Dee Džanković priziva izgubljeno u novom singlu „Basma“
Postoje pesme koje nešto opisuju, a postoje i one koje pokušavaju nešto da pokrenu.
„Basma“, novi singl kantautorke Dee Džanković, pripada ovoj drugoj grupi.
Peti je to singl sa predstojećeg EP izdanja „Kao neko ko se voli“, čije se objavljivanje očekuje krajem leta, ali u odnosu na prethodne pesme otvara potpuno drugačiji prostor. Intimni i urbani svetovi sada ustupaju mesto nečemu starijem, dubljem i gotovo ritualnom.
Pesma polazi od basme, tradicionalnog oblika usmenog magijskog govora, jezika kojim se prizivalo, štitilo, lečilo ili pokušavalo uticati na ono što je izvan svakodnevne kontrole.
Dee taj oblik ne pokušava da rekonstruiše niti da ga pretvori u folklorni eksponat.
Ona ga uzima kao početnu tačku za sopstveni ritual.
Veštice, vile, aždaje i zmajevi ulaze u savremenu pesmu kao figure prizivanja onoga što je izgubljeno, potisnuto ili nekada oduzeto.
„Basma“ tako nije povratak prošlosti.
Više liči na pokušaj da se sa prošlošću ponovo uspostavi kontakt.
Kada pesma počne kao šapat
Početak je gotovo potpuno ogoljen.
Akustična gitara i izgovoreni tekst stvaraju osećaj blizine, kao da prisustvujemo nečemu što prvobitno nije bilo namenjeno velikom broju ljudi.
Basma se tradicionalno ne govori slučajno.
Reč ima funkciju.
Ona nešto priziva, odbija, štiti ili menja.
U Deeinoj pesmi upravo taj osećaj namere ostaje važan.
Glas ne postoji samo da bi preneo tekst. On deluje kao početak procesa.
Zatim se zvučna slika postepeno širi.
Električna gitara, daire i vetar ulaze u pesmu kao da odgovaraju na ono što je prethodno izgovoreno.
U jednom trenutku više nemamo osećaj da slušamo samo basmu.
Deluje kao da je nešto zaista dozvano.
Od reči prema zvuku
Najzanimljiviji trenutak pesme nalazi se upravo u njenom postepenom prelasku iz intimnog u gotovo obredno.
Muzika raste bez potrebe da izgubi početnu ranjivost.
Električna gitara ne dolazi kao klasično pojačavanje aranžmana, već kao deo odgovora.
Daire unose telesnost i ritam.
Vetar dodatno briše granicu između studijskog zvuka i prirodnog prostora.
Kulminacija zato ne deluje samo glasnije.
Deluje kao posledica svega što je pre nje izgovoreno.
A onda se pesma ponovo povlači.
Nakon prizivanja dolazi smirivanje.
Kao kada se ritual završi i prostor ostane isti, ali više nije potpuno isti za osobu koja je kroz njega prošla.
Šta danas znači basma
Tradicionalna basma pripada svetu u kojem reč nije bila samo sredstvo komunikacije.
Mogla je imati zaštitnu ili magijsku funkciju.
Prenosila se usmeno, često u veoma specifičnim okolnostima i unutar zajednice koja je razumela njena pravila.
Savremeni čovek živi u drugačijem svetu, ali potreba da nešto prizovemo nije nestala.
Promenio se samo jezik.
Prizivamo ljude koji više nisu deo našeg života.
Prizivamo verzije sebe koje smo negde usput izgubili.
Prizivamo sigurnost, ljubav, hrabrost, pripadanje ili osećaj da se ponovo nalazimo na pravom mestu.
U tom smislu „Basma“ nije toliko udaljena od svog tradicionalnog izvora koliko bi se na prvi pogled moglo pomisliti.
Magijski govor postaje lični govor.
Ritual postaje pesma.
Veliko ratno ostrvo kao prostor između grada i divljine
Vizuelni svet „Basme“ snimljen je na Velikom ratnom ostrvu.
Izbor lokacije ima posebnu logiku.
Ostrvo se nalazi praktično u centru Beograda, a ipak deluje kao prostor koji pripada nekom potpuno drugačijem ritmu.
Grad je blizu.
Priroda dominira.
Voda ga odvaja od svakodnevice.
Takav ambijent odgovara pesmi koja se i sama nalazi između svetova.
Između tradicionalnog i savremenog.
Između stvarnog i mitskog.
Između grada i prirode.
Između onoga što možemo objasniti i onoga što samo osećamo.
Šuma, zemlja i voda u spotu ne funkcionišu samo kao dekor.
One postaju deo rituala.
Telo umesto lica
Protagonistkinja spota namerno je depersonalizovana.
Fokus nije na klasičnom portretu izvođačice.
Kamera se zadržava na telu, šakama, dodiru, pokretu i odnosu prema prostoru.
Takva odluka dodatno udaljava spot od standardne logike muzičkog videa u kojem je lice izvođača centralna tačka kadra.
Ovde identitet nije izbrisan.
On je privremeno proširen.
Telo može pripadati jednoj osobi, ali ritual može pripadati svakome.
Šaka koja dodiruje zemlju ne mora imati ime.
Pokret kroz šumu može biti lično iskustvo, ali istovremeno i slika koju publika lako prisvaja i tumači kroz sopstvena sećanja.
To ostavlja dovoljno prostora da „Basma“ ne bude samo Deeina priča.
Stari kućni video i savremena bajka
Spot je sniman u estetici starog Sony home videa.
Slika namerno zadržava nesavršenost, sirovost i osećaj privatnog snimka.
U vremenu kada muzički video može biti tehnički gotovo savršen, ovakav izbor deluje kao svesno odbijanje preterane uglađenosti.
Snimak ne pokušava da sakrije svoje poreklo.
Naprotiv.
Njegova tekstura postaje deo estetike.
Preko tog vizuelnog sloja dolazi ručno crtana animacija umetnice Jelene Prljević.
Linije, promene boje i intervencije u slici ne pokušavaju da naprave digitalno savršen svet.
One izgledaju kao da su dodate rukom, gotovo kao beleške na margini neke stare knjige ili crteži preko pronađene VHS kasete.
Rezultat je vizuelni jezik koji istovremeno podseća na zin, kućni video, bajku i mali privatni ritual.
Namerno nesavršeno
Dee Džanković potpisuje režiju, montažu i kompletan kreativni koncept spota.
Jelena Prljević realizovala je animaciju.
Njihova saradnja počiva na ideji da se nesavršenost ne popravlja.
Ona se koristi.
Animacija ne pokušava da prekrije grubost snimka niti da ga učini vizuelno čistijim.
Naprotiv, dodatno je naglašava.
Takav pristup dobro odgovara čitavom projektu Dee Džanković, koji se oslanja na DIY logiku stvaranja.
U tom svetu trag ruke nije greška.
Vidljiva intervencija je poželjna.
Neravna linija može imati više karaktera od savršene grafike.
Šum u slici može da kaže više od tehnički besprekorne fotografije.
Umetnički svet ne mora da izgleda skupo da bi delovao promišljeno.
Folklor bez folklorne razglednice
„Basma“ je posebno zanimljiva zato što koristi tradicionalne motive bez potrebe da ih pretvori u dekoraciju.
Veštice, vile, aždaje i zmajevi lako mogu završiti kao vizuelni kliše.
Ovde oni funkcionišu drugačije.
Nisu tu da bi pesmu učinili egzotičnijom.
Oni pripadaju sistemu simbola koji prizivanje čini mogućim.
Dee ne pokušava da napravi istorijski vernu rekonstrukciju obreda.
Takva ambicija bi verovatno i ugušila pesmu.
Umesto toga, tradicija se koristi kao materijal za nešto novo.
To je možda i najzanimljiviji način da se prema nasleđu odnosimo.
Ne kao prema predmetu koji mora ostati netaknut iza stakla, već kao prema jeziku koji možemo ponovo naučiti da govorimo.
Samo drugačije.
Priroda kao saučesnik
U „Basmi“ priroda nije neutralna.
Vetar čujemo.
Zemlju dodirujemo.
Voda i šuma okružuju telo.
Sve što se nalazi oko protagonistkinje deluje kao da na neki način učestvuje u procesu.
To odgovara tradicionalnom razumevanju sveta u kojem granica između čoveka i prirode nije bila onoliko čvrsta koliko je danas zamišljamo.
Savremeni život uglavnom nas uči da prirodu posmatramo kao pozadinu.
Nešto u šta odlazimo vikendom.
Nešto što fotografišemo.
Nešto što koristimo.
U ritualnom mišljenju odnos je drugačiji.
Priroda odgovara.
I upravo taj osećaj „Basma“ pokušava da vrati makar tokom nekoliko minuta.
Peti korak prema „Kao neko ko se voli“
„Basma“ je peti singl sa predstojećeg EP izdanja „Kao neko ko se voli“.
Prethodne pesme istraživale su intimne, emotivne i urbane prostore, dok novi singl širi taj svet prema mitu, ritualu i prirodi.
To ne znači napuštanje ličnog.
Naprotiv.
„Basma“ je možda jedna od najličnijih tačaka projekta upravo zato što ne pokušava osećanje da objasni direktno.
Ponekad je za određene stvari potrebno pronaći drugi jezik.
Kada svakodnevne reči više nisu dovoljne, možda nam trebaju simbol, bajka ili ritual.
Možda moramo prizvati nešto što racionalno ne možemo dokazati da postoji.
Umetnost ima tu privilegiju.
Ne mora da bira između stvarnog i izmišljenog.
Može da koristi oba.
Savremena bajalica za ono što smo izgubili
Najzanimljivije pitanje koje „Basma“ ostavlja iza sebe možda nije šta tačno protagonistkinja priziva.
Mnogo je važnije šta bismo mi prizvali.
Osobu.
Mesto.
Osećanje.
Verziju sebe.
Nešto što nam je uzeto.
Nešto što smo sami pustili da ode.
Tradicionalna basma imala je svoju preciznu svrhu.
Dee Džanković joj daje dovoljno otvoren oblik da svako u nju može uneti sopstveni nedostatak.
Zato pesma funkcioniše i bez doslovnog verovanja u magiju.
Rituali nikada nisu bili važni samo zbog pitanja da li zaista menjaju spoljašnji svet.
Ponekad menjaju osobu koja ih izvodi.
„Basma“ upravo tu pronalazi svoj savremeni smisao.
Pesma počinje rečima.
Zatim se bude gitare, daire i vetar.
Telo prolazi kroz šumu.
Linije se pojavljuju preko slike.
Ritual dolazi do vrhunca.
A onda sve ponovo utihne.
Možda se spolja ništa nije promenilo.
Ali ako je basma uspela, nešto je ipak dozvano.
„Basma“ je dostupna na svim digitalnim platformama, dok se spot može pogledati na YouTube kanalu Dee Džanković.
Photo credit: Marija Strajnić
