Malomfesztivál iz prvog reda
Kiša, vetar, instrumentali i jedno festivalsko veče koje nas je odmah kupilo
Postoje festivali koje prvo upoznaš preko plakata, fotografija i snimaka na društvenim mrežama. A onda postoje oni trenuci kada konačno stigneš na lice mesta i shvatiš da nijedna fotografija zapravo ne može da prenese kako taj prostor diše.
Naš prvi susret sa Malomfesztiválom dogodio se 6. avgusta.
Došli smo bez prevelikih očekivanja, sa željom da vidimo kako izgleda festival o kojem smo prethodno slušali i čitali, a otišli sa osećajem da smo pronašli nešto što se ne sreće često.
Atmosfera je od prvog trenutka bila opuštena, nepretenciozna i dovoljno neobična da poželiš da istražiš svaki deo festivalskog prostora. Muzika se mešala sa razgovorima, ljudi su prelazili sa jednog programa na drugi, a čitav ambijent imao je ono retko festivalsko svojstvo da ne pokušava da te impresionira na silu.
Samo te pusti da budeš tu.
Vreme je pokušalo, ali nije uspelo
Prvi festivalski dan nije dočekalo idealno avgustovsko vreme.
Nebo je bilo oblačno, u jednom trenutku pojavio se snažniji vetar, a zatim i kratka kiša.
Na nekim drugim događajima to bi bilo dovoljno da se atmosfera na trenutak raspadne.
Ovde gotovo da nije.
Publika se prilagodila, program je nastavio da živi, a promena vremena samo je dodala još jedan sloj večeri koju ćemo pamtiti.
Možda festivalska atmosfera upravo tada najbolje pokaže koliko je stvarna. Kada sve ide prema planu, lako je biti raspoložen. Kada dune vetar i počnu prve kapi, vidiš da li su ljudi došli samo zbog jednog koncerta ili zato što zaista žele da budu deo prostora.
Na Malomfesztiválu su ostali.
I nastavili da slušaju.
Kajsija kao prvi pravi susret sa Bagrenjakom
Naš muzički deo večeri počeo je na Bagrenjak stejdžu uz Kajsiju.
Bio je to jedan od onih nastupa koji polako uvode publiku u festivalski ritam.
Ne mora svaki koncert odmah da eksplodira.
Neki te pripreme za ono što dolazi kasnije, dozvole da se navikneš na prostor, ljude oko sebe i zvuk koji se širi između drveća.
Bagrenjak stejdž se već tokom prvog nastupa pokazao kao mesto kojem ćemo se vraćati tokom večeri.
I jesmo.
TTRV bez vokala, ali sa mnogo toga da kaže
Ako je prvi deo večeri bio upoznavanje, TTRV je bio trenutak kada smo shvatili koliko ovaj festival može da bude dobar.
Momci su bez vokala uspeli da podignu atmosferu čistom snagom instrumentala.
I to nije mala stvar.
Bez frontmena koji komunicira sa publikom i bez refrena koji nekoliko stotina ljudi može da peva zajedno, ostaju samo muzika, dinamika i sposobnost benda da zadrži pažnju.
TTRV je upravo to uradio.
Bagrenjak je odjednom dobio potpuno drugačiju energiju.
Instrumentali su postajali sve intenzivniji, publika sve prisutnija, a nastup je pokazao koliko muzika može da govori i onda kada niko na bini ne izgovori nijednu reč.
Bio je to jedan od onih festivalskih trenutaka kada uhvatiš sebe kako razmišljaš zašto ovaj bend nisi slušao ranije.
I verovatno najbolji mogući znak da festival radi svoj posao.
Jer festivali ne bi trebalo samo da ti ponude imena zbog kojih si došao.
Trebalo bi da ti otkriju nešto novo.
Turbo Trans Turisti i nastavak Bagrenjak priče
Na istom stejdžu usledio je Turbo Trans Turisti.
Do tog trenutka već smo prihvatili Bagrenjak kao neku vrstu naše baze za prvo veče festivala.
Svaki novi bend menjao je atmosferu prostora, ali se energija publike nije gubila.
Turbo Trans Turisti doneli su još jedan zvučni zaokret i potvrdili da program Malomfesztivála nije zamišljen tako da publici čitavo veče nudi jednu istu emociju.
Naprotiv.
Ovaj festival kao da uživa u promenama.
Iz jednog zvuka ulaziš u drugi, iz poznatog u nešto što možda prvi put čuješ, a onda nekoliko desetina minuta kasnije već pokušavaš da uhvatiš sledeći program.
Bez osećaja da si u ogromnoj mašineriji u kojoj neprestano nešto propuštaš.
To nam se posebno dopalo.
KOIKOI za kraj jedne sjajne večeri
A onda je došao KOIKOI.
Bend koji već dobro zna kako da festivalski prostor pretvori u nešto mnogo intenzivnije.
Na Bagrenjak stejdžu dobili smo jedan od onih završetaka dana zbog kojih se i dolazi na festival.
KOIKOI ima sposobnost da spoji alternativnu energiju, sirovost i melodiju tako da koncert istovremeno funkcioniše i za ljude koji svaku pesmu već poznaju i za one koji su se samo slučajno našli ispred bine.
Atmosfera je do tada već bila potpuno formirana.
Prošli smo kroz nekoliko različitih nastupa, kratku kišu, vetar, promene raspoloženja i sate provedene u festivalskom prostoru.
A onda se sve sabralo u poslednjem delu večeri.
KOIKOI je bio prirodan vrhunac Bagrenjaka.
Glasan, energičan i dovoljno nepredvidiv da ni u jednom trenutku ne poželiš da odeš po piće baš sada.
Vrelo kao potpuno drugačiji kraj dana
Ipak, naš prvi dan Malomfesztivála nije završio samo na Bagrenjaku.
Na Etnocamp stejdžu dočekala nas je grupa Vrelo.
I možda je upravo taj prelazak najbolje pokazao zbog čega nam je festival ostavio tako dobar prvi utisak.
Od savremene alternativne koncertne energije do muzike koja iz sasvim drugačijeg nasleđa crpi sopstvenu snagu.
Vrelo je za kraj večeri otvorilo drugu dimenziju festivalskog programa.
Posle intenziteta Bagrenjaka, Etnocamp je ponudio drugačiji ritam i atmosferu.
Nije delovalo kao nastavak istog koncerta.
Delovalo je kao da smo prešli na drugo malo ostrvo unutar istog festivala.
A upravo to volimo.
Festival koji ima identitet ne mora da zvuči isto na svakoj bini.
Naprotiv, najbolji su oni na kojima promenom lokacije dobiješ osećaj da si ušao u potpuno novi svet.
Festival koji se ne iscrpljuje na muzici
Ono što nam je postalo jasno već tokom prvih nekoliko sati jeste da Malomfesztivál nije događaj koji možeš da svedeš na satnicu bendova.
Muzika jeste važna.
Ali mnogo toga događa se između koncerata.
Ljudi sede, upoznaju se, obilaze prostor, zastaju tamo gde nešto privuče pažnju i ne deluju kao da pokušavaju da maksimizuju svaki minut sopstvenog festivalskog iskustva.
To možda zvuči kao mala stvar, ali danas nije.
Veliki festivali često te pretvore u logističara sopstvene zabave.
Gledaš vreme, proveravaš program, računaš koliko ti treba do sledeće bine i pokušavaš da odlučiš kojih petnaest minuta jednog nastupa možeš da žrtvuješ zbog drugog.
Ovde smo mnogo češće samo išli tamo gde nas je nešto povuklo.
I upravo smo tako pronašli neke od najboljih trenutaka večeri.
Prvi utisak koji nas je naterao da poželimo još
Kada prvi put odlaziš na festival, postoji trenutak u kojem podsvesno doneseš odluku da li bi se vratio.
Ne mora da postoji jedan veliki razlog.
To je kombinacija sitnica.
Kako izgleda prostor.
Kako se ljudi ponašaju.
Da li možeš normalno da dišeš između programa.
Da li festival ima karakter ili samo program.
Da li si otkrio nešto što nisi planirao.
Na Malomfesztiválu smo odgovor dobili već prvog dana.
Da, vratili bismo se.
Ne zato što je sve bilo savršeno.
Vreme svakako nije pokušavalo da bude.
Nego zato što je čitava večer imala onu retku, teško objašnjivu energiju zbog koje festival ne doživljavaš samo kao niz nastupa.
Kajsija nas je uvela u priču.
TTRV nas je potpuno kupio instrumentalnom eksplozijom.
Turbo Trans Turisti nastavili su da menjaju ritam Bagrenjaka.
KOIKOI je podigao veče do njegovog prirodnog vrhunca.
Vrelo nas je na Etnocampu ispratilo potpuno drugačijom energijom.
Negde između svega toga prošli su oblaci, vetar i nekoliko kapi kiše.
A mi smo ostali.
Malomfesztivál nam je za jedno veče pokazao ono za šta su nekim festivalima potrebne godine da izgrade.
Karakter.
I možda je upravo to naš najvažniji utisak sa prvog dana.
Nismo imali osećaj da smo samo bili na festivalu.
Imali smo osećaj da smo ga otkrili.
Photo credit: BOLD Magazin
