nas zastraši. Iza maski i vizira momaka koji su po godinama praktično bili naši vršnjaci nije se mogao razaznati nikakav izraz. Tamo gde su bile oči zjapile su dve bezizražajne praznine. Tada sam prestao da se pitam šta policajci misle i osećaju dok pendrecima tuku ljude i počeo da se pitam da li uopšte išta misle i osećaju“, objašnjava Grabnar.
Iz tog prizora nastalo je početno pitanje filma. Ne samo ko sprovodi nasilje, već šta se događa unutar osobe koja ga sprovodi. Da li čovek potpuno nestaje iza zaštitne opreme, funkcije i naređenja ili negde ipak ostaje prostor za sumnju, stid i odluku?
Grabnar policajca ne pokušava da oslobodi odgovornosti. Naprotiv, smeštanjem priče u njegovu perspektivu odgovornost postaje još ličnija. Naređenje možda dolazi spolja, ali ruka koja ga izvršava pripada konkretnom čoveku.
Fikcija koja je za autore bila svakodnevica
Za filmsku ekipu „Komšija“ nije predstavljao samo studentsku vežbu niti pokušaj da se aktuelna tema pretvori u festivalski film. Autori su stvarali unutar okolnosti o kojima su govorili, noseći sa sobom strah, bes i iskustvo protesta.
„Za ekipu koja je radila na ovom filmu ovo nije bila samo fikcija, već svakodnevica koju smo živeli. Strah i bes zbog policijskog nasilja podstakli su nas da otvorimo prozor svetu u Srbiju u vreme protesta i autokratije. Smatram da kao filmski autor danas ne smem da snimam bajke, već da dokumentujem represiju kako bi je video ceo svet“, kaže Grabnar.
Takva odluka otvara i pitanje uloge umetnika u trenutku društvene krize. Da li autor može da ostane po strani i govori o temama koje nemaju veze sa stvarnošću koja ga okružuje? Ili upravo film postaje način da se ono što se događa zabeleži, protumači i prenese publici koja nije bila prisutna?
Grabnar bira drugu mogućnost. Njegov film nije dokumentarni zapis protesta, ali je duboko ukorenjen u njihovoj atmosferi. On uzima osećaj straha, podeljenosti i institucionalnog nasilja, a zatim ga prenosi u mali prostor između dvojice komšija.
Time politička stvarnost dobija lice i adresu.
Bez jednostavnih heroja i negativaca
„Komšija“ ne pokušava da publici ponudi udoban odgovor niti da moralnu dilemu reši umesto nje. Njegova snaga nalazi se u pitanju šta pojedinac radi onda kada više ne može da se pretvara da ne vidi posledice sopstvenih postupaka.
Ivan postaje svestan da nije samo posmatrač niti neutralni izvršilac. On je deo sistema čije nasilje ima konkretne žrtve, a jedna od njih sada živi u njegovoj neposrednoj blizini.
„Film postavlja pitanje da li u nama ima dovoljno čoveka da stanemo na pravu stranu“, ističe Grabnar.
Prava strana u ovom slučaju ne mora biti predstavljena velikim gestom. Ona može početi pogledom, priznanjem odgovornosti ili odbijanjem da se sledeći put postupi na isti način.
Film tako govori o trenutku u kojem poslušnost više nije dovoljna kao opravdanje. O trenutku kada čovek mora da odluči da li će nastaviti da se skriva iza uloge koju mu je sistem dodelio ili će prihvatiti da svako naređenje ipak prolazi kroz ličnu savest.
To pitanje prevazilazi konkretnu političku situaciju u Srbiji. Ono pripada svakom društvu u kojem institucije od pojedinca zahtevaju da prestane da vidi ljude i počne da vidi samo protivnike, mete ili smetnje.
Nova generacija autora pred kamerom savremenog društva
Scenario filma potpisuje Filip Rutić, direktor fotografije je Miroslav Ilić, montažerka Irina Tatić, dok je za dizajn zvuka bio zadužen Nebojša Radovanović.
Film su producirali Jelena Ilić, Jana Gvero, Vuk Marković i Jovan Semi Pjević.
Glavne uloge tumače Milan Marić, Arsenije Arsić, Boško Puletić i Nenad Gvozdenović.
Prisustvo Milana Marića u glavnoj glumačkoj postavi filmu donosi iskustvo umetnika poznatog po ulogama složenih i unutrašnje podeljenih junaka. U priči koja se najvećim delom oslanja na pogled, tišinu, nelagodu i ono što lik nije spreman da izgovori, upravo gluma postaje prostor u kojem moralni sukob dobija svoje najjasnije obrise.
Film okuplja mladu autorsku ekipu koja savremeno društvo ne posmatra sa bezbedne udaljenosti. Njeni članovi pripadaju generaciji koja se istovremeno školuje, stvara i učestvuje u događajima koje pokušava da zabeleži.
U tome se nalazi važnost projekta. Mladi autori ovde nisu samo tema tuđih reportaža i analiza. Oni preuzimaju kameru, pišu scenario i sopstvenim jezikom govore o stvarnosti u kojoj žive.
Dan Grabnar i film kao prostor društvene odgovornosti
Dan Grabnar rođen je 2002. godine u Sloveniji, a studira filmsku i televizijsku režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Njegov prvi zapaženiji rad bio je studentski dokumentarni film „Batrovci“, koji prati svakodnevicu vozača kamiona na graničnom prelazu. Film je premijerno prikazan na festivalu Bistre reke.
Dokumentarni film „Eho“ osvojio je specijalno priznanje na festivalu In The Palace u Bugarskoj. Njegov igrani film „Avgust“ premijerno je prikazan na Kustendorfu, nakon čega je nastavio festivalski život i osvojio Nagradu publike na festivalu Tabor New Frame u Hrvatskoj, kao i nagradu za najbolji scenario na festivalu Early Bird u Bugarskoj.
Već iz prethodnih radova može se uočiti Grabnarovo interesovanje za ljude koji se nalaze u prostorima čekanja, prelaza i unutrašnje nesigurnosti. U „Komšiji“ taj interes dobija otvoreno političku dimenziju.
Granica se ovde ne nalazi između dve države, već između dve odluke. Između poslušnosti i odgovornosti, ćutanja i priznanja, sistema i čoveka.
Sarajevo kao mesto prvog susreta sa publikom
Svetska premijera na Sarajevo Film Festivalu predstavlja prvo međunarodno predstavljanje filma „Komšija“.
Sarajevo je posebno značajno mesto za ovakvu priču. Festival je od svog nastanka pružao prostor filmovima koji se bave društvenim lomovima, ratnim nasleđem, ljudskim pravima, političkim pritiscima i položajem pojedinca unutar velikih istorijskih procesa.
Program Studentski kratki film publici omogućava da upozna autore koji tek razvijaju svoj filmski jezik, ali već pokazuju spremnost da se suoče sa temama koje su često neprijatne, rizične i politički osetljive.
Za ekipu „Komšije“ premijera nije samo prilika da predstavi studentski rad. Ona je način da iskustvo jedne generacije iz Srbije stigne do regionalne i međunarodne publike.
Film tako izlazi iz prostora u kojem je nastao i postaje deo šireg razgovora o policijskoj sili, institucionalnoj odgovornosti i granicama poslušnosti.
Kada umetnost odbije da skrene pogled
„Komšija“ govori o trenutku kada više nije moguće tvrditi da nas se ono što se događa drugima ne tiče.
Ivan i Marko ne dele iste političke stavove ni istu ulogu u protestima. Ipak, dele zgradu, lift i grad. Njihovi životi nisu toliko udaljeni koliko bi sistem želeo da izgledaju.
Ta blizina ruši najvažniji preduslov nasilja, mogućnost da drugog čoveka više ne vidimo kao osobu.
Film Dana Grabnara ne obećava pomirenje niti jednostavno iskupljenje. On samo otvara prostor u kojem pogled više ne može da se izbegne.
Ponekad je upravo to prvi korak. Pre nego što čovek promeni stranu, mora da vidi ko stoji preko puta njega. Mora da prepozna lice iz mase i shvati da ono možda pripada nekome koga sreće svakog jutra.
Svetska premijera filma „Komšija“ biće održana 17. avgusta u 14 časova, u bioskopu Cineplexx 2, u okviru 32. Sarajevo Film Festivala.
Pred publikom će se tada naći film nove generacije autora koja odbija da ćuti o vremenu u kojem stvara. Film koji ne pita samo šta se dogodilo na ulicama, već šta se dogodilo u ljudima koji su se na tim ulicama našli sa suprotnih strana.
Photo credit: Miroslav Ilić, Nebojša Babić
