Moving Images, Open Borders: Mladi filmski novinari
učili kako da gledanje pretvore u promišljanje
O filmu danas svi mogu da iznesu mišljenje. Dovoljno je nekoliko dodira po ekranu da mu dodelimo zvezdice, napišemo kratku reakciju ili ga preporučimo prijateljima. Ipak, između utiska da nam se nešto dopalo i ozbiljnog promišljanja filma postoji čitav prostor koji zahteva znanje, radoznalost, iskustvo i hrabrost da sopstveni stav jasno obrazložimo.
Upravo tim prostorom bavila se radionica filmskog novinarstva održana tokom 33. Festivala evropskog filma Palić.
U okviru evropske festivalske mreže Moving Images, Open Borders, poznate pod skraćenicom MIOB, održano je peto izdanje laboratorije za kulturno, kreativno i festivalsko novinarstvo MIOB Lab.
Tokom pet festivalskih dana šestoro mladih učesnika dobilo je priliku da gledanje filmova pretvori u svakodnevni novinarski rad. Pisali su kritike, pratili festivalske događaje, razgovarali sa autorima i učili kako da izgrade tekst koji neće biti samo prepričavanje radnje ili zbir brzih utisaka.
Radionicu je vodio Nil Jang, filmski kritičar, kustos i sineasta koji tokom godine izveštava sa vodećih evropskih i svetskih festivala za specijalizovane filmske magazine i internet platforme. Publici na Paliću poznat je i kao dugogodišnji selektor festivalskih programa „Paralele i sudari“ i „Mladi duh Evrope“.
Šest glasova, šest različitih pogleda na film
U programu su učestvovali Berina Mušanović, Daniel Morawitz, Elif Turkan Erisik, Filip Etmishovski, Costanza Venezia i Luchezara Yordanova.
Niko od njih ranije nije boravio na Paliću, dok većina prvi put dolazi i u Srbiju. Njihovo iskustvo zato nije bilo ograničeno samo na gledanje filmova i pisanje tekstova. Upoznavali su festival, njegove lokacije, publiku, autore i atmosferu koja nastaje između projekcija.
Njihovi radovi biće objavljeni na internet stranicama mreže MIOB i Festivala evropskog filma Palić. Radionica je realizovana u saradnji sa platformom Cineuropa, a tekst koji urednički tim izabere kao najuspešniji biće objavljen i na njenom sajtu.
Za mladog autora takva objava predstavlja mnogo više od još jednog reda u biografiji. To je prilika da tekst stigne do međunarodne publike, profesionalaca iz filmske industrije i urednika koji svakodnevno prate evropsku kinematografiju.
Još važnije, ona nosi potvrdu da se pažljivo gledanje, ozbiljan rad i autentičan glas mogu prepoznati i izvan sredine u kojoj je tekst nastao.
Kritika nije presuda filmu
Filmska kritika često se pogrešno doživljava kao konačna presuda. Film je navodno dobar ili loš, uspešan ili neuspešan, vredan gledanja ili vremena koje mu ne treba pokloniti.
Ipak, najbolja kritika ne funkcioniše kao sudnica. Njena uloga nije samo da oceni delo, već da pokuša da razume šta film radi, kako to radi i zašto određeni izbori imaju značenje.
Kritičar posmatra način na koji kamera oblikuje prostor, kako montaža menja ritam, šta gluma otkriva izvan izgovorenog teksta i na koji način film komunicira sa društvom iz kojeg je nastao.
To ne znači da treba zanemariti lični doživljaj. Naprotiv, kritika bez ličnog stava lako postaje hladna analiza. Međutim, utisak mora biti praćen argumentom. Nije dovoljno napisati da je film dosadan, dirljiv ili pretenciozan. Potrebno je objasniti zbog čega smo ga tako doživeli i koji su nas elementi doveli do tog zaključka.
Radionice poput MIOB Laba mladim autorima pružaju prostor da taj proces vežbaju bez straha da će svaki njihov tekst odmah biti posmatran kao konačna definicija njihovog znanja ili ukusa.
Pisanje kao razgovor, a ne usamljeni posao
Nil Jang objasnio je da se rad na radionici zasnivao na pisanju filmskih kritika, zajedničkom čitanju tekstova i razgovoru o filmovima.
„Pišemo filmske kritike, a zatim zajednički analiziramo te tekstove i razgovaramo o filmu. Oni meni prenose kako mlađa publika danas doživljava i prati kinematografiju. Čitamo jedni drugima recenzije objavljene na Letterboxdu i sličnim platformama. Dakle, reč je o dijalogu i razmeni iskustava“, rekao je Jang.
Ovakav pristup ruši predstavu o kritičaru kao usamljenoj osobi koja iz mraka bioskopske sale izlazi sa već formiranim mišljenjem koje niko ne može da promeni.
Pisanje postaje proces kroz koji se stav ispituje, dopunjuje i ponekad potpuno menja. Tuđi pogled može otkriti detalj koji nismo primetili. Razgovor može pokazati da scena koju smo doživeli kao neuspešnu za drugu osobu predstavlja ključ čitavog filma.
Takve razlike ne moraju biti rešene pronalaženjem jednog tačnog odgovora. Njihova vrednost leži upravo u činjenici da isti film može otvoriti više različitih čitanja.
Jang se nada da je radionica pomogla učesnicima da steknu više samopouzdanja u izražavanju sopstvenog mišljenja, posebno prilikom pisanja na engleskom jeziku, koji nekima od njih nije jezik na kojem redovno rade.
Pisanje na stranom jeziku donosi dodatni sloj nesigurnosti. Autor istovremeno razmišlja o filmu, strukturi teksta, argumentima i tome da li je svaku misao izrazio dovoljno precizno. Ipak, takav rad otvara i mogućnost komunikacije sa mnogo širom publikom.
Festival kao privremena redakcija
Učesnici radionice nisu radili u klasičnoj učionici, odvojeni od događaja o kojem pišu. Čitav Festival evropskog filma Palić postao je njihova privremena redakcija.
Gledali su filmove na različitim lokacijama, pratili festivalski ritam, susretali autore i pokušavali da svoje utiske pretvore u tekst dok su slike još bile sveže.
Festivalsko novinarstvo zahteva posebnu vrstu koncentracije. Tokom nekoliko dana potrebno je pogledati veliki broj filmova, pripremiti se za razgovore, pratiti konferencije i pronaći vreme za pisanje. Utisci se preklapaju, rokovi su kratki, a novi film često počinje pre nego što smo prethodni potpuno razumeli.
U takvim okolnostima novinar mora da nauči da razlikuje prvi utisak od ideje koja zaista može da izdrži čitav tekst.
Mora da zabeleži detalje pre nego što ih potisne sledeća projekcija. Istovremeno, ne sme dozvoliti da brzina potpuno zameni promišljanje.
Jang je naglasio da je želeo da učesnici uživaju na festivalu, pogledaju što više filmova, upoznaju ljude i dožive ambijent Palića.
„Želimo da pronađu inspiraciju za svoje pisanje i dublje promišljanje filma“, naveo je.
To je važan deo učenja koji se ne može preneti samo kroz teoriju. Autor koji piše o festivalu mora da razume kako on diše. Film ne postoji izolovano od sale u kojoj je prikazan, reakcije publike, razgovora sa rediteljem i šireg programa u koji je smešten.
Na Paliću to iskustvo uključuje Letnju pozornicu, bioskope Abazija, Eurocinema i Lifka, razgovore u prolazu, susrete kraj jezera i ritam grada koji se tokom festivala menja.
Poznavati film nije dovoljno ako ne poznajemo život
Govoreći o osobinama dobre filmske kritike, Nil Jang izneo je jednu od najvažnijih poruka radionice. Poznavanje istorije filma jeste dragoceno, ali samo po sebi nije dovoljno.
„Možete da znate svaki film koji je ikada snimljen, ali ako ne znate ništa o životu, to znanje je beskorisno. Mislim da ljudi treba da poznaju i jedno i drugo, da razvijaju oba aspekta razmišljanja o filmu“, rekao je Jang.
Film ne nastaje samo iz drugih filmova. On nastaje iz života, društvenih odnosa, politike, istorije, ljubavi, rada, straha, tela, klase, jezika i prostora u kojem ljudi pokušavaju da pronađu svoje mesto.
Kritičar koji prepoznaje svaku filmsku referencu, ali ne razume stvarnost o kojoj delo govori, lako može prevideti njegov najvažniji sloj.
Isto tako, životno iskustvo bez poznavanja filmskog jezika može dovesti do toga da autor reaguje isključivo na temu, zanemarujući način na koji je ona oblikovana.
Dobra kritika nastaje u susretu ta dva znanja. Potrebno je razumeti i život i film, ali i prihvatiti da se oba uče bez konačnog završetka.
Svaka nova projekcija može promeniti ono što smo mislili da znamo o kinematografiji. Svako novo iskustvo može promeniti način na koji gledamo film koji smo ranije smatrali potpuno jasnim.
Letterboxd generacija i nova kultura filmskog razgovora
Posebno zanimljiv deo radionice predstavljao je razgovor o kritikama i beleškama koje mlada publika objavljuje na platformama kao što je Letterboxd.
Takve platforme promenile su način na koji ljudi govore o filmu. Kritika više nije rezervisana samo za novine, časopise i televizijske emisije. Svako može da vodi sopstveni filmski dnevnik, prati druge gledaoce i učestvuje u globalnom razgovoru.
To je otvorilo prostor za veliki broj novih glasova, humora, ličnih interpretacija i preporuka koje ne prolaze kroz tradicionalne uredničke sisteme.
Istovremeno, brzina objavljivanja često podstiče kratke reakcije, dosetke i želju da se stav iznese pre nego što se o filmu ozbiljnije razmisli.
Radionica nije pokušavala da ove platforme odbaci kao manje vredne. Naprotiv, Jang ih je koristio kao polazište za razmenu između generacija.
Mladi učesnici njemu prenose način na koji savremena publika otkriva, prati i komentariše filmove. On njima donosi iskustvo profesionalnog kritičara, festivalskog izveštača i uredničkog rada.
U tom susretu niko ne mora potpuno da napusti sopstvene navike. Cilj je razumeti kako neposrednost novih platformi može da se poveže sa dubinom, argumentacijom i odgovornošću tradicionalne filmske kritike.
Palić kao mesto susreta mladih kritičara
Izvršni producent Festivala evropskog filma Palić Ilija Tatić istakao je da radionica predstavlja nastavak duge tradicije kritičarskih programa na festivalu.
Prema njegovim rečima, inicijativa okuplja mlade entuzijaste koji žele da se usavršavaju u oblasti filmske kritike, ali i da nauče više o samoj organizaciji festivala i odnosu prema umetnicima i gostima.
„Srećni smo što ova inicijativa traje već nekoliko godina i što ćemo moći da i u narednim izdanjima budemo pravo mesto okupljanja mladih novinara iz cele Evrope“, rekao je Tatić.
Takva uloga festivala posebno je važna u trenutku kada kulturne redakcije postaju sve manje, dok ozbiljno filmsko novinarstvo teško pronalazi prostor između brzih vesti, promotivnih tekstova i sadržaja prilagođenih algoritmima.
Bez novih autora neće postojati ljudi koji će filmove smeštati u širi kontekst, pratiti razvoj reditelja, prepoznavati nova kinematografska kretanja i čuvati trag o ostvarenjima koja možda neće privući veliku pažnju u trenutku premijere.
Festival zato ne razvija samo publiku za film. On razvija i ljude koji će o tom filmu pisati, razgovarati i pomoći mu da pronađe svoje mesto u kulturnom pamćenju.
Otvorene granice za filmove, ideje i ljude
Festival evropskog filma Palić jedan je od osnivača mreže Moving Images, Open Borders, koja povezuje šest evropskih filmskih festivala.
Pored Palića, mrežu čine Crossing Europe Filmfestival Linz iz Austrije, Les Arcs European Film Festival iz Francuske, Scanorama European Film Forum iz Litvanije, Trieste Film Festival iz Italije i FilmFestival Cottbus iz Nemačke.
Mreža je podržana kroz program Kreativna Evropa, a njeni članovi zajednički razvijaju programe posvećene budućnosti evropskog filma i festivalske kulture.
Njihova saradnja obuhvata razvoj publike, pitanja zaštite životne sredine i klime, rodnu ravnopravnost, raznovrsnost u programiranju i digitalnu komunikaciju.
Moving Images, Open Borders posmatra filmove unutar šireg istorijskog, kulturnog i društvenog konteksta. Organizuju se razgovori sa autorima i kritičarima, podstiče javna rasprava i podržava otvorena razmena ideja.
Naziv mreže zato ne govori samo o filmovima koji prelaze državne granice. Govori i o ljudima, iskustvima i pogledima koji putuju zajedno sa njima.
U slučaju MIOB Laba, granice su prelazili mladi novinari koji su na Palić doneli različite jezike, obrazovanja i odnose prema kinematografiji. Njihovi tekstovi sada će nastaviti put prema čitaocima u drugim zemljama.
Ko će pisati o filmovima koje tek treba da otkrijemo
Trideset treći Festival evropskog filma Palić održan je od 18. do 22. jula na Paliću i u Subotici, u organizaciji Otvorenog univerziteta Subotica.
Dok su se na ekranima smenjivali novi evropski filmovi, u okviru radionice se paralelno odvijao još jedan važan proces. Formirali su se glasovi ljudi koji će o takvim ostvarenjima možda pisati i u godinama koje dolaze.
Neće svaki učesnik nužno postati profesionalni filmski kritičar. Neko će svoje iskustvo preneti u kustoski rad, festivalsko programiranje, novinarstvo ili druge oblasti kulture.
Ipak, svi su tokom pet dana vežbali nešto što je danas dragoceno i izvan filma, sposobnost da pažljivo gledaju, saslušaju drugačije mišljenje i sopstveni stav izraze jasno, odgovorno i argumentovano.
U vremenu brzih reakcija i gotovih podela, takva veština postaje sve ređa.
Filmska kritika možda ne može da odluči kakav će film publika voleti. Može, međutim, da joj pomogne da vidi ono što bi inače propustila, da određeno delo sagleda iz drugog ugla i da razgovor nastavi mnogo nakon izlaska iz bioskopske sale.
Film se završava odjavnom špicom. Razmišljanje o njemu tek tada može da počne.
Photo credit: Damir Vujković
