„Mere tela“: Koliko je naše telo zaista naše?
Telo je možda najličnija stvar koju posedujemo, ali teško da postoji nešto što je toliko izloženo tuđim očekivanjima. Društvo mu određuje poželjne proporcije, medicinski sistemi granice zdravlja, tržište načine na koje bi trebalo da ga popravljamo i unapređujemo, tehnologija mu nudi nove mogućnosti, a kultura neprestano sugeriše kako bi trebalo da izgleda, funkcioniše i stari.
Upravo u tom prostoru između ličnog i nametnutog susreću se umetničke prakse Zorice Čolić i Tanje Juričan na izložbi „Mere tela“, koja će biti otvorena 28. avgusta u 19 časova u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Kustos izložbe je Miroslav Karić, a postavka će trajati do 19. oktobra.
Dve umetnice polaze iz različitih pravaca, ali ih povezuje pitanje koje postaje sve komplikovanije što ga duže posmatramo: gde se završava naše sopstveno iskustvo tela, a gde počinju pravila koja smo toliko duboko usvojili da ih više ni ne prepoznajemo kao spoljašnja?
Telo nikada nije samo biologija
Na prvi pogled, telo deluje kao nešto nedvosmisleno. Rođeni smo u njemu, krećemo se kroz njega, osećamo bol, zadovoljstvo, umor, glad i dodir. Međutim, značenje koje mu pridajemo nikada nije potpuno prirodno niti neutralno.
Šta znači imati „zdravo“ telo? Šta podrazumevamo kada kažemo da je neko telo lepo, funkcionalno, sposobno ili poželjno? Kada briga o sebi prestaje da bude lična potreba i postaje društvena obaveza? U kom trenutku želja da budemo bolji postaje zahtev da se neprestano popravljamo?
„Mere tela“ upravo takva pitanja izvodi iz svakodnevice i postavlja pred publiku.
Zorica Čolić telo posmatra kao promenljivu kategoriju koju oblikuju percepcija, želja, mediji, tržište, tehnologija i medicinski sistemi. Tanja Juričan pažnju usmerava na postupke, materijalne strukture i društvene rituale pomoću kojih učimo kako treba da se ponašamo, štitimo, kontrolišemo i uklapamo.
Jedna umetnička praksa pita šta sve može da postane telo.
Druga pita šta sve društvo može da napravi od čoveka.
Telo koje kapitalizam nikada ne smatra završenim
U radovima Zorice Čolić, predstavljenim kroz objekte i video, ljudsko telo pojavljuje se kao prostor na kojem savremeni kapitalizam ostavlja veoma konkretne tragove.
Današnje telo više nije moguće potpuno odvojiti od tehnologije. Nosimo uređaje koji prate koliko smo hodali, spavali i vežbali. Medicina omogućava intervencije koje su do pre nekoliko decenija pripadale naučnoj fantastici. Estetska industrija nudi čitav spektar načina da menjamo izgled, dok društvene mreže svakodnevno proizvode nove slike idealnog tela.
Granica između unapređivanja i korigovanja postaje sve manje jasna.
Čolić zato ne posmatra telo kao stabilnu biološku činjenicu, već kao nešto što se stalno pregovara između organskog i artificijelnog. Tehnologija ga produžava, medicina transformiše, ekonomija vrednuje, a kultura mu propisuje poželjne osobine.
Telo tako postaje projekat koji nikada nije potpuno završen.
Uvek postoji još nešto što može da bude zdravije, zategnutije, mlađe, funkcionalnije, produktivnije ili otpornije.
Kada „briga o sebi“ postane nova vrsta discipline
Jedan od paradoksa savremenog odnosa prema telu nalazi se upravo u jeziku slobode.
Naizgled nikada nismo imali više mogućnosti da biramo kako ćemo izgledati, šta ćemo jesti, kako ćemo trenirati i na koji način ćemo menjati sopstveno telo. Ali povećanje izbora istovremeno donosi i povećanje odgovornosti.
Ako postoji aplikacija koja može da prati san, zašto ne spavaš bolje?
Ako postoji trening koji može da promeni tvoje telo, zašto ga ne radiš?
Ako medicina ili estetska industrija mogu da isprave ono što društvo označava kao nedostatak, zašto ga i dalje imaš?
U tom trenutku lični izbor veoma lako postaje društvena dužnost.
Upravo zato Čolić pitanje tela postavlja i kao političko i etičko pitanje. Predstave o zdravom, poželjnom i funkcionalnom nisu bezazlene estetske kategorije. One utiču na način na koji procenjujemo sebe, ali i druge ljude.
Najefikasnija norma možda je upravo ona koju više ne doživljavamo kao normu, već kao sopstvenu želju.
Tanja Juričan i rituali kojima kontrolišemo neizvesnost
Dok se Čolić bavi promenljivim granicama tela, Tanja Juričan kroz interaktivnu instalaciju i grupu objekata istražuje ritualizovane postupke koji oblikuju naše ponašanje.
Ljudi vole da veruju da odluke donose racionalno. Svakodnevni život, međutim, pun je malih rituala.
Načina na koji ulazimo u određeni prostor.
Predmeta koje koristimo da bismo se osećali bezbedno.
Procedura kojima pokušavamo da neizvesnost pretvorimo u predvidljivost.
Jezika kojim određujemo šta je normalno i šta odstupa.
Takve radnje mogu delovati praktično i bezazleno, ali kroz ponavljanje postaju deo šire društvene discipline.
Juričan posebno istražuje prakse koje se prenose kroz generacije. Određeni obrasci ponašanja mogu da opstanu toliko dugo da zaboravimo zbog čega su uopšte nastali. Nasleđujemo ih kroz porodicu, institucije, jezik i društvena očekivanja, a zatim ih nastavljamo kao nešto što se podrazumeva.
Kako nastaje „dobar“ građanin
Jedna od važnih tema izložbe jeste ideja društveno prihvatljivog pojedinca.
On bi trebalo da bude zdrav.
Produktivan.
Kontrolisan.
Poslušan u meri u kojoj sistem zahteva.
Sposoban da upravlja sopstvenim emocijama i telom.
Spreman da neizvesnost pretvara u niz procedura.
Ali ko je odredio te kriterijume?
Juričan istražuje upravo suptilne mehanizme pomoću kojih društvena pravila postaju lične navike. Niko ne mora svakoga jutra eksplicitno da nam kaže kako treba da se ponašamo. Pravila su već usvojena.
Nalaze se u jeziku kojim govorimo o sebi.
U osećaju krivice kada nismo dovoljno produktivni.
U strahu da ne odstupimo.
U automatskoj potrebi da sopstveno ponašanje prilagodimo prostoru u kojem se nalazimo.
U tom smislu društvena kontrola više ne mora da dolazi spolja. Dovoljno je da čoveka naučite da kontroliše samog sebe.
Granica između autonomije i institucije
„Mere tela“ ne bavi se samo pitanjem fizičkog tela, već i granicom između pojedinca i sistema u kojem živi.
Koliko je naših odluka potpuno lično?
Koliko želja nastaje pre nego što smo izloženi reklamama, medijskim predstavama i društvenim očekivanjima?
Koliko strahova zaista pripada nama?
To nisu pitanja na koja izložba pokušava da ponudi jednostavne odgovore. Njena snaga nalazi se upravo u tome što problem komplikuje.
Čovek nije samo žrtva društvenih sistema, niti je potpuno slobodan pojedinac koji postoji izvan njih. Stalno se nalazimo negde između.
Prihvatamo.
Odbijamo.
Pregovaramo.
Prilagođavamo se.
Ponekad čak i uživamo u pravilima koja nas istovremeno ograničavaju.
Kada društvo uđe pod kožu
Zajednički prostor radova Zorice Čolić i Tanje Juričan nalazi se u trenutku kada nešto spoljašnje postane unutrašnje.
Društveni standard lepote može postati iskreno nezadovoljstvo sopstvenim telom. Kultura produktivnosti može se pretvoriti u lični osećaj neuspeha tokom odmora. Institucionalna pravila mogu postati navika koju nastavljamo i kada institucije više nema.
Tu se veliki društveni sistemi prelamaju kroz veoma mala, intimna iskustva.
Strah.
Želju.
Stid.
Samokontrolu.
Potrebu da pripadamo.
Upravo zato naziv „Mere tela“ ima višestruko značenje. Merimo težinu, visinu, temperaturu, pritisak, sposobnost i učinak, ali postoje i mnogo manje vidljive mere kojima procenjujemo koliko smo blizu očekivanoj verziji sebe.
Neke od njih nikada nisu zapisane.
Ipak, veoma dobro znamo kada mislimo da ih nismo ispunili.
Zorica Čolić između Beograda i Njujorka
Zorica Čolić rođena je 1977. godine. Diplomirala je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a magistrirala elektronske integrisane umetnosti na Univerzitetu Alfred u državi Njujork.
Njeni radovi predstavljani su u brojnim međunarodnim i domaćim institucijama, među kojima su Elizabeth Foundation for the Arts Project Space, Microscope Gallery i The Bronx Museum of the Arts u Njujorku, Muzej savremene umetnosti u Lajpcigu, Santralistanbul u Turskoj, kao i Muzej istorije Jugoslavije, Kulturni centar Beograda, Remont i Dom omladine Beograda.
Učestvovala je u rezidencijalnim i istraživačkim programima kao što su Harvestworks i Whitney Museum Independent Study Program, a dobitnica je i stipendije za digitalnu umetnost koju dodeljuje Njujorška fondacija za umetnost.
Njena praksa ne završava se u galeriji. Bavi se istraživanjem, predavanjem i kuriranjem filmskih programa, čime se vizuelna umetnost kod nje prirodno povezuje sa teorijom, pokretnom slikom i savremenim tehnologijama.
Živi i radi u Njujorku.
Tanja Juričan i umetnost koja izlazi iz galerije
Tanja Juričan rođena je 1980. godine. Diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, nakon čega je nastavila studije na Katedri za višemedijske umetnosti Univerziteta umetnosti.
Doktorske studije završila je 2017. godine disertacijom „Kritička remedijatizacija ratnog filma: Smrti Drugih“.
Od 2009. realizuje samostalne i grupne projekte u različitim medijima, a njenu praksu karakteriše upravo interdisciplinarnost koja se vidi i u „Merama tela“.
Zajedno sa umetnicom Ivanom Ivković 2018. godine pokrenula je platformu ARTikulacije, kroz koju savremena umetnost ulazi u dijalog sa lokalnom istorijom, kulturnim nasleđem i aktuelnim društvenim pitanjima.
Takav način rada podrazumeva izlazak iz ideje galerije kao neutralne bele prostorije. Mesto na kojem se delo nalazi postaje deo njegovog značenja, baš kao što društveni kontekst postaje deo načina na koji razumemo čoveka.
Juričan živi i radi u Pančevu.
Telo kao poslednje mesto na kojem se vidi veliki sistem
Kapitalizam, medicina, tehnologija, institucije, porodične tradicije i društvene norme često zvuče kao ogromni i apstraktni pojmovi.
Ali oni na kraju moraju negde da se materijalizuju.
Jedno od tih mesta je telo.
Način na koji stojimo.
Kako se oblačimo.
Šta jedemo.
Čega se plašimo.
Koliko radimo.
Kako starimo.
Šta pokušavamo da sakrijemo.
Šta na sebi menjamo.
Koliko prostora sebi dozvoljavamo.
Čolić i Juričan upravo tu pronalaze zajednički teren. Njihovi radovi ne posmatraju društvo negde iznad pojedinca, već pokušavaju da pokažu kako ono završava u njegovim svakodnevnim gestovima.
Veliki sistemi postaju male navike.
Ideologija postaje rutina.
Norma postaje ogledalo pred kojim procenjujemo sopstveno telo.
A koja je vaša mera?
„Mere tela“ biće otvorene od 28. avgusta do 19. oktobra u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu.
Izložba Zorice Čolić i Tanje Juričan možda neće publici dati prijatan odgovor na pitanje koliko slobodno raspolažemo sopstvenim telom. Verovatno je zanimljivije što će to pitanje učiniti težim.
Jer nije dovoljno reći da društvo određuje kako treba da izgledamo i ponašamo se. Mnogo je složenije priznati da njegove zahteve često nastavljamo sami, čak i kada više nema nikoga ko ih izgovara.
Možda je zato najzanimljivija mera tela upravo ona koja se ne može izraziti brojem.
Koliko onoga što smatramo sobom zaista dolazi iznutra, a koliko je tokom godina toliko uspešno ugrađeno u nas da smo zaboravili odakle je stiglo?
Photo credit: Zorica Čolić
